Za „Vreme“ iz Bona
Ronald Pofala je, figurativno, telohranitelj Angele Merkel. Kad saveznoj vladi ide dobro, onda lovorike skuplja kancelarka. Kada ide loše, Pofala je tu da primi udarce. Čovek koji je dospeo u centar pažnje tokom predizborne kampanje zapravo je tihi, ali odani saradnik Angele Merkel, ministar bez portfelja i šef Kancelarskog ureda koji Merkelovu priprema na sve i svašta. Nevolja za Ronalda Pofalu počinje kod opisa njegovog radnog mesta gde stoji da je zadužen i za koordinaciju rada tajnih službi, a tajne službe od pojave Edvarda Snoudena nisu baš popularne.
Prave glavobolje Pofali i njegovoj šefici nije zadao Snouden, nego dobro upućeni nedeljnik „Špigl“, koji je objavio da su nemačke službe sarađivale sa američkim kolegama toliko tesno da su čak zajedno testirali glavni špijunski program „XKeyscore“ koji otkriva šta ljudi unose u pretraživače na internetu. U prevodu – nemačka služba je znala za obimnu američku špijunažu mnogo pre nego što je Snouden „zazviždao“.
Dva meseca pred izbore (22. septembar) kancelarka je ostavljena na vetrometini. Dok je kuražno kritikovala Belu kuću jer špijunira prijatelje, izgleda da nije imala pojma šta joj se dešava u dvorištu. Tu se u ulozi žrtvenog jarca našao Ronald Pofala, ministar bez portfelja, koji se prošlog četvrtka prvi put pojavio na tajnom saslušanju pred Parlamentarnim odborom zaduženim za kontrolu tajnih službi. „Ako Pofala bude morao da ode, Merkelova će pokušati – a do sada je u tome uspevala – da opere ruke i ostavku Pofale predstavi kao zatvaranje čitavog slučaja“, kaže za „Vreme“ Til Švarce, novinar dnevnika „Cajt“: „Ako Pofala nije znao za špijunski program, onda radi svoj posao loše. Ako je znao – onda je znala i kancelarka“, smatra Švarce.
Socijaldemokrate, Zeleni i Levica namirisali su temu koja može da dovede do preokreta, i sada će pokušati da je drže u fokusu. Međutim, teško da špijunaža zanima široko biračko telo i može da nanese vodu na opozicionu vodenicu, kaže za „Vreme“ Andrea Volf, analitičarka Istraživačke grupe koja ispituje javno mnjenje (poput CeSID-a): „Neodlučni birači donose odluku uglavnom nekoliko dana pred glasanje. Teme o kojima se bude diskutovalo tik pred izbore imaće veći uticaj nego špijunski program NSA jer ne verujem da će ova afera biti toliko aktuelna u septembru.“
Na prvom ispitivanju pred poslanicima Pofala se držao vojnički. Branio se neinformisanošću, što je izgleda zvanična partijska taktika. Tako se ovih dana brani i ministar vojni Tomas de Mezijer, uvaljen u sasvim drugi sos (vidi okvir). Poznavaoci prilika veruju da kancelarka neće pojuriti da svog saradnika pusti niz vodu, ali ukoliko ovaj potone – neće mu baciti pojas za spasavanje. Uostalom, neke greške moraju da se priznaju jer čak četiri petine birača veruju da je vlada u Berlinu znala za špijunski program Vašingtona.
SAČUVATI KRALJICU: Zašto će Ronald Pofala – kao i niz ministara i stranačkih funkcionera pre njega – biti spreman da primi udarac namenjen Angeli Merkel, lepo se vidi iz ispitivanja javnog mnjenja. Kancelarka je već godinama osetno popularnija od svoje partije, kao trenutno Aleksandar Vučić u Srbiji. Poslednja anketa pokazuje da Unija ima 40 odsto podrške, dok čak 60 odsto građana podržava Merkelovu kao kormilarku vlasti. Ceo vladin brod jaše na talasu njene popularnosti i ona će, prirodno, biti glavni adut na septembarskim izborima.
„Birači imaju utisak da Merkelova pazi na novac nemačkih poreskih platiša“, smatra novinar Til Švarce. Kancelarka, pokroviteljskim tonom, od Atine, Madrida ili Lisabona traži žestoko stezanje kaiša, kresanje javnog sektora i državnog rasipništva. Ono zbog čega Grci ili Kiprani na plakatima Angele Merkel docrtavaju hitlerovske brčiće, kod kuće je glavni plus za šeficu CDU-a.
