Kisela strana uspeha

(Specijalno za „Vreme“ iz Pekinga)

Zapravo ovi rezultati iznenađenje su samo za one koji ili nisu proveli više od tri dana u nekom od najvećih gradova u Kini ili nisu nimalo zainteresovani za problematiku životne sredine. Svaki će vam taksista u Pekingu reći da će vožnja od nekoliko sati sa otvorenim prozorom po pekinškom centru rezultirati bolovima u grlu i začepljenjem disajnih puteva. Tu ćete sigurno bar jedan u tri dana provesti u sivoj magluštini, a zvezde na noćnom nebu vidljive su onoliko često koliko i Halejeva kometa. Ako se dohvatite lokalnih novina možete uvek pročitati vest o ovom ili onom ekološkom incidentu, prosečno jednom u dva dana, ponekad zaista neverovatnih razmera. Takav je bio slučaj sa izlivom 100 tona benzina i drugih toksičnih materija u reku Songhua prilikom eksplozije u petrohemijskoj fabrici u blizini. Da stvar bude gora, lokalni su zvaničnici pokušali da sakriju incident od očiju javnosti, puštajući da 85 kilometara duga naftna mrlja bez ikakvog tretmana nastavi put ka reci Amur na ruskoj granici, uznemirivši domaću javnost i kreirajući diplomatski incident. Ne samo da Kinezi uspevaju da izvezu zagađenje u Rusiju nego i do Sjedinjenih Američkih Država gde je letošnje istraživanje u Kaliforniji ustanovilo da je 25 odsto zagađenja koje prlja nebo Los Anđelesa „doletelo“ tu iz Kine.

To je samo delić priče i, da ne bi nabrajali sve oblike i načine zloupotrebe prirodnih resursa i zagađenja životne okoline, samo još dva podatka koja jasno govore o opasnosti koju neodgovorna lokalna ekološka praksa donosi sebi i zemljama tako daleko kao što je SAD. Kinezi su već 11 godina ubedljivo najveći proizvođači sumpor-dioksida koji dovodi do kiselih kiša, i nalaze se na drugom mestu po emisijama gasova staklene bašte, koje utiču na globalno zagrevanje i promenu klime, čvrsto na putu da i u ovoj kategoriji izbiju na čelo već početkom sledeće decenije.

DIMNJAK, DVA, TRI: Uzroci ovako katastrofalne situacije mogu se trasirati nazad do posleratnih dana, filozofije klasne borbe i fabričkog dimnjaka kao simbola i stvaraoca ekonomskog napretka. Oslanjanje na prljave industrije – bez ikakvog promišljanja efekta koje ove imaju na životnu okolinu – nastavilo se i sa ekonomskim reformama osamdesetih: rudarska, hemijska, petrohemijska, građevinska, auto i industrija teških metala nosioci su privrednog razvitka, i svaka od njih veliki je potrošač energije i proizvođač zagađenja. Ambiciozni razvojni planovi samo su se smenjivali, ciljevi su bili sve ambiciozniji kako je razvoj uzimao maha. Što brži razvitak uz što veću stopu rasta jedini je i sveti cilj. Nije bilo potrebe ni vremena da se razmišlja o bilo čemu drugome. Energija je bila potrebna za ovakav razvoj događaja. Industrija prerade uglja građena je u ogromnom broju slučajeva naprečac, u blizini potrošača i velikih industrijskih centara. Na primer, danas samo na reci Jangcekjang ima više od 60 elektrana u upotrebi ili u planu. Uporedo s razvojem, od automobila je načinjena statusna ikona koja simbolizuje novi život, povećavajući prodaju u proseku za 50 odsto godišnje – već celu jednu deceniju. Razvitak koji su zapadne zemlje ostvarile u periodu od jednog veka zadesio je Kinu u roku od 30 godina, s prosečnom stopom rasta od oko devet odsto godišnje.

Više od dve trećine kineskih reka je ekstremno zagađeno. Tako, bar trećina Kineza danas pije vodu i svakodnevo udiše vazduh nestandardnog kvaliteta. Procenjuje se da je trenutno oko 400.000 smrtnih slučajeva godišnje direktna posledica katastrofalnog kvaliteta vazduha. Ovakvo stanje stvari može dovesti do nepoželjnih posledica kako kod kuće tako i na međunarodnom planu, i predstavlja ogroman izazov za kinesko političko vođstvo.

IZAZOVI EKOLOŠKOG NEMARA: Analitičari nagađaju da, uzimajući u obzir ogromnu razliku između onih koji imaju i onih koji nemaju u Kini, najmanje sedam odsto godišnjeg rasta je neophodno da bi se sačuvala društvena stabilnost. Sanacija ekoloških incidenata i pokušaji da se bazični ekološki standardi poštuju Kinu već sada koštaju između osam i 13 odsto godišnjeg bruto nacionalnog proizvoda. Uporedo sa nagomilavanjem ekoloških problema, ovaj će se procenat povećavati, ozbiljno potkopavajući ekonomske suficite zadobijene na drugim mestima.

