Bivši šef Mosada govori za "Vreme" o izazovima savremenog terorizma i potrebi uspostavljanja globalnog sistema bezbednosti
Danas mnogi govore o terorizmu, ali je teško naći kvalifikovanijeg sagovornika od Šabtaija Šavita. Ovaj tihi Izraelac proveo je više od četrdeset godina na poslovima bezbednosti, od čega osam kao šef Mosada (od 1998. do 1996). Tokom karijere u legendarnoj izraelskoj tajnoj službi organizao je neke briljantne operacije, kao što je otmica Mordekaja Vanunua, nuklearnog tehničara koji je pobegao u inostranstvo i svetu obznanio strogo čuvane tajne o izraelskoj atomskoj bombi. Vanunu je 1986. namamljen da napusti London i pođe na izlet u Rim u društvu lepe američke turistkinje koja mu se predstavila kao Sindi, a u stvari je bila Šavitov agent. Po dolasku u Rim, nesrećni Vanunu je drogiran i brodom prebačen u Izrael, gde je osuđen na dugogodišnji zatvor iz koga je izašao tek u februaru ove godine. Šavit je u jednom nedavnom intervjuu priznao da je Mosad razmatrao plan da se Vanunu jednostavno likvidira, ali da se od toga odustalo – jer „Jevreji ne rade takve stvari drugim Jevrejima“,
Šabtai Šavit sada je na čelu Međunarodnog instituta za istraživanje borbe protiv terorizma i predsednik kompanije „Atena“ koja se bavi konsaltingom u poslovima obezbeđenja, pogotovo u avijaciji.
„VREME„: Gospodine Šavit, šta vas dovodi u Beograd?
ŠABTAI ŠAVIT: Biznis, naravno. Došao sam da se sretnem sa ljudima iz jedne izraelske firme koja je ovde već prisutna i da vidimo kakvi su izgledi u vezi s poslovima obezbeđenja. To je posle 11. septembra postala moćna industrija. „Atena“ je deo većeg holdinga koji se bavi izgradnjom infrastrukture, a takvi objekti moraju biti dobro obezbeđeni. Imamo razgranate poslove u Severnoj i Južnoj Americi, a sada smo došli da utvrdimo ovdašnje potencijale.
S obzirom na vaš raniji posao, vi ste uticajan glas u borbi protiv međunarodnog terorizma. Nedavno ste predložili osnivanje međunarodnog tela koje bi se bavilo isključivo tim problemom.
Suština te ideje je da Ujedinjene nacije, ovakve kakve su, ne mogu da preuzmu teret tog posla, pre svega zbog prirode zemalja članica. Zato smo predložili stvaranje tela sastavljenog od demokratskih zemalja koje trpe od terorizma. Novo telo bi radilo na osnovu usaglašenog sporazuma i na osnovu uzajamne definicije terorizma. Ni UN ni druge međunarodne organizacije do sada nisu uspele da se slože oko definicije, tako da se terorizam definiše na bar dvanaest različitih načina.
Kako ga vi definišete?
Definicija koju je predložio moj institut veoma je jednostavna i verujem da može biti najmanji zajednički imenitelj oko koga svi mogu da se slože. Terorizam je upotreba sile protiv civila radi postizanja političkog cilja. Svaki čin koji sadrži ova tri elementa: nasilje, civilne ciljeve i politički cilj, može se oceniti kao teroristički.
Da, ali ovih dana gledamo masovno stradanje civila u američkim akcijama u Iraku, na primer.
Pazite, ja govorim o situacijama kada su civili primarna meta, a ne o kolateralnoj šteti. Strašno je kada nevini ljudi stradaju, ali Amerikanci nisu namerno gađali civile.
Dobro, ali po vašoj definiciji ispada da je napad na Svetski trgovinski centar 11. septembra bio teroristički akt, ali ne i napad na Pentagon koji se dogodio istog dana pod istim okolnostima.
Pa sad, ako ćemo da tražimo dlaku u jajetu, moglo bi se reći da je napad na Pentagon bio akt gerilske borbe, jer je reč o vojnoj meti. S druge strane, u Pentagonu je poginulo dosta civila koji su tamo bili na službi.
U svakom slučaju, vi se već neko vreme zalažete za osnivanje nove međunarodne kontraterorističke organizacije. Da li vam se čini da ta ideja ima izgleda da bude usvojena?
Moram da priznam da sam i sâm bio pomalo skeptičan u vreme kada sam je lansirao. Međutim, sada dobijam povratne informacije od raznih lidera, stručnjaka, agencija i instituta širom sveta. Podrška se širi, i ko zna, možda će se to na kraju i materijalizovati.
Međutim, hteo bih da ukažem na još jedan problem. Generalni sekretar UN-a Kofi Anan je nedavno imenovao komitet koji će ispitati važeći pravni sistem o običajima rata, pre svega Ženevske konvencije, kako bi se utvrdilo da li on još može da se primenjuje u ratu protiv međunarodnog terorizma. Tvrdim da je taj sisem ratnog prava stvoren za jedno prošlo doba. To je doba Prvog i Drugog svetskog rata, konvencionalnih ratova koji se sve ređe vode. Današnji konflikti su sasvim drugačiji: nema tenkovskih i pešadijskih divizija, velikih eskadrila i flota. Konflikti se sada vode među civilima, često u urbanim centrima, a ratuju ljudi koji ne nose uniforme. Mi hteli ne hteli moramo da menjamo ne samo operativna pravila nego i naš sistem vrednosti i stari sistem ratnog prava.
