Kasti više nema

Brojke neumoljivo govore da je 60 odsto Egipćana i dan-danas veoma siromašno, ali je očigledno i da je sve veći broj onih koji se primiču srednjoj klasi. Baš kao što je to slučaj sa Muhamedom Alfajedom (vidi prošli broj), većina onih sa kojima imate posla tokom turističkog putovanja na različitim punktovima i šalterima gde je neophodno znati bar engleski jezik dolaze upravo iz unutrašnjosti Egipta. Ima ih i takvih koji osim velikog osmeha ne nude ništa drugo i koji zajedno sa turističkim koferima „nose“ i svoje selo svuda sa sobom.

Našeg drugara Osama sreli smo u luksuznom hotelu sa četiri zvezdice (istine radi, luksuz je više po arapskim standardima, ne po evropskim), gde ima puno zaposlenih „pomoćnika“ dužnih da dotrče na zvonce. U osam ujutru nosi šarenu košulju dok opslužuje za doručkom. Onda obuče belu majicu, pa ceo dan služi po plaži. Tu smo se i sprijateljili sa njim; prava „pametnica“ taj Osam, lako je izlazio na kraj sa svakim zadirkivanjem. Uveče je, u roze odelu, obavezan oko posluženja večere, pa pored bazena i na kraju radi u diskoteci. Više od 18 sati dnevno! „Ali ja veoma volim svoj posao, to je veoma dobro plaćen posao u mojoj zemlji“, rekao je kad smo ga pitali zašto radi u svim smenama. „Biće mi dovoljno samo godinu dana da zaradim dovoljno za put u Libiju gde imam prijatelja kafedžiju. Do tada, vidi koliko je ovde lepih kupaćih kostima. Ne znam zašto bih se sekirao!“ Za njegovu sreću bilo je dovoljno da pobegne iz svog sela bez struje gde bi najmanje isto toliko sati radio obrađujući zemlju.

To je ono što amortizuje obeshrabrujuću statistiku – Egipat je društvo jednakih šansi za sve, zemlja u kojoj se siromaštvo nosi sa osmehom. (Ima tu sigurno i nešto genetsko. Razumeli smo zašto su egipatske statue uvek nasmešene – zato jer su Egipćani verovatno jedan od najljubaznijih i najgostoprimljivijih ljudi na svetu.)

JEDNAKE ŠANSE: Nakon revolucije koju je 1952. godine izveo Gamal Abdel Naser, Egipat je uistinu zakoračio u moderno doba. Naserove ambicije na ujedinjenju svih arapskih zemalja morale su biti podržane i sveobuhvatnijim ekonomskim projektima, na prostrane siromašne oblasti Egipta primenljive i vidljive u svakodnevnom životu. Agrarne reforme, nacionalizacija (Sueckog kanala) i pre svega ambicije na izgradnji jake industrijske infrastrukture koja bi iskoristila sirovine kojima Egipat obiluje otvorile su vrata milionima Egipćana – siromaštvo nije više moralo da bude kastinsko i nasledno. Iako je Naserovo doba ostavilo iza sebe armiju viška radne snage i neproduktivne idustrijske sektore, egipatska provincija je prodrmana. Pomeranje na društvenoj skali danas isključivo zavisi od novca, dakle od snalažljivosti i sposobnosti. Kairo je prepun sobičaka i podruma u kojima živi po deset ljudi koji spavaju na asurama i jedu na podu.

Oni imaju određene društvene povlastice, ali i obaveze; vojsku, na primer, nepismeni ili nisko obrazovani služe tri godine, oni sa srednjom školom dve, a sa završenim fakultetom samo godinu dana. Svaki društveni sloj ima svoj „program“ koji prihvata i sprovodi i nivo društva na kojem će živeti isključivo zavisi od para i zarade – može dobiti više, ako se potrudi više.

