Kazanjska „asimetrična federacija“

Od specijalnog izveštača „Vremena“

Let od Moskve do Kazanja traje sat i dvadeset minuta, razdaljina je nekih 800 kilometara a pravac jugoistočni. Ako je vreme vedro, videćete nepreglednu ravnicu (najviši vrh Tatarstana dostiže jedva 243 metra), a 90 odsto teritorije (67.836 km2) nalazi se na nadmorskoj visini do 200 metara. Mali ali moderan aerodrom udaljen je od grada nekih 25 kilometara, a već na ulasku u grad koji danas ima 1,1 milion stanovnika (više od četvrtine ukupnog stanovništva Tatarstana, 3,8 miliona) susrećete ogromne kontraste koji su danas glavna karakteristika Kazanja. Grad je prošle godine obeležio 1000 godina postojanja, tim povodom su, kažu, potrošene, dve milijarde dolara, ne na proslavu nego na uređenje grada koji danas liči na mešavinu kasabe i velegrada. Sudar starog i novog evidentan je na svakom koraku, tik iza modernih zdanja hotela, opere ili poslovnih zgrada nalaze se udžerice koje će u bliskoj budućnosti nestati jer se grad širi, razvija i umiva neviđenom brzinom.

Kazanj je danas važan ekonomski centar Rusije jer je Tatarstan jedan od najbogatijih regiona naftom. Crno zlato otkriveno je tokom Drugog Svetskog rata, 1943, a eksploatacija je počela u septembru 1946. Rezerve se procenjuju na 800–900 miliona tona, a tu je i gas, na tonu nafte dobija se 40 metara kvadratnih. Region je veoma bogat vodom (uz četiri velike reke – Volgu, Kamu, Vjatku i Belaju – koje obuhvataju 97 odsto vodenog potencijala, postoji još oko 500 manjih reka), 16 odsto teritorije je pod šumama, ima puno građevinskog peska, gline… U najkraćem, Tatarstan ima sjajne prirodne resurse od kojih, zahvaljujući posebnom sporazumu sa Moskvom, njegovi stanovnici sve bolje žive. Tatarstan je nakon raspada SSSR ostao u sastavu Ruske Federacije, ali je još 1990. dobio suverenitet potom učvršćen sporazumom iz 1994. kojim su precizno regulisani odnosi između Moskve i Kazanja. Pre dve godine predsednici Putin i Šajmijev potpisali su novi sporazujm o, uslovno rečeno, podeli vlasti što je izazvalo nezadovoljstvo u Savetu Ruske Federacije jer su neki smatrali da je Putin napravio „previše ustupaka“. Nijedna druga ruska federalna jedinica, a ima ih četrdesetak, nema ni približno sličan status. Možda bi se taj odnos mogao porediti sa ustupcima koje španska vlada čini Baskiji, pre svega na planu poreske politike.

Tatarstan je najpre imao autonomiju, a sada ima i Republiku, što je za Tatare, koji čine 53 odsto stanovništa (prema 39,5 odsto Rusa), ostvarenje političkog cilja koji, bar za sada, zadovoljava sve njihove potrebe. Dok su neki drugi regioni ogromne ruske zemlje, nastanjeni neslovenskim življem, birali stalnu konfrontaciju sa Moskvom, uključujući i oružanu borbu, Tatarstan je, pre svega zahvaljujući svom predsedniku Mintimeru Šajmijevu, izabrao put saradnje, dijaloga i kompromisa koji je dao odlične rezultate. Šajmijev je danas daleko najpopularniji čovek u Tatarstanu, političar kome narod veruje, ali i političar koji je znao da pliva između lojalnosti Moskvi i služenja svom narodu, između tatarskog separatizma i moskovskog centralizma, između pravoslavnog i muslimanskog sveta. Rusi ga cene jer je opasnost od separatizma sveo na zanemarljive dimenzije, kod domaćeg stanovništa njegov ugled je nemerljiv jer je baš on ostvario san o Republici i narod evidentno bolje živi, dok ga muslimanski lideri cene jer je mnogo uradio za „opštu muslimansku stvar“.

Kazanj je danas primer međureligijske tolerancije, džamije brojčano dominiraju u odnosu na pravoslavne hramove, ali među stotinama verskih objekata nalaze se i katolička crkva, jevrejska sinagoga, luteranska crkva i još mnogo verskih zdanja za oko 70 veroispovesti registrovanih u Kazanju. Odnosi Moskve i Kazanja što se vere tiče nisu oduvek bili idealni. Uprkos dogovoru o „večnom miru“ iz davne 1486, islam je zabranjen 1742, ali je Katerina II 1788. vratila verska prava muslimanskom življu.

Iako je tatarsko stanovništvo većinsko, na ulicama se više čuje ruski jezik, sva obeležja u gradu su isključivo na ruskom jeziku a zvanično pismo je ćirilica. Tatarski jezik je, naravno, takođe zvanični, radio i TV programi su dobrim delom na tatarskom, nastava u školama i na univerzitetu takođe, izlaze i novine na tatarskom, ali posle višekovne ruske dominacije i mnogim Tatarima je još uvek lakše da govore i pišu na ruskom. Prvi enciklopedijski rečnik tatarskog jezika pojavio se tek 1999.

Kazanj, grad koji se menja.