Za „Vreme“ iz Londona
Dolaskom proleća i socijalno unesrećena Evropa budi se iz zimskog sna. Dok je Beograd grcao pred nekoliko desetina hiljada nezadovoljnih, London je pregazila horda od par stotina hiljada demonstranata. Na ulicama Vestminstera haos, vatra i lomljava. Samo nekoliko dana nakon što je ministar finansija Džordž Ozborn tradicionalno držeći koferče u ruci ispred premijerove rezidencije u Dauning stritu obelodanio ovogodišnji budžet i novi set mera štednje, sa svih strana Kraljevstva okupili su se studenti, penzioneri, radnici zaposleni u javnim službama.
Iako je ovaj protest bio planiran mnogo pre nego što je vlada predstavila finansijski plan za sledeću godinu, došao je u pravom trenutku, jer politika ekonomskog „oporavka“ preti mnogim Britancima. Pored činjenice da je od januara porez na dodatu vrednost povećan sa 17,5 na 20 odsto, na podgrevanje socijalnog nezadovoljstva pre svega utiču najave da će cena fakultetskog obrazovanja za Britance porasti za 300 odsto i da se najavljuje otpuštanje skoro pola miliona zaposlenih u prosveti, zdravstvu i ostatku javnog sektora.
Vladajući konzervativci oduvek su bili za štednju i rigorozno „zatezanje kaiša“ dok se ne popuni istorijski deficit u Britaniji, najdublji još od Drugog svetskog rata. Među torijevcima ulogu „lošeg momka“ preuzeo je Džordž Ozborn, skidajući tako „javni teret“ sa premijera. Medijsko oslovljavanje budžeta „Ozbornovim“, a ne „Kameronovim“, pojedini analitičari objašnjavaju kao pokušaj da se spreči repriza rušenja „čelične ledi“ Margaret Tačer, koja je gnev naroda izazvala pokušajem da sprovede tvrdu ekonomsku politiku. Liberali, priključeni konzervativcima, ovakvu politiku nikada nisu zastupali i u predizbornoj kampanji bili su mnogo bliži laburistima kada je reč o spasavanju ekonomije manje rigoroznim merama štednje. Predizborno obećanje lidera liberala Nika Klega da neće povećavati cenu studiranja, po mišljenju mnogih analitičara, glavni je razlog njegovog uspeha na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima. Međutim, predizborno obećanje otišlo je niz Temzu već sa prošlim budžetom. Gnevni studenti još su u protestima krajem prošle godine pokušali da okupiraju sedište liberala, ali pošto to nisu uspeli, „osvojili“ su Milbank kulu, sedište konzervativaca.
ISTI STE KAO TAČEROVA: Ovoga puta, pored „pomahnitalih“ studenata, na ulicama su se našle na hiljade članova sindikata i zaposlenih u državnom sektoru. Procene novinara o broju demonstranata koji su se okupili u centru Londona kreću se od 250.000 do skoro pola miliona, koliko procenjuju izveštači „Gardijana“. Mnogi ostrvski mediji označili su prošlonedeljni protest kao „karneval besa“. Vladajućoj koaliciji poslato je na hiljade poruka: „Isti ste kao Tačerova, samo još i gori“, „Ponovo ćemo pobediti Vladu“, „Režite rat, a ne javni sektor“, „Moj tata to ne može da plati“, „Kako možete mirno da spavate“, a među gomilom plakata veliku pažnju ovdašnjih medija je privukao zavidan broj onih koje se odnose na Libiju, najčešće sa sloganom: „Ostavite Libiju na miru“.
Međutim, i pored velikog broja maskiranih ljudi i karnevalske atmosfere, situacija je shvaćena veoma ozbiljno. Brendan Barbe, predsednik Sindikata trgovačkih radnika, koji je protest i otpočeo, izjavio je da se mere štednje jednostavno moraju zaustaviti.
„Ovde smo da pošaljemo poruku vladi da smo jaki i ujedinjeni u nameri da ne odustajemo. Borićemo se protiv besmislenih mera štednje i nećemo dozvoliti da vlada uništi živote miliona Britanaca“, poručio je Barbe.
ALTERNATIVA: Nakon što je nepregledna kolona demonstranata obišla Pikadili, Trafalgar skver, Vestminster i Oksford, okupili su se u Hajd parku, gde su stradali tek procvetali ljiljani. Na ulicama je bio neočekivano veliki broj starijih ljudi i porodica, vladala je dobra atmosfera, ali su ljutnja i nezadovoljstvo bili u velikoj meri prisutni. Sa „Marša za alternativu“, kako su ga nazvali, poslat je niz političkih poruka.
Prilično iznenađenje za većinu analitičara i komentatora bila je odluka Eda Milibanda, predsednika Laburističke partije i lidera opozicije, da na ovom skupu javno govori. O toj mogućnosti spekulisalo se danima. Čak se i onima koji podržavaju Laburiste učinilo neumesnim da jedan politički lider nastupa na protestu sindikata.
Miliband je priznao da njegova stranka i on ne bi trebalo da prisustvuju skupu. „Torijevci i ja ne bi trebalo da smo danas ovde, ali ja sam ponosan što stojim sa vama jer želim da poručim da postoji alternativa“, rekao je Miliband.
Dok se veliki broj demonstranata razilazio nakon mirnog protesta iz Hajd parka, nekoliko kilometara dalje polako je počinjalo da se pali i lomi. Oni najotresitiji ili najnezadovoljniji, različiti mediji ih različito opisuju, sukobili su se sa londonskom policijom. U najvećem javnom protestu koji je London video još od 2003. godine kada se demonstriralo protiv rata u Iraku, uhapšeno je 214 demonstranata, povređeno je 66 ljudi, među njima 13 pripadnika policije.
Uprkos svemu, Britanija je zagazila u promene koje se teško mogu zaustaviti. Reforma zdravstvenog sistema i ostalih institucija ima za cilj da omogući jeftiniju, a efikasniju administraciju i usluge. Sve je funkcionisalo odlično, dok na površinu nije isplivao privredni dug od oko 200 milijardi funti i potreba vlade da za vreme svog mandata smanji javnu potrošnju za oko 80 milijardi funti.
Premijer Dejvid Kamerun i dalje sanja o „velikom društvu“ u kojem bi ekonomski problemi bili prevaziđeni solidarnošću i saosećanjem. Stranačke kolege premijera ne shvataju o čemu on to priča, laburisti odmahuju glavom, kraljica ćuti, narod traži alternativu.
