Foto: Reuters
Bez jasnog pobednika na parlamentarnim izborima biće veoma teško, ako ne i nemoguće, da se formira vlada. Sve zavisi od toga kome će se, i da li će se, prikloniti bivši komičar, antievropejac i svemrzac Bepe Grilo za koga je glasao svaki četvrti građanin Italije koji je izašao na izbore. Druga opcija je koalicija levog centra i desnice. Ni jedna ni druga opcija ne obećavaju stabilnu vladu. A čak su i, verovatni, novi izbori problematični zbog ustavnih zavrzlama
Desilo se ono što su politički analitičari prošle nedelje smatrali „najgorim mogućim scenariom“: Italijani su glasali tako da će formiranje vlade biti veoma teško, ako ne i nemoguće. Od petoro Italijana koji su glasali 24. i 25. februara, jedan nije ni izašao da glasa, drugi je glasao za koaliciju levog centra koju predvodi Demokratska stranka sa Pjeromluiđijem Bersanijem na čelu, treći za desnu koaliciju Silvija Berluskonija, četvrti za političara i bivšeg komičara Bepea Grila i njegov antievropski Pokret Pet zvezda (M5S), a peti građanin Italije glasao je za neku od manjih stranaka, uključujući stranku desnog centra dosadašnjeg premijera Marija Montija.
Prema zvaničnim podacima izlaznost je iznosila oko 75 odsto biračkog tela (manja za skoro pet odsto u odnosu na 2008). Koalicija predvođena Demokratskom partijom (DP) osvojila je 29,54 odsto glasova u Donjem domu Parlamenta i 31,6 odsto u Senatu; Berluskonijeva stranka PDL (Stranka slobodnih ljudi) osvojila je 29,13 odnosno 30,67 glasova, dok su pravi pobednici izbora, Pokret Pet zvezda, osvojili 25,54 odsto mesta u Donjem domu Parlamenta (pojedinačno su najjača stranka) i 23,79 u Senatu. Stranka Marija Montija je potpuno podbacila: osvojila je 10,5, odnosno 9,1 odsto glasova. Ovako raznolik rezultat glasanja za poslanička mesta u dva doma Parlamenta moguć je zahvaljujući izbornom zakonu Italije prema kome svi građani iznad 18 godina imaju pravo da biraju sastav Donjeg doma Parlamenta, dok se za glasanje za Senat traži 25 godina starosti.
Ovaj jedinstveno-dijabolični izborni zakon delo je Berluskonijevih ljudi u prethodnom zakonodavstvu i na osnovu njega se izborna mesta u Senatu distribuiraju na regionalnoj bazi, pa je stoga Berluskonijeva koalicija u Gornjem domu dobila više mesta nego koalicija okupljena oko DP-a, koja je opet tek za dlaku pobedila u Donjem domu, ali je na osnovu izbornog zakona automatski dobila 340 od 630 poslaničkih mesta. Taj sistem bi trebalo da obezbedi stabilnu vladu, naravno ako je pobednik isti u oba, ravnopravna skupštinska doma. Rezultat glasanja na nekim izbornim mestima je toliko „tesan“ da Berluskonijeva stranka traži da se prebrojavanje glasova ponovi.
Dakle, imamo većinu levice u Donjem domu, u kome sledi Berluskoni sa 124, Grilo sa 108 i Monti sa 45 mandata. Ali je Senat koji je podeljen – 113 mesta za DP i saveznike, 116 za Berluskonija i njegovu koaliciju, 18 mesta za Marija Montija i 54 za Pokret Pet zvezda (M5S). Sa ovakvim rezultatom skoro da je nemoguće formirati vladu, osim ako ne dođe do nekih spektakularnih savezništava.
PARLAMENTARNA GERILA: Italijani su najpre iznenadili svojom izbornom voljom, a sada Italija predstavlja brigu za sve u Evropi. Jer, M5S nije stranka u pravom smislu te reči, već pokret predvođen harizmatičnim vođom Bepeom Grilom, šezdesetpetogodišnjim bivšim komičarem koji je politički pokret osnovao pre tri godine, a od 2007. eksperimentiše i koketira sa politikom. Posle ovih izbora, Grilo pod zaštitnim znakom Pokreta prvi put uvodi mnoge mlade ljude u Parlament (svi su mlađi od 40 godina), a među njima je i mnogo žena. Većina od ovih 162 novopečenih M5S-ovih predstavnika u Parlamentu nema nikakvo političko i parlamentarno iskustvo, te je stoga logično pitanje da li će oni uopšte sarađivati sa poslanicima iz drugih stranaka, ili će se ponašati kao parlamentarna gerila i kočiti napredak zemlje?
Uskoro ćemo videti ishod, budući da treba preseći neke ustavne čvorove, ako ne dođe do dogovora između partija. Jer, predsedniku Italije Đorđu Napolitanu sredinom maja ističe sedmogodišnji mandat, a italijanski zakon kaže da predsednik ne može da raspusti parlament ako mu u roku kraćem od šest meseci ističe mandat. Tako novi izbori, koje mnogi vide kao moguće rešenje političke slagalice, neće biti mogući dok Italija ne dobije novog predsednika.
