Kraj ili novi početak Donalda Trampa

Da li je Donald Tramp promenio Sjedinjene Američke Države? Ili se Amerika već do te mere bila promenila da je bila zrela da čovek sa smešnom, jarko ofarbanom plavom kosom koji je izašao iz rijaliti programa i besnim tvitovima se obrušavao na svakoga ko mu protivureči, koji je dovodio u pitanje vrednosti na kojima je Amerika zasnovana, zasedne na četiri godine u Beloj kući?

Nakon što je Tramp u velikom stilu izgubio izbore protiv Džozefa Bajdena, daleko je više pitanja, nego odgovora. Analitičari pojavu Donalda Trampa proučavaju fenomenološki, sociološki, marketinški, politički ili klinički. Sigurno je jedino to da Bajdenova pobeda ne znači poraz svega onoga što Tramp predstavlja. Zvanično je rekordan broj Amerikanaca, 74.224.501, glasao za Trampa, 81.284.778 Amerikanaca je svoj glas dalo Bajdenu. I jedan i drugi su oborili dosadašnji rekord u osvojenim glasovima na predsedničkim izborima. Protekli izbori nisu održani u demokratskom duhu neslaganja dvojice kandidata, već u duhu nabijenih emocija, ljubavi ili mržnje prema svemu što Donald Tramp predstavlja. Bajdenu je dodeljena uloga predstavnika uravnoteženosti i normalnosti, kojih se ipak većina Amerikanaca zaželela posle četvorogodišnjeg Trampovog divljanja.

GLAS ANTIHEROJA

Amerika zloslutno podeljana na dva ostrašćena tabora je poligon na kome Bajden započinje svoj mandat. Društvena revolucija protiv učmalog političkog establišmenta koju je Tramp pokrenuo nije okončana time što je njen predvodnik poražen na predsedničkim izborima. Tramp nije tek jedan u nizu američkih predsednika, već predsednik koji je doveo u pitanje i izazvao američki demokratski sistem.

On je već u svom pohodu na vlast ogolio nezadovoljstvo koje rumori ispod vašingtonske scenografije i holivudskih scenarija; on je dao glas desetinama miliona Amerikanaca koji je politički, ekonomski i medijski establišment decenijama prigušivao. Ni u jednom holivudskom blokbasteru tipičan glasač Donalda Trampa nikada nije predstavljen kao heroj.

I naknadni pokušaj impičmenta već poraženog predsednika koji je za cilj imao da se Tramp zanavek izbaci iz politike, pokazao je samo jedno: i posle Trampa ostaje sve ono što je Tramp pustio iz boce.

JURIŠ NA AMERIČKU DEMOKRATIJU

Tramp je svoj četvorogodišnji predsednički mandat okončao dosledan svom ponašanju: do samog kraja se durio i nikako nije hteo da čestita protivniku i prizna poraz. Svoje pristalice je pozivao da se „bore kao đavoli“ protiv nepravde koja je naneta njemu, najboljem i najvećem američkom predsedniku od Linkolna i Vašingtona, jer je on, takav kakav je, mogao da izgubi samo ako ga pokradu i prevare.

Društvene mreže su mu ukinule naloge, neke televizije nisu htele da prenose njegov „govor mržnje“, to jest dovođenje u pitanje demokratskog, izbornog procesa. Ali su Trampove pristalice 6. januara posle podne poslušale njegov ratoborni poklič i povele juriš na Kapitol ne bi li odbranile „svog predsednika“ od onih koji su pokrali izbore. Petoro ljudi je izgubilo život, desetine je povređeno, kongresmeni su bežali od razularene mase koja je upala u svetilište američke demokratije. Amerika je bila u šoku. „Liberalni“ mediji su izveštavali o jurišu na američku demokratiju.

Pokušaj na inicijativu Demokratske partije mesec i po dana kasnije da Senat optuži Trampa za podsticanje na nasilnu pobunu je propao: posle rekordno kratke petodnevne rasprave samo 50 demokratskih i 7 republikanskih senatora je glasalo za impičment. Potrebna je bila dvotrećinska većina od 67 glasova.

TOKSIČNI IGNORANT

Bajden je tim povodom govorio o „tužnom poglavlju američke istorije“. Bela kuća je izdala saopštenje da su, iako glasanje u Senatu nije dovelo do osude Trampa, „osnovne optužbe potvrđene“. Američki i svetski „liberalni“ mediji, oni na koje se Tramp žali, na koje se obrušavao i dovodio u pitanje njihovu nepristrasnost otkako je ušao u unutarpartijsku trku za predsedničkog kandidata, izveštavali su da ne postoji ni tračak sumnje da je Tramp odgovoran za napad na Kapitol, za „napad na američku demokratiju“ i za ljudske žrtve, te da je „sramota“ da za to neće odgovarati.

Pokretanje postupka je ipak, prema oceni Trampu nenaklonjenih medija, bilo ispravno jer je proces u Senatu demokratama pružio priliku da pokažu da republikanci nisu u stanju da se odreknu svog „vođe koji prezire demokratiju“. Kada se sažme izveštavanje velikog broja medija, poruka otprilike glasi: Trampovo nasleđe će se uvek vezivati za napad na Kapitol; bivši predsednik je toksičan; on oduševljava svoje pristalice, ali odbija mnogo više ljudi; Tramp je raspolutio Republikansku partiju, kojoj će biti teško da izađe na kraj sa njegovom zaostavštinom.

