„Dobili smo bitku, ali ne i rat“, ponavljao je Aleksis Cipras u prvim reakcijama nakon mukotrpnih pregovora i privremenog rešenja isposlovanog prošlog petka. Te njegove reči u Nemačkoj su dočekane gotovo kao neuspela stand–up komedija. Kako su to tačno Grci „dobili bitku“ kada su pristali baš na sve da bi dobili novih 15 milijardi evra kreditne pomoći i sprečili ekspresni bankrot? Atina je potpisala nastavak – doduše, nešto drugačijih – bolnih reformi koje uključuju i privatizaciju. Omražena kreditorska Trojka i dalje je tu, samo pod eufemističkim nazivom „institucije“. I ne samo to: upravo ta Trojka, koju je Aleksis Cipras u intervju magazinu Štern označio kao ljude koji su sa aktentašnama šetali Atinom i elektronskom poštom naređivali Samarasovoj vladi, imala je da odluči da li su reforme koje je predložila levičarska vlada Grčke dovoljno dobre.
U svakom slučaju, najbitniji igrač na polju evropskih finansija bio je konačno zadovoljan – Volfgang Šojble, konzervativni ministar finansija Nemačke. „Nije reč o pojedinim zemljama. Reč je o Evropi. O tome da u svim evropskim državama pojačamo poverenje u ovu našu zajedničku stvar“, rekao je on nakon dogovora. Tako je sedamdesetdvogodišnji asketa Šojble kamenog lica dozvolio sebi gotovo neprimetno likovanje nad privremenim dogovorom kada je o kolegama iz Atine kazao: „Vladanje zemljom je randevu sa realnošću. Ona često nije tako lepa kao snovi.“ Ili još jasnije: „Ne znam kako će naši grčki partneri ovo objasniti svojim biračima.“ Nemački mediji naveliko izveštavaju o navodnom raskolu u Sirizi, čije levo krilo prihvatanje reformi vidi kao nastavak smrtonosnog diktata.
PREDIZBORNE PORUKE: Šojbleova računica nije samo ekonomska. Oduvek je važio za tvrdog političara, nije ga pokolebao ni atentat iz 1990. nakon kojeg je ostao u invalidskim kolicima. Nekada jedan od ideologa zajedničke evropske valute poslednjih godina izborio se za svoj životni cilj – za izbalansiran budžet Nemačke. Pozitivnu nulu (na nemačkom se kaže „crna nula“ – što zgodno podseća na crnu boju Demohrišćanske unije) u budžetu za ovu godinu progurao je uprkos protivljenju koalicionih partnera socijaldemokrata koji su tražili više investicija u infrastrukturu. Nemci su inače ubeđeni da imaju propale autoputeve i mostove, ali to već spada u njihove first world problems.
Ipak, Šojbleu i njegovoj partijskoj šefici Angeli Merkel bilo bi teško da objasne biračima zašto su Grčkoj dali 60 milijardi evra poreskog novca, istovremeno trenirajući štednju u sopstvenom budžetu. Zato Šojble neće ni da čuje za opraštanje grčkih dugova, hoće svoje pare nazad iako zna da pojedinačne zemlje-poverioci dolaze na red tek ako i kada Atina uspe da namiri MMF i Evropsku centralnu banku. Pri tome Šojble ni izbliza nije najtvrđi među svojim partijskim kolegama u pogledu Sirizine politike. Ali je najmoćniji, te se može očekivati da i nemački Bundestag do subote odobri dalje kreditiranje Grčke.
Spartansko držanje naspram Atine ujedno je i poruka biračima širom Evrope. Jer ove godine se biraju novi sazivi parlamenata u čak deset država EU (Estonija, Finska, Britanija, Poljska, Danska, Portugal, Španija, Hrvatska, dok su u Francuskoj i Holandiji lokalni izbori). Ugledni „Zidojče cajtung“ citira neimenovanog evropskog diplomatu koji kaže da je ishod grčkih izbora izazvao šok po briselskim hodnicima. Najveći strah evropskih tehnokrata i vodećih političara je, kaže taj diplomata, da više izbori u Evropi neće odlučivati između socijaldemokratskih i demohrišćanskih snaga (levog i desnog centra), nego između umerenih i radikalnih. U gore pobrojanim državama, jedino u Španiji jača levičarski Podemos, dok u svim drugim radikalne partije dolaze zdesna.
JUŽNJAČKE LENŠTINE: Kancelarka i njen ministar finansija mogu biti sigurni da ih većina Nemaca podržava u vaspitačkom odnosu prema Grčkoj. Ta podrška osigurana je i medijskim širenjem stereotipa o „lenjim Grcima“, predrasuda na granici kulturnog rasizma. Ovako je tokom pregovora proteklih nedelja, recimo, pisao konzervativni „Velt“: „Liberalni komunista Varufakis izgleda kao da se sprema na borbu prsa u prsa. Košulja preko pantalona, otvorena kragna. Preti. Proklinje. Hoće pobedu – pogotovo nad Nemačkom. Pred takvim siledžijom ne smete da se uplašite, inače su vam šanse slabe…“ Javnost je izvrsno informisana o činjenici da prosečni Grk poseduje više imovine od prosečnog Nemca (jer su Grci uglavnom vlasnici svojih stanova, dok Nemci više žive kao podstanari), ali slabo znaju da zaposleni Grk u proseku više radi od Nemca.
Berlinska vlada ima i podršku da na pregovarački sto izvadi i oružje ozbiljnijeg kalibra. Reč je o famoznom Grexitu, potencijalnom izbacivanju Grčke iz monetarne unije. Još pre tri godine je to važilo za apsurdnu ideju iz bavarskih pivnica, a Angela Merkel je decidirano odbacivala taj scenario, u nameri da primiri investitore i berze. Mogućnost je vraćena u igru nekako baš pred grčke izbore, kada su ankete pokazivale ubedljivo vođstvo Sirize. To upozorenje grčkim biračima neugodno je podsetilo na predreferendumsko plašenje Škota ekonomskim posledicama mogućeg istupanja iz Ujedinjenog Kraljevstva.
Pretnja Atini nije nestala ni posle privremenog dogovora. Tako je mnogo citirani Hans-Verner Zin, šef prestižnog nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja, rekao: „Dodatni novac nije lek za grčku bolest. Grčka u zoni evra postaje preskupa i mora da pojeftini ukoliko hoće da bude konkurentna. To je moguće samo napuštanjem monetarne unije i sa slabom dramom.“
Mnogi ekonomski analitičari nalaze se na sličnom tragu kada čitaju prelazni dogovor sa Atinom. Rok koji Ciprasova vlada ima za reforme očigledno je prekratak – u samo dva meseca traže se reforme koje vlada Antonisa Samarasa nije uspela da sprovede za čitavu godinu. U tom tumačenju, Grčki bankrot nije sprečen, nego samo odložen. Uz to, privremeni dogovor ističe krajem juna, i do tada Cipras treba da izađe sa nekakvim master planom. Hoće li Germani biti voljni da još jednom ukrštaju rogove sa Helenima? Možda, ali tek ako Atina spremi šest milijardi evra koje treba da vrati Evropskoj centralnoj banci već na leto.
