Ko predstavlja Srbe

„VREME„: Imate li i političkih ambicija? Organizovanje Srba asocira na „mitinge istine“ i slične nevolje iz bliske prošlosti; je li to razlog što predstavnici ovdašnjih Srba odmah naglašavaju da su to „samo kulturne asocijacije“ i ništa više?

MILENKO VAKANJAC: Takvo stanje bih označio kao neku vrstu prisilne neuroze, koja je posledica prvog razdoblja posle raspada bivše države kada je na te ljude vršen strahovit pritisak. Taj pritisak je eskalirao toliko da su se ljudi plašili da će izgubiti posao, platu, penzije… Osnovni nesporazum u svemu tome nije želja Srba koji ovde žive da dobiju tretman neke posebne dijaspore u nizu dijaspora koje već postoje. Jer, naša je situacija nešto drugačija; mi smo se našli u dijaspori posle raspada pređašnje države, moglo bi se reći i protiv svoje volje – odlazite na spavanje u jednoj, a budite se u drugoj državi. To je ljude unekoliko zateklo. Posle svega i nije čudo što se sva ovdašnja društva boje da ih sredina ne poveže „s nečim političkim“, stoga toliko naglašavanja da je posredi isključivo kultura.

Drugim rečima, posela, prasetina i kolo?

Prasetina, kolo, rakija… Koliko su to kulturni sadržaji, ne znam, ali su deo našeg folklora, koji u najširem smislu može da se tretira kao kultura. Naravno, ima tu i izuzetaka, poput predstave Biljane Srbljanović ovde u Ljubljani, ali to su, nažalost, izuzeci. Za sve vreme tog državnog diskontinuiteta između Slovenije i Jugoslavije ovde su dolazili i probijali led umetnici, pevači, rokeri, ali je sve to išlo stihijski i u nekoj „poluilegali“. Ličilo je na nekakav „andergraund“, dešavalo se uglavnom po perifernim mestima i zvanični mediji tim događajima nisu poklanjali veliku pažnju, izuzev u negativnom smislu… Tako je ovde u poslednjoj deceniji srpska zajednica gurnuta na marginu, osećala je presiju, mada ne u smislu zvanične zabrane, već „pritiska nezadovoljnog javnog mnenja“.

Koliko je uopšte bio opravdan strah da bi Srbi u Sloveniji praktikovali „balvan revoluciju„?

To je virtuelni strah. U Sloveniji živi više od 50.000 Srba, prema podacima zvaničnog popisa iz 1991 godine…

Nije li zvaničan stav ovdašnjih vlasti da se većina od tih 50.000 odselila posle povlačenja JNA iz Slovenije 1991. godine, te da ih je ostalo tek nekoliko hiljada?

Neki jesu otišli, ali ne u tom broju. Znate da se slovenačka država brzo pobrinula da one koji nisu prihvatili slovenačko državljanstvo izbriše iz registra stanovništva Slovenije. Ostali, nekoliko desetina hiljada Srba koji su prihvatili državljanstvo i žive u Sloveniji, nemaju nikakvu potrebu ni nameru da na bilo koji način ugrožavaju svoju novu domovinu. Njihovu lojalnost je slovenačka država nagradila tako što im je oduzela, odnosno, nije im omogućila nikakva prava, ne samo ona koja je poštovala prethodna država, nego čak ni ona koje standardi Evropske unije zahtevaju od Slovenije. Zato nije ostalo drugo nego da tražimo da nam se prizna status, da nam se prizna ono što je Slovenija potpisala prilikom sklapanja sporazuma s EU. Slovenija je, između ostalog, potpisala i Okvirnu konvenciju o zaštiti manjina. Mi ne tražimo ništa drugo nego da nam omogući prava iz te konvencije.

Kakav je položaj ostalih nepriznatih manjina u Sloveniji? Čini se da su hrvatska, makedonska, bosanska i druge „narodne asocijacije“ u Sloveniji u nešto boljem položaju, već zbog činjenice da se njihove matice zauzimaju da slovenačka vlast dosledno poštuje njihova prava? Poznato je da Miloševića nisu zanimali Srbi u Sloveniji, pitanje je koliko se postmiloševićevska Srbija i Jugoslavija zauzimaju za zaštitu vaših prava.

