Zapad je glasno kritikovao Moskvu zbog "humanitarne katastrofe" i "genocida nad čečenskim narodom". Da li će posle drame talaca u moskovskom pozorištu svet kroz drugačiju prizmu gledati na konflikt u Čečeniji
Samo što je ruski ministar odbrane Sergej Ivanov najavio da u Čečeniji počinje „vojna operacija širokih razmera kako bi u korenu bili sasečeni svi pokušaji novih terorističkih akcija“, separatisti su srušili ruski vojni helikopter. Poginulo je devet vojnika.
Posle tragedije u moskovskom pozorištu Dubrovka, u kojoj je stradalo oko 50 terorista, ali je život izgubilo i oko 120 talaca, bilo je jasno da Moskva odustaje od letos najavljene namere da radikalno smanji broj ruskih vojnika u Čečeniji. Njih tamo trenutno ima između 80.000 i 85.000, a i druga strana konsoliduje svoje redove za nove obračune: Ivanov tvrdi da Rusija raspolaže pouzdanim podacima da čečenski teroristi obilaze sela i regrutuju „plaćenike samoubice“. Ivanov ih naziva zombi regrutima.
Strani dopisnici, kojima izveštavanje iz Čečenije postaje sve neizvodljivije, javljaju da lokalno stanovništvo strepi od najnovijeg „izravnavanja računa“: ljudi su uplašeni da je sada na redu nova surova operacija „čišćenja terena“. Agencije prenose da lokalno stanovništvo ne odobrava moskovsku akciju koja ni najmanje nije doprinela tome da svetska javnost bude upoznata s patnjama i stradanjem čečenskog naroda pod ruskom vojnom vlašću i njegovim legitimnim zahtevima da se prestane s drastičnim kršenjem ljudskih prava u Čečeniji.
„Uzimanje talaca u Moskvi je apsolutno protiv interesa čečenskog naroda. Ova operacija je potvrdila čitavom svetu propagandne laži Kremlja da su svi Čečeni banditi i teroristi“, kaže u razgovoru za „Los Anđeles tajms“ trgovac Kas Mohamed Edelkanov koji ne krije strepnju da će moćni protivnik „pobiti sve muško stanovništvo Čečenije“, kako su ponekad pretili zvaničnici iz Moskve.
List daje septembarske rezultate najvećeg ruskog istraživanja javnog mnjenja: 34 odsto anketiranih bilo je za nastavljanje vojne operacije u Čečeniji, ali je više od polovine – 57 odsto – bilo za mirovne pregovore. Posle drame u pozorištu Dubrovka znatno se povećao broj pristalica vojne intervencije (46 odsto), dok se broj mirovnjaka smanjio na 44 odsto.
BORBA NEPRESTANA: Ratovi Čečena i Rusa traju već 300 godina Čečeni za sebe tvrde da su jedan od prvih naroda koji se suprotstavio ruskoj hegemoniji. Ovaj narod koji od davnina živi na severnom Kavkazu ratovao je s narodima iz susedstva, osvajao je, ali i bio osvajan. Napadali su ga Huni, Persijanci, Mongoli, Turci i, naravno, Rusi. Sukob s njima počeo je još početkom XVIII veka. Čečeni su Rusima koji su želeli da osvoje ovaj deo kavkaskih prostora pružali najduži i najuspešniji otpor.
Na sajtu Republike Čečenije piše, između ostalog, da je „nažalost, ‘majčica Rusija’ bila suviše jaka i sve je ove narode porobila i dugo godina kontrolisala“.
Iako su Čečeni jedan od retkih naroda na ovim prostorima koji je podržao Oktobarsku revoluciju, u Groznom je već 1903. (!) uspostavljena boljševička vlast, Staljin je u zimu 1944. za sedam dana u Sibir proterao oko 500.000 Čečena: četvrtina ih je poumirala od zime, gladi i teških uslova života.
Za zvaničnu Moskvu Čečeni su bili „kontrarevolucionaran narod“, „saradnici Hitlera i fašističkih okupatora“. Čečenska republika je ukinuta. Čečeni nisu poricali da su se s nemačkom vojskom borili protiv Rusa: otvoreno su poručivali da su Ruse više mrzeli od Nemaca i da su hteli da se oslobode njihove dominacije. Bili su ogorčeni protivnici kolektivizacije.