ŠKOLA I POSAO: Više od 40 odsto Egipćana nikada ne ode u školu. Kako nam je ispričao Tamir, kao turistički vodič veoma poštovan i visoko rangiran jer njegovo zanimanje u novije vreme spada među najpoželjnija, škola jeste državna i besplatna, ali za većinu dece mnogobrojnih porodica nema para za knjige, sveske, sendviče, prevoz. Odnedavno, donekle i pod pritiskom kampanje za opismenjavanje porodice, su problem rešile tako što deca najčešće u isto vreme polaze u školu i počinju da rade. Svuda se mogu videti mališani kako obavljaju neki posao. Na platou Gize kamilu nam je za uzde vodio dečak star desetak godina. Bilo nam je pomalo neprijatno dok smo se klackali na udobnim kamiljim leđima. Dečak je, razume se, dobro znao put oko ogromnih piramida; činilo se da će svakog trenutka pasti u nesvest, ne od sunca već od dosade. Međutim, kad je po uhodanom protokolu tražio fotoaparat da nas slika na kamili, a mi rekli da to nije neophodno, da ga prosto više ne maltretiramo, on se – iznervirao! Ma daj tu kameru, valjda je govorio na arapskom, ma nema veze, svašta, neće da se slika; dobro, evo. Eeeee, konačno, šta ste mislili, da mi promaknete… Bio je srećan kao da to čini prvi put, a i kad smo mu dali bakšiš, sav se razmrdao. Ne toliko jedinstveno za Egipat, više tipično za sve arapske zemlje, bakšiš, kao i pogađanje, obavezan su deo svake moguće transakcije – od vodiča koji je dobio svoj honorar u dolarima, do dece koju fotografišete, svi očekuju (i traže) po nekoliko egipatskih funti. Na Khan al-khalili, jednoj od najvećih pijaca u arapskom svetu, veština u pogađanju spušta cenu i do tri puta.

Što se egipatskih žena tiče, veoma su ljubazne i prijateljski naklonjene, srećne možda baš zato što su veoma voljene i poštovane od svojih muževa. Egipćanke se danas često mogu sresti u različitim poslovima sa turistima – kako vode agencije ili obavljaju elitni posao vodiča, zatim u radnjama, na recepcijama… Odlično govore strane jezike i po svemu sudeći muškarci im na tom polju veoma rado ustupaju prostor. Nisu pri tom ni u kakvoj obavezi da zarađeni novac dele sa mužem ili sa roditeljima, pripada isključivo njima. Egipćanka je veoma negovana, njen privrženi muž joj koliko god može kupuje nakit i mirisne esencije. One zato, iako uglavnom sa maramom i u odeći užasno drečavih boja, izgledaju uobraženo kao princeze na zrnu graška; moderne žene, ne moderne na globalni način već po shvatanjima tradicionalnog Egipta.

PROŠLOST I SADAŠNJOST: Obično smo sa prijateljima u Kairu provodili sate u raspravi šta se istinski promenilo u odnosu na Egipat nekada, zahvaljujući i paraleli sa Jugoslavijom. Uostalom, i njihov diktator, kakvim se vremenom pokazao Naser sa svojom korumpiranom vojskom uz pomoć koje je i vladao, izgubio je vlast (1967. godine, doduše) nakon što je pretrpeo poraz u ratu (sa Izraelom). Spominjali smo i predsednika Mubaraka i reforme koje je on sprovodi vladajući Egiptom već 20 godina; ipak, mnogo toga je ostalo isto kao nekad; ne naravno u zvaničnoj statistici, već u svakodnevnom životu.

Za Egipat, međutim, nikako se ne može reći da je tužan. Naprotiv, prelep je i veseo, raznovrstan i perspektivan. Mudrost i promišljenost stare veličanstvene civilizacije zbog koje je nama Evropljanima Egipat ponajpre zanimljiv oseti se lako i odmah, jer je živa, jer je bila mudra na način koji se može razumeti i živeti danas, podjednako kao nekad.

Jedina senka nad Egiptom bili su teroristički napadi muslimanskih fundamentalista, uglavnom 1997. godine; danas svi složno tvrde da je to prošlost i da je s ekstremističkim grupama postignut dogovor koji više nikada neće biti prekršen. Šteta koja je nanesena Egiptu masakrom 58 turista ispred hrama boginje Hatšepsut u Luksoru delimično je nadoknađena ogromnim radom i milionima dolara koje je vlada uložila u marketing da bi povratila poverenje turista širom sveta. Manje su poznati unutrašnji problemi koje je vlada imala s istim ekstremističkim grupama. Iste godine kad se desio i pokolj turista oteta je i grupa od osamdesetoro dece bogatih Egipćana koja su vodila zapadnjački način života. Grupa je posle dugih pregovora puštena bez otkupa i niko od dece nije bio povređen.

Imajući to u vidu, prosto je neverovatan napredak koji je postignut od tada. Danas je u velikom delu Egipta – kao zadivljujući kontrast prašnjavim ulicama i uobičajenim seoskim prizorima, čak i po velikim bulevarima – svuda prisutan internet! Gotovo da nema ćoška, čak i u najzabačenijim ulicama, gde nema internet kafea, gde je ponekad sa jedne strane kazan sa obrokom za brojnu familiju, a sa druge stolovi sa kompjuterima. Čak i u najobičnijoj radnji koja izgleda kao dnevna soba ili skladište dobićete vizitkartu sa e-mail adresom…