Kad se SFRJ raspala, videlo se da su prethodne koncepcije o nekakvoj „međurepubličkoj“, međukulturnoj saradnji bile samo ideološke floskule, izmišljene birokratske forme, a onda se sve zajedno izvrglo u antagonizme. Pokazalo se koliko je potpunog nepoznavanja, arogancije, odnosno, da su prethodno manje-više komunicirale isključive kulturne birokratije, srpska, slovenačka i druge. One su i skrojile fantazme i predrasude jedne o drugima, a mase su ih zdušno prihvatale, verujući ako intelektualci o tome govore na taj način, da je onda to to. Slabo su vodile računa da je njihov interes, ako žive ovde, nešto drugačiji od onoga što im kulturna elita servira.

Znači li to da su se Srbi u Srbiji i Jugoslaviji otresli balasta Miloševićeve hipoteke, ali Srbi u Sloveniji nisu, na primer?

Mi se stalno borimo sa sumnjom. Činjenica je da smo tu sumnju prema srpskom narodu u celini nasledili još iz pređašnjeg sistema, bez obzira na to što je ona i tada, kao i sada, apsolutno neopravdana. Mi ovde dan-danas u svakodnevnom životu osećamo balast te hipoteke, što nikako ne bi smeo da bude alibi da nam se uskrate sva prava. Propali „miting istine“ u Ljubljani s početka devedesetih nije naše nasleđe, to je bilo takmičenje političkih birokratija Slovenije i Srbije, dve komunističke elite, Miloševićeve i ove ovde. Problem je u tome što je u taj politički projekat bivših elita uvučeno naše nacionalno pitanje. Njime se manipulisalo, posledice su stravične po srpski narod, ali nema opravdanja za to da danas trpimo hipoteku tog doba. Očekivali smo da će matica sada jače profilirati taj problem, da će imati sluha za naše napore. Najmanje što smo očekivali jeste da nas matica izbegava, pa i da učestvuje u neosnovanom anatemisanju. Mislim na položaj Srba koji su ostali da žive u državama nastalim raspadom SFRJ. Stiče se utisak da, otkad su bivše republike nekadašnje SFRJ tražile da se izvrši denacifikacija Srba, sada Srbi kreću u potiranje srpstva kako bi se to pitanje izbeglo, a ne raščistilo jednom za svagda, iznutra, u biću srpskog naroda.

Šta autonegiranje osećanja nacionalne pripadnosti znači za Srbe koji žive u Sloveniji, posebno uoči predstojećeg popisa stanovništva?

Prvo, uslov za zaštitu ikakvih naših prava jeste status, priznat od države Slovenije. Srbi ovde nemaju nikakav status, nikakva prava. Sve što imamo je srpska štampa na kiosku, odlazak u crkvu ili gledanje televizije… U Ljubljani je postojala škola „Prežihov Voranc“ i neka isturena odeljenja gde su naša deca učila ponešto od maternjeg jezika i naše kulture. Odlukom gradske opštine Ljubljana to je ukinuto sredinom devedesetih. Nije mi jasno kakve veze ima dodatno obrazovanje naše dece sa samoopredeljenjem i sticanjem nezavisnosti – na šta je svaka nacija, naravno, imala pravo. Dalje, kakve veze sve to ima s činjenicom da je dobar deo srpskih knjiga iz knjižara i biblioteka – nestao. Taj čin je varvarski, podseća me na „kristalnu noć“, samo što je, srećom, izostalo klasično spaljivanje knjiga po trgovima. Slovenci su racionalni ljudi, pa je deo knjiga na srpskom jeziku natovaren u kontejnere i ubačen u proces prerade papira fabrike u Vevčama. Lično ne vidim vezu između slovenačke samostalnosti i uništavanja srpskih knjiga. Ironije radi, ako biste pogledali spisak literature koju su tokom studija ili prilikom pisanja magisterija i doktorata koristili aktuelni slovenački lideri, videli biste da je više od pola knjiga bilo na srpskom.

U poslednjih deset godina je ljubljanska ekspozitura Srpske pravoslavne crkve bila jedino kulturno okrilje za ovdašnje Srbe, što se svelo na slave, venčanja i sahrane?