Ali, da bi se izabrao novi predsednik, potrebna je dvotrećinska većina u oba doma Parlamenta. Stoga, poslanici M5S-a odlučuju da li će sklapati poslove sa dosad „omraženom kastom“ ili ne. Jedan od najuspešnijih predizbornih slogana njihove kampanje bio je: „Hajde da ih pošaljemo kući, sve njih“, poput onog argentinskog Qué se vayan todos (Neka svi odu) iz 2001. godine. Ipak, i dalje je moguće da će se M5S-ovci usaglasiti sa poslanicima koalicije levog centra u nekim osnovnim stavovima – poput izbornog zakona, dok će biti prilično teško naći zajednički jezik sa Berluskonijem, kojeg Bepo Grilo obično naziva „psihopatuljkom“.
Grilo je na svom blogu, zvanično-nezvaničnom portalu M5S-a, napisao da se plaši velike koalicije Bersluskonija i DP-a: „Oni žele da nas zaustave, ali to neće uspeti, ostalo im je svega šest do osam meseci života, ne više, a mi ćemo početi da ostvarujemo naš program: nema privatizacije vode, više novca za obrazovanje, smanjivanje javne potrošnje, plata za svakog građanina…“ Posmatraćemo ih, kaže on, da bismo bili sigurni da ne kuju tajni pakt protiv nas. Poručuje: „Srešćemo se u Parlamentu i to će biti na naše zadovoljstvo.“
Opet bi predsednik Italije Đorđo Napolitano (87) trebalo da „izvuče kola iz političkog blata“. On je u decembru raspisao prevremene parlamentarne izbore, pošto je Mario Monti nakon godinu dana na čelu tehnokratske, briselski orijentisane vlade, podneo ostavku. „Njujork tajms“ ga je nazvao „kralj Džordž“, nakon što je pre toga Berluskonija koga su tresli mnogobrojni skandali naterao da podnese ostavku i ustupi mesto Montiju. Ali, prvom bivšem komunisti na čelu Italije 15. maja ističe mandat i ne preostaje mu mnogo vremena da četiri ključna aktera dovede do nekog kompromisa.
Ispostavilo se da italijanski izbori nisu bili za Evropu uobičajen okršaj umerene levice i umerene desnice, već realnih političara i komedijaša. U krajnjem ishodu pobedili su komedijaši, onaj bivši, pravi, Bepe Grilo, i klovn po prirodi, Silvio Berluskoni. Pobedila je, kako Italijani kažu, antipolitika: populizam, demagogija, dreka i negativna kampanja, što je samo odraz stanja italijanskog društva u dubokoj ekonomskoj, finansijskoj i socijalnoj krizi.
Grilo je vodio kampanju „protiv svega i svačega“, a Berluskoni je još u decembru politički bio klinički mrtav, da bi onda pokazao šta se sve može sa velikim novcem i kontrolom medija. Obojica su političari ulice i trgova, obojica se suprotstavljaju EU, obojica nemaju prepoznatljiv ili makar razuman, politički i ekonomski program. Na neki način Grilo je anarhista, a Berluskoni vodi politiku zarad sopstvenih interesa i izbegavanja potencijalne zatvorske kazne. Berluskoni se predstavio kao „borac protiv diktata Angele Merkel“, obećao je ne samo ukidanje osnovnih poreza, već i povraćaj poreza za 2012. godinu, na opšte zgražanje briselske tehnokratije i Berlina.
Ali zašto su Italijani većinski glasali za „antipolitičke“ partije? Neki zapadni kolumnisti podsećaju da se tu uzdigao fašizam pre stotinak godina. A odgovor zaista leži u opštem nezadovoljstvu i nepoverenju u etablirane političke stranke i institucije, uslovljenom padom životnog standarda. U tri reči: očaj, bes i bezizlaznost. I to ne samo u Italiji: u čitavoj Evropi sa eksplozijom ekonomske krize jačaju radikalni pokreti.
Antipod „antipolitike“ je upravo najveći gubitnik izbora, profesorski, racionalno uglađeni Mario Monti. Njega su podržavali i katolička crkva, i preduzetnici, i građanstvo, i Brisel, a pre svega, kako piše nemački „Špigl“, „regenti u Berlinu“, ali ne i italijanski narod. Italijani su, bilo mladi ili stari, bogati ili siromašni, stenjali pod sve većim poreskim nametima, sve slabijom kupovnom moći i dramatičnom broju bankrota. Još jednom Monti? Ne hvala.
Sa druge strane Bepe Grilo, „totalni opozicionar“, koji je protiv politike i banaka, protiv pravosuđa i preduzeća, protiv gradonačelnika i medija, ukratko, protiv čitavog establišmenta, koji se po njemu zaverio protiv malih ljudi. Veliko je pitanje šta će sada njegovi poslanici da rade u Parlamentu.