Posle Staljinove smrti, tek 1957. godine, Čečenima je dozvoljeno da se vrate. Demografska slika Čečenije bila je radikalno promenjena: Staljinovo preseljenje naroda rađeno je vrlo planski: dve trećine stanovnika Groznog, glavnog grada Čečenije, sada su činili Rusi.
Mnogi Čečeni koji su uspeli da se vrate počeli su dramatično da pobolevaju. Naime, neke oblasti u koje su bili izgnani (Kazahstan, Kirgizija) godinama su Moskvi služile kao poligoni za najrazličitije nuklearne probe. Šamil Basajev, jedan od najradikalnijih čečenskih boraca za nezavisnost, često je govorio: „Deda mi je umro od gladi u Sibiru, otac mi je umro od ozračenosti u Kazahstanu, moj život nema smisla ako se ne borim za nezavisnost Čečenije!“
SERIJA INCIDENATA: Kada je došlo do kolapsa komunizma, u Čečeniji izbija ustanak: vođa secesionista bivši general sovjetske avijacije Džohar Dudajev uzima vlast u Čečeniji: raspisuje izbore, osvaja 90 odsto glasova i Čečenija među prvim republikama objavljuje nezavisnost. Ruski predsednik Boris Jeljcin proglašava vanredno stanje i šalje trupe na Grozni. Posle tri dana one se povlače.
U proleće 1994. Rusija optužuje Dudajeva da je dozvolio da Čečenija postane luka za teroriste i pokušava da podstakne Moskvi naklonjene Čečene da ga svrgnu. Dudajev se okreće radikalnim islamskim elementima i na Srednjem istoku i u centralnoj Aziji. Traži pomoć i tako počinje takozvani prvi rat: u novembru 1994. Moskva šalje tenkove na granice Čečenije, promoskovska struja bezuspešno pokušava da zauzme Grozni. Ovaj pokušaj prevrata propada, ali Moskva ne odustaje: u decembru Boris Jeljcin šalje oko 40.000 vojnika u Čečeniju, bombarduje Grozni i druge gradove.
U januaru 1995. ruske trupe ulaze u Grozni koji je do temelja porušen. Sledećeg meseca separatisti napuštaju ruševine. U martu OEBS uspostavlja misiju za Čečeniju: Dudajev preti da će krenuti sa napadima u Rusiji. U junu doista dolazi do prve velike otmice: u gradu Buđenovsku (70 kilometara od čečenske granice) stotinak naoružanih terorista zauzima bolnicu, Šamil Basajev drži nekoliko stotina ljudi kao taoce: ubijeno je više od stotinu ljudi, a ranjeno oko 400 stotine. Viktor Černomirdin, predsednik ruske vlade, preko telefona pregovara s pobunjenicima: Moskva zaustavlja vojne operacije u Čečeniji, neki taoci su oslobođeni.Teroristi trijumfalno napuštaju Buđenovsk u konvoju autobusa, vodeći sa sobom manju grupu otetih koje oslobađaju na čečenskoj teritoriju.
I sledećih meseci separatisti organizuju nekoliko napada na ruske političare i vojne predstavnike u Čečeniji. U zimu, polazi im za rukom da proteraju ruske snage iz Gudermesa, drugog po veličini grada u Čečeniji. Međutim, posle nedelju dana, ruske trupe osvajaju grad; žrtve su ogromne, borbe najveće za poslednjih nekoliko meseci.
U decembru, Čečenski lider Doku Zavgajev koga podržava Moskva pobeđuje na izborima za predsednika vlade, ali ima dokaza da su izbori bili lažirani
Početkom sledeće godine pobunjenci prelaze u susedni Dagestan, sklanjaju se u Pervomajskoje gde četiri dana traje unakrsna vatra s ruskim trupama. Rusi raketama sravnjuju ovo selo, ali većina pobunjenika uspeva da se spase.
Gotovo u isto vreme grupa čečenskih terorista zauzima bolnicu u dagestanskom gradu Kizlar gde deset dana drži 160 talaca. Taoci su opet živi štit na putu za Čečeniju.
U februaru 1996. Jeljcin objavljuje da će se po drugi put kandidovati za predsednika i tom prilikom kaže da su Čečeniju „upropastili“ i da je to „možda jedna od naših grešaka“. Izjavljuje da razmišlja o varijantama mira, ali isključuje totalno povlačenje ruskih snaga, ali i masovnu upotrebu sile.