Očuvanje nacionalnog identiteta prepušteno je porodici, roditeljima, unekoliko srpskim društvima koja deluju širom Slovenije, na način koji smo pomenuli. Rečju, održanje nacionalnog bića zavisi od spontanog pokreta, napora pojedinca. Rezultat je asimilacija koja je tokom poslednje decenije uzela jednu generaciju… Pogledajte, na primer, slovenačku fudbalsku, košarkašku ili žensku rukometnu reprezentaciju – videćete po prezimenima koliko smo mi tu participirali.

I onda stignemo do navijača koji skaču u mestu na kvalifikacijama za svetsko prvenstvo u fudbalu i viču: „Ko ne skače – nije Slovenac„…

I tu smo bili svedoci jedne pregrejane, šizofrene situacije. Klimu odlično ilustruje podatak da je institucija koja istražuje domaće javno mnenje testirala ispitanike, između ostalog, na pitanju „Da li biste na radnom mestu radije imali kolegu obolelog od side ili Srbina?“ Izuzetno neugodno pitanje i teška odluka, a ispalo je da su Slovenci (u trenutku kada je ispitivanje rađeno) za saradnika preferirali bolesnika od side. Srbi su bili nepoželjni kako na radnom mestu, tako i kao komšije, a slično je i sa mešovitim brakovima. Jasno je koliko ovde Srbi uživaju simpatija i zašto su mnogi zvanično menjali prezimena; ne samo kako bi zadržali dostojanstvo nego i posao i položaj u društvu. Vratimo se sportu – jeste da sada potomci druge ili treće generacije naših ljudi ipak stiču popularnost – mislim na igrače u slovenačkim reprezentacijama, ali to nije plod emancipacije publike, već zato što momci pobeđuju, uspešni su. Bojim se da bi priča bila drugačija da je slovenačka reprezentacija gubila u kvalifikacijama. Ne može se mimo zaključka da ovo društvo integraciju i lojalnost shvata kao prisilnu integraciju, kao odricanje od sopstvenih korena i porekla, s apsolutno pragmatičnog i utilitarnog stanovišta.

Da li država Slovenija pomaže srpska društva?

Možemo da podnesemo molbu Ministarstvu kulture za određeni projekt i konkurišemo za sredstva s ostalim društvima, od onih koja se bave filatelijom do joge. To znači da mi ne dobijamo nikakvu pomoć, sve što želimo to moramo sami da platimo.

Članarinom?

Većinu našeg sveta ovde čine pauperizovane radničke porodice, skromnog materijalnog stanja, pa je teško od njih očekivati izdatniju finansijsku podršku. Ipak, tim ljudima se treba diviti jer, uprkos nedaćama koje su ih snašle, imaju volju da se održe. Pokazuju veliku žilavost i otpornost na socijalne nedaće i političke diskvalifikacije koje su ih snašle.

Slovenija ima dve i po priznate nacionalne manjine: Italijane i Mađare, plus Rome. Tu nema Hrvata, ni Bošnjaka, ali se svi drugi godinama uz pomoć matičnih država bore za bolji status. Za Crnogorce se zauzima poseban Ured Crne Gore. Ko se zauzima za Srbe?

Slovenija je pronašla lukavu formulu da izbegne priznavanje svih manjina koje ovde žive. Dala je status za nekoliko hiljada „priznatih manjina“, dok su ostali otpali na terminu „autohtona manjina“, što je s pravnog aspekta naprosto izmišljotina. Ako tvrdite da je nešto „autohtono“, onda morate da odredite i kriterijume, na primer koliko vremena neko mora da živi na određenoj teritoriji da bi bio „autohton“. Srbi su od XV veka stanovnici Slovenije, o čemu svedoče istorijska dokumenta, Bela Krajina, Štajerska. Tada Slovenija nije postojala, kasnije je nastala Austrougarska. Ukratko, kategorija „autohtonosti“ je izmišljena da bi se diskriminiralo 200.000 ljudi različitih nacionalnosti, među kojima su Bošnjaci, Hrvati, Staronemci, Makedonci… i Srbi, naravno.