Na primer, postavlja se pitanje sme li se ubiti verski vođa? Terorizam je često motivisan religijom, a terorističke vođe su i verske vođe. Pre 20 godina niko se ne bi usudio da predloži da se ubije neki imam ili hrišćanski sveštenik. Sad, međutim, kada pogledate strukturu terorističke organizacije, videćete da imaju operativno-komandni nivo, pa iznad imate političko rukovodstvo, a na vrhu se nalaze verski lideri, koji su najvažniji nivo. Oni su do grla umešani u operativno planiranje, oni zadaju pravac i određuju ciljeve. Dakle, bez obzira na to što su verske vođe i sveti ljudi, oni su po meni legitimne mete.
Suština Ženevskih konvencija je da se zaštite civili i da se obezbedi humano postupanje sa zarobljenicima. Šta biste vi u njima promenili?
Pa, ja nisam pravni stručnjak, ali ću vam dati još jedan primer. Tradicionalan međunarodno usvojen stav je da se ne sme napadati preventivno, već isključivo u samoodbrani. Međutim, šta ako neprijatelj napadne bez ikakve provokacije sa vaše strane? Treba li prosto da sedite i čekate na udar? Sada i takve koncepte treba promeniti. Treba prihvatiti da je preventivni napad legitiman deo samoodbrane. Ima i drugih stvari o kojima treba diskutovati i promeniti ih. Treba preispitati odnos između zaštite privatnosti i potreba države. Ako prihvatite tezu da živite na bojnom polju, u jednoj vrsti konstantnog rata koji nije konvencionalan, ali je ipak rat, onda potrebe nacionalne bezbednosti prevazilaze potrebe za zaštitom privatnosti pojedinca.
U našoj zemlji smo često imali primere raznih zloupotreba, pa čak i zločina u ime nacionalne bezbednosti i nacionalnih interesa. Globalni rat protiv terorizma je odličan izgovor za diktatore da se obruše na svoje političke protivnike.
U teoriji ste u pravu, ali danas na svetu ima vrlo malo diktatora, a oni uglavnom nisu meta terorista. Moram da priznam da opasnost od zloupotrebe zaista postoji, ali rešenje nije da ništa ne menjamo, već da razvijemo novi sistem vrednosti.
Pomenuli ste da se priroda rata promenila. Jedna od tih promena ogleda se u sve većoj ulozi privatnog sektora u sistemu bezbednosti, i privatne firme kao što je vaša sve češće preuzimaju poslove koji su nekad bili rezervisani za državu. Kako vi kao čovek sa iskustvom na oba polja gledate na to?
Mogu da vam kažem iz iskustva da privatni preduzetnici po pravilu rade bolje i efikasnije od države. Mogao bih dugo da vam pričam o ekonomiji i preduzetništvu, ali ću vam dati jedan primer. U Izraelu je izgrađen autoput preko cele zemlje, od severa do juga. Da ga je gradila državna kompanija, ko zna koliko bi koštao i verovatno ni do danas ne bi bio gotov. Umesto toga, raspisan je tender, posao je dobila privatna firma i danas je to najbolji autoput u Izraelu.
Sektor bezbednosti ipak nije isto što i izgradnja puteva…
Tržište u tom sektoru se razvilo i procvetalo, tako da je preuzelo deo poslova od vlada. Danas je to industrija kao i svaka druga. Nema razloga da se veruje da su vlade efikasnije od privatnih firmi u tom poslu.
Ali u demokratiji vlade odgovaraju glasačima, dok firme odgovaraju samo vlasnicima, a oni su pre svega zainteresovani za profit.
Tako je, ali ako vlade žele da građanima pruže bezbednost, to mogu na dva načina: mogu da probaju same ili angažovanjem privatnog sektora. Sem toga, neke stvari će zauvek ostati pod nadležnošću države. Nijedna vlada neće privatizovati policiju ili vojsku. Ali, mogu vam reći da je čak i u Izraelu Vazduhoplovna akademija delimično privatizovana. Vlada je zaposlila jednu privatnu firmu da drži nastavu i to na avionima koji su u vlasništvu te firme. Ispostavilo se da je taj sistem i bolji i jeftiniji nego u vreme kada je Ratno vazduhoplovstvo sve radilo samo.
Mosad nije najveća, ali je najpoznatija od pet izraelskih tajnih službi. Puno ime na hebrejskom glasi HaMossad LeModein Ve Tafkidim Meyuhadim, iza čega se krije prozaičan naziv Institut za bezbednost i posebne namene. Osnovan je 1951, kao mala kancelarija pri Ministarstvu spoljnih poslova, a u međuvremenu je nekoliko puta menjao ime i strukturu. I danas je to relativno mala agencija, koja zapošljava manje od 2000 ljudi, od kojih je samo oko 500 oficira. Podeljen je u osam odeljenja, a glavne delatnosti su prikupljanje obaveštajnih informacija, protivteroristička borba i tajne operacije koje često uključuju likvidacije osoba opasnih po izraelsku nacionalnu bezbednost. Tokom istorije, Mosad je promenio devet direktora (Šabtai Šavit je bio sedmi), a sve do 1996. identitet direktora bio je državna tajna. Sadašnji direktor Meir Dagan deseti je po redu, a Institut je odnedavno postavio i veb stranicu preko koje regrutuje potencijalne kadrove. Mosad je poznat po nekim spektakularnim akcijama, kao što je kidnapovanje Adolfa Ajhmana iz Argentine 1960, ili oslobađanje putnika iz otetog aviona u Ugandi 1974. S druge strane, bilo je i ništa manje spektakularnih promašaja, kao što je slučaj u Norveškoj iz 1973, kada su agenti Mosada umesto palestinskog teroriste ubili nedužnog marokanskog kelnera i bili uhapšeni pri pokušaju bekstva, te propali atentati na Sadama Huseina 1991. i na lidera Hamasa Haleda Mašala u Jordanu 1997.
D. A.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