Društvena mobilizacija je druga nepoželjna posledica ekološkog kolapsa. Rastući broj nevladinih organizacija koje se prevashodno bave problemima životne sredine, često u paketu i sa nekim od najnezgodnijih državnih problema kao što su društvena nejednakost, korupcija, Tibet itd. doprinose demokratizaciji, konstituisanju i mobilizaciji nezavisnog javnog mnjenja, čega se kinesko rukovodstvo pribojava. Uz to, migracija stanovništva ka gradovima kao posledica ekoloških problema donosi veliki pritisak na sistem snabdevanja gradova i njegove socijalne strukture, u isto vreme ostavljajući pustoš iza sebe. Dobar primer je Unutrašnja Mongolija, oblast bez rešenog pitanja snabdevanja stanovništva pijaćom vodom – gde se 25 miliona ljudi iselilo ka bolje situiranim gradovima.

Gubitak u količini useva usled preterane upotrebe hemijskih pospešivača i zagađenosti zemlje i vode, kao i gubitka obradive zemlje za izgradnju industrijskih kompleksa daje još razloga za brigu čelnicima Komunističke partije u zemlji u kojoj su se dinastije smenjivale na talasima seljačkih ustanaka koji su dolazili kao posledica neplodnih i gladnih godina.

Na međunarodnom planu pak oblast duž rusko-kineske granice, sa svojih 80 miliona stanovnika na kineskoj i sedam miliona stanovnika na ruskoj strani, već decenijama je predmet spoticanja u odnosima dve zemlje koje današnju rusku teritoriju vide kao integralni deo sopstvene države. Demografske projekcije u budućnost oslikavaju naseljavanje ruskog Dalekog istoka pretežno kineskim življem, usled nedostatka vode i životnog prostora sa kineske strane.

Kineske prekomorske komšije takođe su počele da upiru prstom optužujući Peking da je propadanje morskog ekosistema i, pogotovo, smanjenje broja riba i do sada neviđeni porast algi u direktnoj vezi s količinom otrova koji se ispuštaju u zajedničko more sa kineske strane.

Sve su to faktori koji mogu da destabilizuju državu sa ogromnim vojnim arsenalom i istorijom bogatom nasilnim unutrašnjim obračunima čije se moguće unutrašnje i spoljašnje posledice ne smeju ignorisati.

S komercijalne strane, Kina će dokazati svoj povratak na globalnu scenu i predstaviti se svetu kroz Olimpijadu 2008. u Pekingu, Expo 2010. u Šangaju i nekoliko drugih regionalnih skupova visokog profila i, što se tiče kineskih poglavara, bolje bi bilo da se nikakvi oblaci smoga ne pojave pred kamerama sedme sile i milionima posetilaca iz celoga sveta.

ZELENI GDP: Otuda dinamičan razvoj stvari u ekološkom sektoru u poslednje vreme ne dolazi kao iznenađenje. Jedanaestim petogodišnjim planom (2006–2011), koji predstavlja sveto pismo za bilo kog kineskog zvaničnika, poboljšanje kvaliteta životne sredine postavljeno je kao jedan od prioriteta. Kao ciljevi ove petogodišnje kampanje utvrđeni su smanjivanje emisija zagađivača za deset odsto, smanjivanje utroška energije po procentu GDP-a za 20 odsto, a pokrivenost šumom bi trebalo popraviti sa 18 na 20 odsto. Za ove svrhe dodeljeno je 169 milijardi dolara.

Kako uprkos mnogo skromnijim zahtevima ciljevi ekološke kampanje u prethodnom petogodišnjem ciklusu nisu bili dostignuti, ovoga puta krenulo se mnogo agresivnije. Jedanaest nezavisnih ekoloških monitora postavljeno je prošlog meseca. Kao prvi primer ozbiljnosti ovakvog pristupa došla je prošlonedeljna objava da su istrage (i hapšenja) počeli u slučaju šest ekološki najopasnijih „legalnih entiteta“, uključujući gradske i okružne vlade, kao i fabrike i investitore iza njih. U paru sa novim zakonom koji meri uspeh zvaničnika u relaciji sa racionalnom energetskom potrošnjom za ostvarenje jedinice GDP-a i uticajem na životnu sredinu, ekološki monitori nezavisni od vlasti bi trebalo da stave do znanja da životna sredina više neće ustupati pred slepim lovom na profit i rast koji su do sada bili jedina motivacija lokalnim zvaničnicima. „Zeleni GDP“ će, nadaju se kineski vrhovnici, pogodovati i postepenom uvođenju alternativnih izvora energije u širu upotrebu.