Slovenija je nedavno prihvatila poseban kulturni sporazum s Austrijom, čime je posebna prava stekla do sada nepriznata manjina Staroaustrijanaca. Ministar spoljnih poslova SRJ Goran Svilanović se prošle godine čak četiri puta sastao s kolegom iz Slovenije, ali prava Srba koji ovde žive nisu bila tema. Koliko se zvanični Beograd interesuju za kvalitet vašeg života ovde?

Plašim se da SRJ nije zainteresovana za status srpske manjine u Sloveniji. Posle 5. oktobra 2000. krenula je „lavina“ sporazuma između Slovenije i SRJ, s akcentom na privrednoj saradnji. Znamo da su uprkos sankcijama slovenačka preduzeća sve vreme bila prisutna u Srbiji, pa se sada diplomatija trudi da se putevi za biznis legalizuju. Zabrinjava da tu nema ni najmanje inicijative da se potpiše sporazum o kulturnoj saradnji Slovenije i Jugoslavije, na primer. Predstavnici Slovenije se, međutim, uoči odlučujućih sastanaka s liderima Italije ili Austrije prethodno savetuju s predstavnicima tamošnje slovenačke manjine. Nisam primetio da je u pomenuta četiri navrata, uoči susreta s Rupelom, ministar Svilanović ili bilo ko drugi (izuzev neformalnog kafe susreta s predstavnicom jednog od srpskih društava) učinio napor da kontaktira s predstavnicima naše manjine. Zato je za nas izuzetno interesantno potpisivanje pomenutog kulturnog sporazuma s Austrijom. Iako se radi o stotinak ljudi, Staroaustrijanaca koji žive u Sloveniji, stekli su svoja prava. Mi bismo bili prezadovoljni da naša matica, pored privrednih pitanja, shvati da ovde živi nekoliko desetina hiljada ljudi o čijoj kulturnoj baštini bi trebalo da brine i bar, za početak, jednako kao Austrija zatraži potpisivanje kulturnog sporazuma. Jasno mi je da će svi odmah reći da nema para, da je SRJ u potpunoj besparici, da živi na dotacijama, kamo novci za kulturu… Međutim, mi ne tražimo od matice nikakvu finansijsku podršku, izuzev da nam pritekne u pomoć da sačuvamo svoj kulturni identitet…

Čime ćete podržati posebna odeljenja za školsku decu, pozorišne predstave, časopise?

Slovenačka država bi morala da se drži obaveza koje je prihvatila potpisivanjem Okvirne konvencije o zaštiti nacionalnih manjina. A ne zaboravite ni da Srbi koji ovde žive plaćaju državi porez. Sada to izgleda ovako – mi plaćamo porez, a država iz budžeta finansira u vojsci kurate (katolički popovi koji se brinu o duši vojnika vernika – prim. aut.). Gde je tu ravnopravnost veroispovesti, vernika? Vratimo se Staroaustrijcima – ukoliko je slovenačka država našla razumevanja za 350 ljudi, onda može i za pedesetak hiljada.

Čini se, međutim, da je matica suviše zauzeta unutrašnjom reorganizacijom da bi vodila računa i o dijaspori. Šta vam preostaje – Evropski sud za ljudska prava?

Možemo i to da uradimo, ali to bi bilo „na nož“ i izvesno je da bismo odmah doživeli sve moguće diskvalifikacije. Institucije postoje zato da im se čovek, kad se nađe u bezizlaznoj situaciji, obrati za pomoć. Mi smo strpljivi. Čitao sam nedavno intervju u „Politici“ sa službenikom iz jugoslovenskog MIP-a koji je zadužen za dijasporu. Sve to lepo izgleda na papiru, ali se bojim da taj model neće funkcionisati. Naslućujemo da matica neće ništa uraditi za nas, da moramo da se oslonimo na sopstvene snage. Od toga sve zavisi – koliko ćemo sami biti uporni da ostvarimo svoja ljudska prava ovde, u Sloveniji.

Očekujete da sredina, većina, odustane od očekivanja da se stidite svog porekla?