Većina republikanske elite se, iz straha od besa biračke baze koji bio mogao da se usmeri na njih, nije usudila da podrži impičment koji su pokrenule demokrate. Time što je Tramp izbegao zvaničnu osudu u Senatu ostala su mu otvorena vrata da se eventualno ponovo kandiduje za predsednika SAD za četiri godine.

U svakom slučaju, on ostaje politički faktor koji može da utiče na presudan broj republikanskih glasača, što će dobrim delom uticati na politiku Republikanske partije. Tramp ju je izbacio iz koloseka, na koji duže vreme neće moći da se vrati, čak i ako većina republikanskog establišmenta to bude želela.

foto: ap / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

PREDSEDNIKU SE U ZUBE NE GLEDA

I nakon što je Tramp izgubio izbore, stanje koje je ostavio za sobom još neko vreme uticaće ne samo na SAD već i na ceo svet. Bajden pokušava da ekspresno SAD vrati u međunarodne organizacije i obnovi ugovore koje je Tramp poništio, ali će na krv i nož podeljena Amerika još neko vreme pre svega biti preokupirana sama sobom.

Nemačke novine „Cajt“ žale što Senat nije osudio Trampa, ali sa odobravanjem pišu da je proces upečatljivo pokazao Amerikancima kakvog su predsednika izbacili iz Bele kuće – predsednika koji je nedeljama opovrgavao legitiman, demokratski izborni proces; koji je nadomak Kapitola pujdao rulju da pravdu uzme u svoje ruke i da tako „brane svoju zemlju“; koji je skrštenih ruku posmatrao kako pobesnela rulja upada u najviše predstavničko telo demokratije i još se na Tviteru tome raduje.

„Iako je i drugi pokušaj impičmenta propao, uzrok tome nije bila Trampova nevinost, već nespremnost njegove partije da se najzad oslobodi uticaja svog vođe koji prezire demokratiju“, zaključuje „Cajt“.

Baš kao i pre nekih pet, šest godina, kada je Tramp započeo svoj trijumfalni pohod na Belu kuću, kada se sa svojim radikalnim stavovima i načinom vođenja politike nametnuo kao predsednički kandidat, ni ovog puta Republikanska partija nije smogla hrabrosti, ili pak nije imala volje ili snage, da se odlučno obračuna sa novom konzervativnom zvezdom koja dovodi u pitanje samu srž američke demokratije. Otvoreno je pitanje ko će u narednom periodu odneti unutarpartijsku pobedu: trampističko jezgro ili umerena struja tradicionalista.

Zbunjenost i neodlučnost Republikanaca najbolje preslikava uticajni šef republikanske frakcije u Senatu Mič Mekonel, koji je „praktično i moralno“ osudio Trampa i zamerio mu zloupotrebu službenog položaja, ali je uz obrazloženje da impičment ne može da se pokreće protiv bivšeg predsednika, glasao za oslobađanje Trampa svake formalne odgovornosti.

NEMA POVRATKA NA STARO

Londonski „Sandej tajms“ konstatuje da se Tramp „još jednom izvukao“ i da je teško zamisliti šta bi bilo dovoljno za impičment ako nije bilo dovoljno to što je predsednik SAD direktno podsticao „pobunjeničku invaziju“ na Kapitol.

Pitanje „šta sa Trampom posle Trampa“ ne muči samo američke već i evropske medije. Italijanska „Republika“ tako ukazuje da republikanci prosto ne znaju šta da rade sa 75 miliona Amerikanaca koji su 3. novembra 2020. zaokružili Trampovo ime.

Bez obzira na to da li će Tramp za nepune četiri godine ponovo sam ući u trku za republikanskog predsedničkog kandidata ili će podržavati nekog novog kandidata radikalnog republikanskog krila, da li će nastupiti kao nezavisan kandidat (ni jedno ni drugo ne bi mogao da ga je Senat proglasio krivim) ili će se pak povući iz politike, „povratak republikanaca na partiju Mita Romnija i Džordža Buša više nije realistična opcija“, piše „Republika“.

Pitanje je i koliko će uopšte na Trampove pristalice uticati zgražavanje dominantnog broja američkih i uopšte zapadnih medija njegovom politikom, komentari o tome kako je on konstantno podrivao američku demokratiju i američke vrednosti, kako se posle izgubljenih izbora durio poput razmaženog derišta, to što je pujdao razularenu rulju da upadne na Kapitol samo zato što je on bio primoran da pakuje kofere i napusti Belu kuću, ili to što je ispisao ako ne najmračniju a onda najsramniju istoriju američkih predsednika. Tramp i sve što se oko njega događa u svakom slučaju i dalje privlače veću medijsku pažnju od svega što radi novi američki predsednik.

Pitanje nad pitanjima je da li je pokušaj impičmenta broj dva bio tačka na političku avanturu Donalda Trampa ili tek epizoda pred njegov novi početak, da li se Tramp bio obrušio na „američki način života“ ili je 45. predsednik SAD zapravo njegovo ogoljeno otelovljenje. Svakako je za sobom ostavio plodno tlo za ­povratak.