„Kalabalak“ u Luksemburgu

„Biće sramota za sve ako Makedonija odbije da parafira Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji sa Evropskom unijom, ali bi to moglo biti i zdravo za EU jer bi joj dalo šansu da proces integracije zemalja Zapadnog Balkana sa Unijom učini više ‘seksi’, a Makedonija time ne bi bila izbačena iz procesa. Ovu sam konstataciju čuo u kabinetu komesara Kristofera Patena, gde kažu da proces za stabilizaciju i asocijaciju nije dovoljno ‘seksi’, i imaju pravo, jer je proces integracije zemalja Zapadnog Balkana sa Unijom poprilično zamrznut i ne daje šansu brzoj integraciji.“

Ovim je rečima Nikolas Vajt, profesor u Centru za Evropske političke studije u Briselu, krajem novembra prošle godine pokušavao da odvrati makedonski politički vrh da na samitu u Zagrebu od odluke ne parafira Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji sa EU-om. Budući da na Balkanu „birači“ nisu na ceni, sporazum je u Zagrebu ipak potpisan, a ovih je dana na potpisivanje „neseksipilnog“ Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa Unijom u Luksemburgu pohrlila delegacija od četrdesetak makedonskih političara medju kojima su bili i pramijer Ljupčo Georgievski i njegovi koalicioni partneri Arben Džaferi i Risto Gušterov, prvi čovek opozicije Branko Crvenkovski, kao i lideri stranaka koje okupljaju nacionalne manjine u Makedoniji: Dragiša Miletić, Amdi Bajram, Erdogan Sarač, Alija Šakić, Ljatif Pajkovski i Dimo Dimčev.

KO JE IŠAO, A KO NIJE: Cilj političkog „kalabalaka“, prema mišljenju analitičara bio je da se Evropi pokaže kako u Makedoniji osim Albanaca žive i druge etničke grupe koje treba uključiti u buduće pregovore o pravima manjina, i da se na taj način neutrališu mogući pritisci koji bi išli ka tome da se Makedonija pretvori u binacionalnu državu.

U znak protesta zbog poslednjih dogadjaja u Makedoniji u Luksemburg nisu otputovali predstavnici druge po veličini partije Albanaca u Makedoniji Partije demokratskog prosperiteta (PDP) i predstavnici Demokratske alternative Vasila Tupurkovskog, koji su kasnije izjavili da ih niko nije zvanično pozvao. Predsednik Saveta ministra zemalja EU-a Ana Lind rekla je da odsustvo PDP-a nije mudar potez, ali da veruje da će se i ova partija uključiti u zajednički posao.

Osim uobičajenih izraza uzajamnog zadovoljstva zbog potpisivanja dogovora u Luksemburgu je dominiralo pitanje prava Albanaca u Makedoniji. Šef evropske diplomatije Havijer Solana naglasio je da bi Makedonija trebalo da Albancima omogući veću zastupljenost u državnim institucijama, otvaranje univerziteta u Tetovu, progres u sprovodjenju Zakona o lokalnoj samoupravi, čime bi opštine dobile veća ovlašćenja, i da ubrza otvaranje specijalnog TV kanala za nacionalne manjine. U vezi sa promenom preambule Ustava Makedonije, Solana je zauzeo nešto mekši stav i rekao da bi to trebalo rešiti u medjusobnom dijalogu političkih lidera u zemlji.

Makedonski premijer Ljupčo Georgievski obavezao se da napravi preciznu agendu i kalendar za dijalog sa predstavnicima Albanaca u zemlji, kao i da rezultate tog dijaloga predstavi na samitu zemalja članica EU-a u Geteborgu, koji će se održati u junu ove godine.

GURANJE U KONFEDERACIJU: U Luksemburgu je osim Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji potpisan i Privremeni trgovački sporazum koji će od 1. juna ove godine regulisati trgovačke odnose dveju strana. Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji (SSA) sadrži 57 stranica teksta koji odredjuje na koji će se način Makedonija u toku narednih deset godina približavati Evropskoj uniji. Najproblematičniji deo teksta sporazuma jeste onaj o regionalnoj saradnji, gde Evropljani nameću Makedoniji pravila ponašanja i sa zemljama Zapadnog Balkana. Prema sporazumu, kadgod Makedonija nameri da pojača suradnju sa nekom od ovih zemalja, moraće o tome da informiše i konsultuje EU. Makedonija se obavezuje da će u roku od dve godine nakon što neka druga država potpiše ovakav sporazum potpisati sa tom zemljom konvenciju o regionalnoj suradnji. Potpisivanje ovakve konvencije, prema SSA-i, biće uslov za dalji razvoj odnosa Makedonije sa Unijom.

Prema nekim analitičarima u Skoplju, iza ovakvog pristupa mogu stajati i namere Evropske unije da zemlje Zapadnog Balkana primora da uspostave konfederalne odnose, čemu se Makedonci ne bi mnogo obradovali.

Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji predvidja i uspostavljanje slobodne trgovačke zone izmedju Makedonije i EU-a u periodu koji neće trajati duže od deset godina. Carinske barijere makedonskim proizvodima EU će otkloniti odmah, a Makedonija je dužna da carine smanjuje svake godine za deset odsto, tako da će nakon deset godina one biti ukinute i s makedonske strane. Jedan od najtežih poslova koje Makedonija treba da obavi prema ovom Sporazumu jeste i usaglašavanje domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije. Taj posao podrazumeva harmonizaciju preko 100.000 stranica različitih zakona, koje ne treba samo napisati već i sprovesti. Hoće li Makedonija posle Luksemburga procvetati kao „ruža“, ili će se zaglaviti u „trnju“, pokazaće narednih deset godina mukotrpnih reformi.