Pripadnost civilizaciji i kluturi ne određuje se samo geografskim pojmovima, zato su određenja tipa „balkanska kultura“ ili „srednjo-evropska kultura“ više stvar meteorologije, kako kaže pisac slovenačkih korena Peter Handke, nego ozbiljne kulturološke odrednice. Uoči devedesetih godina srpska društva (a ni druga) nisu osnivana zato što bi dežurni aparatčici tu prepoznali nacionalizam, ovaj ili onaj, a srpski je uvek nekako bio najgori. Posle nastanka nove države, naša su društva bila pod lupom javnosti i paskom lokalnih organa kao nekakva moguća „ekspozitura Miloševićeve politike“. Bez obzira na to, mi smo se okupljali u naporu da očuvamo nacionalni identitet. Činjenica je da u proteklih deset godina niko nije stajao iza nas, tu mislim na maticu, a ni posle 5. oktobra nije ništa bolje. Mada, nismo mi dijaspora poput one u Australiji, Kanadi ili Nemačkoj. U najneposrednijem okruženju Srbije živi toliko Srba – Makedonija, Kosovo, Republika Srpska, Hrvatska, Mađarska, Rumunija… pa još i mi ovde u Sloveniji; to je broj koji bi trebalo i te kako da angažuje maticu. Ne samo zbog dobrotvornih priloga imućnijih članova komuna već da sama nešto učini za nas, u celini. Ako se u neposrednom okruženju Srbije nalazi oko dva i po do tri miliona Srba, to ne može da „pokrije“ sporazum o specijalnim odnosima Republike Srpske i SRJ.

Koliko otvaranje jugoslovenske ambasade u Ljubljani može da pomogne da se situacija promeni, nabolje?

Otvaranje ambasade SRJ je bio pozitivan čin. Iako je matica i tu propustila da nam olakša život, pošto vize dobijamo na svega mesec dana, a plaćamo koliko i stranci. Zna se koliko košta viza, zato matica nije zainteresovana da nam ih ukine. Uz to, diplomatija strašno brine o tome da u međusobnim odnosima što brže potpiše sve sporazume koji se tiču privrede (zaštita investicija, sprečavanje dvojnog oporezivanja, organizuje okrugle stolove o privrednoj ponudi), ali se ne spušta na brige običnih ljudi. Još nema aviosaobraćaja, još uvek moramo da plaćamo dodatno osiguranje za automobile (za razliku od Hrvatske)… Ukratko, otvaranje naše ambasade u Ljubljani nije učinilo ništa za kvalitet života našeg življa. Drugo, tu je ambasador koga je matica izabrala da je predstavlja u Sloveniji. Ambasador Visković je neposredno po ceremoniji otvaranja ambasade dao veoma neodmeren intervju za ljubljanski „Dnevnik“, pod naslovom: „Nisam srpski ambasador!“ To je među našim ljudima ovde imalo veoma negativan efekat.

Zašto bi ovdašnje Srbe uznemirio naslov u novinama? Čovek je možda potencirao pripadnost Jugoslaviji…

Ljudi su bili revoltirani – posle deset godina konačno dolazi predstavnik matice, da bi on objasnio da ovde ne predstavlja Srbe! Dve ulice od jugoslovenske ambasade nalazi se Ured Crne Gore u Sloveniji, koji je prilikom otvaranja predstavljen kao crnogorska ambasada. Dakle, ambasador Visković ovde ne predstavlja Crnu Goru. Koga on onda predstavlja?

Jugoslaviju, isto kao Koštunica…

Koštunica nikada nije izjavio „Nisam srpski predsednik“, nije se na taj način distancirao od Srba i Srbije. Ambasador Visković jeste. Crnogorci imaju svoje predstavništvo, ovde se uzdaju u sopstvenu reprezentaciju. A onda stigne toliko očekivani ambasador i prvo što ima javno da kaže u slovenačkom prostoru jeste da „nije srpski ambasador“?! Neodmereno je i nezgodno to reći, trebalo je da gospodin malo prouči ovdašnje prilike, nauči slovenački. Što je takođe barijera, arogancija – posle svih priprema, iz Beograda stigne ambasador koji priznaje da ne vlada slovenačkim. Nezgodno je kad čovek na tako odgovornom radnom mestu uči jezik koji bi trebalo da zna.