Sedamdeset odsto energije potrebne da podrži svoju džinovsku ekonomiju Kina dobija iz najprljavijeg od svih izvora energije – uglja, odakle i sve one emisije sumpor-dioksida s početka teksta. Od preostalih 30 odsto najveći deo dolazi od nafte i naftnih derivata, dok relativno eko–friendly prirodni gas i obnovljivi izvori energije još uvek igraju veoma malu ulogu. To će se, nadamo se, promeniti u narednih desetak godina. U planu je da prirodni gas obezbedi trećinu energetskih potreba, dok bi izgradnja desetak nuklearnih i desetina hidroelektrana kao i nekoliko ogromnih kompleksa iz kojih će se struja dobijati snagom vetra trebalo da obezbedi petinu energije do 2020. godine. Dodatne stotine milijardi dolara se ulažu u likvidaciju kao i pravljenje gasa od uglja i istraživanja potencijala metan-hidrata, što su sve alternative koje obećavaju manje zagađenja.

Još jedna od glavnih inicijativa od koje se očekuju veliki rezultati isprobava se ovih dana između Hongkonga i južnokineske provincije Guangdong. Naime, kompanijama na obe strane dodeljene su emisione kvote. U slučaju da ih sve ne iskoriste moći će da ih prodaju, a ako ih nadmaše, da ih kupe. Tokom vremena sve manje kvota biće na slobodnom tržištu i postajaće sve skuplje. Iako je u ovoj pilot fazi dobrovoljna, od ove prakse se očekuje da, podupirući energetsku efikasnost i smanjivane emisija štetnih gasova, postane pravilo ako se pokaže kao uspešno rešenje. U procesu je i predlog o oporezivanju industrijskih i individualnih potrošača na upotrebu prirodnih resursa, dok je nedavno objavljeno da je u pripremi i prelazak sa cena potpomognutih ogromnim državnim subvencijama na tržišne cene energenata. Obe mere za cilj imaju povećanu energetsku efikasnost.

U korak sa bosovima na državnim i provincijskim nivoima i poneki gradski otac bljesne sa vrednom ekološkom inicijativom. Tako će u Guangdžou svaki građevinski preduzimač morati da uračuna troškove postavljanja solarnih panela na zgrade koje bude gradio, dok u Pekingu svaki novootvoreni hotel mora imati sistem za recikliranje u upotrebi, dok su stariji hoteli dobili nekoliko godina za prepravke.

BEZ PRAVOG IZBORA: Očigledno, u pitanju je nedvosmisleno ogroman napor da se ekološka slika popravi, zarad socijalnog mira, daljeg ekonomskog napretka i predstavljanja Kine kao odgovornog člana međunarodne zajednice. Međutim, hoće li se plavo nebo ipak vratiti u skorije vreme? Kako se sada čini – ne; ili će se stvari, u najmanju ruku, dalje pogoršati pre nego što se (možda) poprave.

Očekivani privredni rast od osam do deset odsto neophodan za društveni mir i širenje materijalnog blagostanja u siromašne delove zemlje, i u toku narednih godina tražiće još više energije, brzinom kojom je nemoguće graditi nuklearne elektrane i u vremenskom rasponu u kojem se ne mogu očekivati nikakvi revolucionarni dobici u količinama energije dostupne preko obnovljivih izvora. Ovo će prioritet staviti na izgradnju dodatnih kapaciteta na ugalj, čije se druge najveće rezerve na svetu nalaze u Kini. Znači: pare će se trošiti na izgradnju novih, a ne na ekološku preventivu starih pogona na ugalj. Alternativa uglju u ovome trenutku su stotine hidroelektrana u planu i izgradnji, koje sigurno neće doprineti boljem kvalitetu vode i očuvanju slatkovodnih ekosistema i ljudskih naseobina u blizini. Na kraju, pojačana potrošnja srednjih i viših klasa dovešće do prodaje deset miliona vozila godišnje već oko 2010. i potpune degradacije urbane životne sredine, koristeći do poslednje kapi naftu i pojačavajući pritisak na vladu da zameni energetske pogone na naftu drugim dostupnim energentima, a to je, opet, čini se – ugalj. I u slučaju da se sadašnji korisnici privole na efikasnu upotrebu energije, ovakav rast dovešće do – po optimističnim procenama – dvostrukog povećanja emisije zagađivača.

Izgleda da će crno pobediti zeleno makar u neposrednoj budućnosti te će tako lokalni ekološki mismenadžment ostati ne samo kineski već i globalni problem.