Opet sledi napad pobunjenika na Grozni, opet ruske snage bombarduju iz vazduha, opet artiljerija sravnjuje sa zemljom pobunjenička sela. Jeljcin zaustavlja ofanzivu, trupe se delimično povlače i on pobunjenicima nudi indirektne pregovore
U aprilu 1996, Dudajev gine u jednom artiljerijskom napadu a potpredsednik pobunjeničke vlade Zemkan Jandarbijev preuzima vlast. On se zavetuje da će osvetiti Dudajeva i da će nastaviti borbu za nezavisnost. U bici za Bamut 22. maja gine 40 ruskih vojnika. Krajem ovog meseca, tačnije 27. maja, Jeljcin i Jandarbijev dogovaraju prekid vatre koji će trajati oko šest nedelja. Sledećeg dana Jeljcin posećuje ruske trupe u Groznom. U julu Jeljcin je opet ponovo izabran za predsednika Rusije.
Čečenski pobunjenici ponovo nastavljaju borbe: početkom avgusta ulaze u Grozni, a Jeljcin imenuje generala Aleksandra Lebeda za svog predstavnika u Čečeniji. Propada nekoliko pokušaja obustavljanja vatre, Jeljcin raspušta Državnu komisiju za Čečeniju kojom rukovodi Černomirdin i daje Lebedu odrešene ruke. Ruski vojni komandant Čečenije general Konstantin Pulikovski 19. avgusta 1996. daje građanima Groznog 48 sati da napuste grad i preti da će ga artiljerijom sravniti i pobiti pobunjenike. Poslednjeg dana avgusta federalne vlasti i lideri pobunjenika sklapaju mirovni sporazum: po njemu, Rusija je obavezna da povuče vojsku i formira bilateralnu komisiju koja će rukovoditi ekonomskom obnovom zemlje. Odluka o statusu republike se odgađa za pet godina.
Doista, ruske trupe se povlače u januaru 1997. Bilans ovog „prvog rata“ je razrušena Čečenija, oko 100.000 poginulih, 300.000 izbeglica. Čečeni trijumfuju zbog poraza moćne Rusije, ali Aslan Mashadov, novi predsednik Čečenije, ne uspeva da obezbedi red i zakon da bi počeo da obnavlja zemlju.
DRUGI RAT: Tokom 1999. oko 300 ljudi gine u eksplozijama bombi koje su podmetnute u stambene višespratnice u više ruskih gradova. Ruske vlasti okrivljuju Čečene i Putin šalje 100.000 vojnika u „antiterorističku operaciju“ u Čečeniju. Počinje „drugi rat“.
Vojska je ovog puta imala odrešene ruke da se obračuna s teroristima. Navodno su likvidirani brojni „banditski odredi“, uništena njihova infrastruktura, presečen dotok pomoći iz inostranstva. Po izveštajima nekih međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, ali i brojnih očevidaca, borba protiv terorista prerasla je u „odmazdu nad Čečenima“. Zapad je glasno kritikovao Moskvu zbog „humanitarne katastrofe“ i „genocida nad čečenskim narodom“. Iako je zvanična Moskva trvdila da je „ofanziva protiv čečenskih terorista uspela“, i tada su, posle tri godine, ruski vojnici stradali, odmetničke snage nisu bile male: dižu u vazduh vozila, snajperom „skidaju“ ruske oficire, ruše helikoptere i avione, a evo, akcije su preselili i u glavni grad Rusije. Moskva je, inače, po veličini drugi čečenski grad: tu živi oko 50.000 Čečena. I pozorišni kafić Dubrovka je bio omiljeno moskovsko stecište Čečena.
„Drama talaca u moskovskom pozorištu predstavlja prekretnicu u borbi protiv čečenskih separatista: sada će svet kroz drugačiju prizmu gledati na konflikt u Čečeniji. Pobunjenike će sada staviti na istu ravan kao i Bin Ladena. Svet će od sada gledati na rat u Čečeniji, ne kao na interni ruski problem, već kao na deo globalnog rata protiv terorizma“, predviđa ruski vojni analitičar Aleksandar Žilin.