Najmoćnijoj ženi Evrope socijaldemokrate su suprotstavile Pera Štajnbrika. Zluradi bi rekli – nisu imali koga drugog. Bivši premijer Severne Rajne-Vestfalije, najveće nemačke pokrajine, i ministar finansija u prvoj vladi Angele Merkel veoma je nesrećno počeo kampanju za kancelara prošlog decembra. Tada se saznalo da je tokom poslednje tri godine paralelno sa poslaničkom platom Štajnbrik „honorarno“ zaradio još 600.000 evra. Gostujuća predavanja, knjige, tekstovi, upravni odbori (recimo Borusije iz Dortmunda) – Štajnbrika je svugde bilo. „Osnovna tema socijaldemokrata trebalo bi da bude pravednije društvo, smanjivanje jaza između bogatih i siromašnih. Teško da Štajnbrik, sa svojim masnim honorarima, može da bude verodostojan predstavnik takve politike“, kaže Til Švarce.
Uprkos tome što kandidat za kancelara baš i nije čovek iz naroda, socijaldemokrate i dalje među građanima uživaju veću podršku od Unije kada je reč o socijalnim temama. Poslednje godine Nemce je tištila minimalna zarada, koja trenutno nije zakonski određena, manjak mesta u vrtićima ili paprene kirije u velikim gradovima. Andrea Volf kaže da je nevolja za SPD-om u tome što socijalne teme nisu među prioritetima u ovom trenutku. „Ankete pokazuju da su Nemcima na prvom mestu teme poput privredne krize, bankarskog sektora i nezaposlenosti, a u svim tim temama CDU i kancelarka Merkel uživaju veće poverenje“, kaže Volfova.
CRNO–ŽUTO, CRVENO–ZELENO: Aktuelni rejtinzi pokazuju pat poziciju standardnih koalicija (vidi grafikon). Zapravo, precizira Andrea Volf, vladajuća crno-žuta kombinacija ima bolje prolazno vreme, ali je njena trenutna prednost na nivou statističke greške. Crveno-zeleni su daleko od šanse da sami formiraju vladu, a još dalje od odluke da sarađuju sa strankom Levice kako bi prikupili većinu. Levica, i sama iznutra podeljena na radikalne sindikalce i umerene socijaliste, nestabilan je partner. Ideje poput istupanja Nemačke iz NATO-a ili oporezivanje imućnijih građana stopom od 75 odsto – previše su komunističke čak i za socijaldemokrate.
Ako crni i žuti kombinovano ne osvoje više od polovine mandata, a unapred isključimo i mogućnost ponavljanja izbora – jer zašto bi ponovljeni izbori dali bitno drugačiji rezultat? – ostaju tri opcije. Semafor koalicija (SPD-u i Zelenima se pridružuju Liberali) teško je zamisliva – liberalni zahtevi za što manjim učešćem države i što nižim porezima loše se uklapaju u socijaldemokratski svetonazor, a ni sam FDP ne želi da na duže staze izgubi pouzdanu veliku sestru u vidu Unije. Crno-zelena koalicija nije verovatna zbog razlika između ove dve partije. Treća, najrealnija opcija jeste „velika koalicija“ CDU/CSU i SPD kakvu smo već imali u prvom kabinetu Angele Merkel.
Oba naša sagovornika uverena su da Merkelova i šef socijaldemokrata Zigmar Gabrijel neće oklevati da stupe u brak iz računa. „Takvu koaliciju smo već imali i birači opušteno gledaju na ovu opciju. U našim ispitivanjima, ova koalicija redovno dobija najviše podrške“, kaže Andrea Volf. Novinar Til Švarce podseća da je Per Štajnbrik obećao da neće uvesti SPD u veliku koaliciju, ali veruje da će partijski drugovi radije otkačiti Štajnbrika nego mogućnost da budu u vlasti.
Na kraju se sve procene svode na jednu – Angela Dorotea Merkel dobiće još jedan mandat u fotelji savezne kancelarke, samo je pitanje ko će biti koalicioni partner. Taj scenario može da propadne jedino, kako kaže Til Švarce, ako se skandal oko prisluškivanja neočekivano razvije ili ako se pojavi nešto sasvim novo i nepredviđeno. Dosadni avgust, kada se građanstvo brčka na Majorki, a na političkoj sceni nema dešavanja, sasvim odgovara Angeli Merkel. Spokojna i uverena da će vladati najmanje do 2017, kancelarka je otišla na odmor u Južni Tirol.