Lekcija koju bi čitava Evropa trebalo da nauči posle italijanskih izbora: običnog čoveka koga guše računi i neplaćeni porezi baš je briga za EU i Brisel, on ne vidi vezu između opšteg, evropskog i sopstvenog dobra, on se hvata za obećanja o boljitku u lokalnoj sredini, podložan je ksenofobiji i veštačkom kreiranju stranih i domaćih neprijatelja koji mu navodno rade o glavi i glasa protiv onih koji mu kratkoročno „čine zlo“, zarad „dugoročnog prosperiteta“. Rezultat italijanskih izbora uliva nadu antievropskim populistima diljem Evrope.
A trebalo je da bude tako jednostavno: Levi centar Pjeraluiđija Bersanija osvaja većinu u oba doma italijanskog parlamenta, ili je pak obezbeđuje sa poslanicima dosadašnjeg premijera Marija Montija. Oba političara zalažu se za kurs rigidne štednje po preporukama Trojke (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond), te bi treća ekonomija EU i nakon formiranja nove vlade izlaz iz ekonomske i dužničke krize (italijanski dug je premašio 2000 milijardi evra) tražila ostajući verna dosadašnjem reformskom putu. Brisel i Berlin bili bi mirni.
Ali, Italijani su između staloženog tehnokrate i dosadašnjeg premijera Marija Montija, koji simbolizuje briselsku birokratiju i evrozonu prema viziji nemačke kancelarke Angele Merkel, i dva klovna izabrali upravo Silvija Berluskonija i Bepea Grila. Totalni fijasko Montija i njegovog desnog centra je zabrinjavajuća poruka za Evropu: Partije koje su izričito evroskeptične i kritične imaju ogromnu većinu u Senatu, a „strah i trepet Evrope“ Berluskoni je pobedu u Donjem domu promašio za samo 0,3 odsto. Berluskoni i Grilo u Senatu mogu da blokiraju svaki zakonodavni proces, njihov „ucenjivački potencijal“ je ogroman.
„Italija se nalazi u veoma škakljivoj situaciji“, izjavio je nakon što su odnosi snaga bili jasni Bersani. Preciznije: Bersani vladu može da formira samo sa svojim političkim neprijateljem Berluskonijem, koji bi neminovno zahtevao ustupke u procesima koji se protiv njega vode zbog korupcije, utaje poreza i prostitucije sa maloletnicama, a Grilo je do sada izjavljivao da mu se „sva ta politička kasta gadi“ i da neće da sarađuje ni sa kim od njih.
Neki političari bliski Bersaniju izjavljuju ipak da saradnju sa Grilom, bez obzira na njegove tvrdokorno-haotične „nepolitičke“ stavove i izjave, ne treba unapred odbacivati, jer je Monti gubitnik, a Grilo najveći pobednik ovih izbora, te da njegov M5S nikako ne bi trebalo marginalizovati, jer nikada nijedna partija u Evropi nije „iz prve“ prebacila 25 odsto osvojenih glasova. Vaskrsli Berluskoni već se sam nudi Bersaniju.
Postoji i mogućnost da Bersani pokuša da formira manjinsku vladu, ali je to malo verovatno. Mnogi italijanski i evropski analitičari smatraju da je pat pozicija do te mere zacementirana da su novi prevremeni izbori najizglednija opcija. Stabilna vlada je svakako posve isključena.
Na vesti o mogućoj blokadi Italije, zbog straha da bi zemlja mogla da napusti reformski kurs, odmah su burno reagovale i svetske berze. U EU, a pre svega u Nemačkoj, preovladava strah od budućeg kursa Italije koji će imati direktne posledice na čitavu evrozonu.
Neki „pobedu dva klovna“ tumače i kao posledicu protesta italijanskih birača zbog rigidnog kursa štednje dosadašnje italijanske vlade koji nameće Berlin. Kancelarka Angela Merkel je takve tvrdnje energično odbacila i izjavila da je, naprotiv, „razumna politika štednje jedina predispozicija za privredni rast“, te da su solidne finansije i privredni rast dve strane iste medalje. Ona je apelovala da italijanski političari urade ono što je najbolje za „Italiju i za Evropu“. U sličnom tonu govore i predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej, predstavnici Evropske komisije i šef Evropskog parlamenta Martin Šulc, koji upozorava da bi politička blokada Italije mogla da dovede do „povratka krize evrozone“ i nove faze „nestabilnosti, koja je koliko-toliko tek prevaziđena“.
„Teško je interpretirati šta se to zapravo dogodilo u Italiji“, izrazio je iznenađenje Šulc. Ali izborni rezultat jasno pokazuje koliko su Italijani skeptični spram jednostrane politike kresanja svih izdataka. Grilo je za njega „potpuna nepoznanica“, a „naprosto je fantastično kako se Berluskoni u izbornoj kampanji ponovo ‘izmislio’, kao da nikada nije vladao Italijom“. Šulc je direktno pozvao italijanske birače da glasaju protiv Berluskonija.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