Po njemu, „sada su klimatski uslovi povoljni – drveće je ogolelo i treba krenuti s konkretnim akcijama bombardovanja planinskih uporišta čečenskih pobunjenika“.
Žilin smatra da je poslednji trenutak i da se Putin obračuna s korumpiranim oligarhijskim krugovima u Rusiji, a posebno u vrhovima vlasti u Moskvi, koji su mnogo profitirali na ilegalnoj trgovini oružjem i naftom.
Suptilniji i bolji analitičari rusko-čečenskih odnosa ukazuju na prvorazrednu važnost političkog dogovora: stasala je nova generacija „bašmaka“ (pobunjenika, odmetnika) koja će teško prihvatiti pokornost Moskvi: u njihovom istorijskom pamćenju su i carski i NKVD-ovi progoni, i Sibir i zračenje i sravnjeni Grozni i divljanje golobradih ruskih vojnika „po ugovoru“… Bez političkog rešenja Čečenija će ostati strašni tamni vilajet koji guta živote, novac i nade.
Kontrola nad eksportnim putevima nafte i naftnih derivata postaje jedno od ključnih pitanja posthladnoratovske politike
Neki zapadni analitičari ukazuju na to da je jedan od glavnih razloga ratova za Čečeniju kontrola naftovoda koji idu od Bakua, preko Groznog, do ruskog grada Tihoretska. Ovaj naftovod se završava u ruskoj luci Novorusijsk na obali Crnog mora. U nju bi, prema planovima Moskve, trebalo da se „slivaju“ naftovodi iz Kazahstana i Azerbejdžana. Stručnjaci ističu i činjenicu da Grozni ima ogromnu rafineriju koja godišnje prerađuje oko 12.000.000 tona nafte.
Tokom kratkotrajne samoproklamovane nezavisnosti 1991–1994. kada je predsednik bio Džohar Dudajev Čečenija je ilegalno izvozila sirovu naftu, kao i prerađevine u vrednosti od više stotina miliona američkih dolara. Očigledno, pobunjenička čečenska vlada tesno je sarađivala s korumpiranim političkim krugovima u Moskvi koji su joj davali izvozne dozvole.
Bitka za evroazijsku naftu ima više lica. Na ovoj tački se, između ostalog, ukrštaju geopolitički, ekonomski i bezbednosni interesi, ne samo Rusije i kavkaskih zemalja, već i Amerike i Zapada. Rezerve nafte i prirodnog gasa s ovog područja (Kavkaz i centralna Azija) za Zapad su od vitalnog interesa: blagostanje i ekonomski rast ovog dela sveta zavisi od niskih cena benzina. Naravno da je kontrolisanje izvora, ali i puteva transporta, nafte i gasa od presudnog značaja i za budućnost novih država ovog područja.
Ogromne rezerve – oko 25 milijardi barela – na Kavkazu i u centralnoj Aziji (Kazahstan, Turkmenistan, Uzbekistan) mogu se porediti samo s zalihama nafte, a znatno su veće od onih na Aljasci i Severnom moru zajedno.
Prvi veliki izvori nafte u Čečeniji otrkiveni su početkom XIX veka.
Kontrola nad eksportnim putevima nafte i naftnih derivata postaje jedno od ključnih pitanja posthladnoratovske politike, ocenjuje Ariel Koen, analitičar u američkoj fondaciji Heritidž.
Kao što su se početkom XX veka u velikoj igri (Great Game) sukobili geopolitički interesi Britanske imperije i Rusije oko kavkaskog regiona i centralne Azije, tako se i danas bitka za moć između Rusije i Zapada može pretvoriti u sukob oko toga ko kontroliše rezerve nafte u ovom delu sveta, smatra Koen.
Tačan broj stanovnika Čečenije teško je utvrditi: podaci variraju od 600.000 do 1.000.000 ljudi. Čečenija se prostire u predgorju Velikog Kavkaza na približno 19.300 kvadratnih kilometara.
Čečeni su većinom muslimani sunitske veroispovesti; islam su primili početkom XVIII veka.
Čečenski pripada grupi kavkaskih jezika: blizak je inguškom i tušijskom jeziku; neki lingvisti ove jezike povezuju u jedan. I po fonetici i po morfologiji ubraja se u najkomplikovanije jezike sveta: šest klasa nalik na rodove, 14 padeža … (Opća enciklopedija, Zagreb 1977)
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
