Penzija sa 67 godina – to mnogima u Nemačkoj ne zvuči baš primamljivo. Umesto toga, sve više mlađih ljudi želi da već sa 40 godina bude finansijski nezavisno i da živi od prihoda koje im donosi njihova imovina – bez klasičnog posla, piše Lili-Mari Hilčer za Dojče vele.
Ko hoće „u penziju“ sa 40, taj želi da bude slobodan, nezavistan, da sam odlučuje o svom životu, a možda i da jednostavno više ne ide na posao.
„Vrlo često se tu radi baš o tome da čovek sam odlučuje o svom vremenu i da ima opciju da ne zavisi od poslodavca ili neke krute hijerarhije“, kaže Katarina Lit, direktorka u fintek firmi Raisin u ARD-ovom formatu „50K“ na Jutjubu.
„Nekad je i sam put cilj – da li mogu da priuštim sebi pauzu od posla ili da radim skraćeno radno vreme,“ poručuje ona.
Kakvo je to pravilo – četiri procenta?
Ljude koji pokušavaju ovako da žive zovu frugalisti, od latinskog frugalis, što znači koristan, vredan ili dobar u upravljanju resursima.
Oni žive štedljivo i ciljano štede da bi postigli finansijsku slobodu. Iza toga stoji dobro osmišljen plan, jer za finansijsku slobodu treba dobra priprema – posebno kad je u pitanju ušteđevina.
Koliko novca treba da se uštedi zavisi od toga koliko ti mesečno treba za život.
Frugalisti obično računaju da ne troše ušteđeni kapital, već da žive samo od prihoda – od dividendi, kamata, kirije ili udela u firmama.
Osnova za to je takozvana Trinity studija iz 1998. godine, koja je analizirala održive stope povlačenja novca iz penzionih fondova.
Cilj je da se utvrdi koliko novca možeš godišnje da povučeš iz svog fonda za život bez rada ili penziju, a da ti pare ne nestanu pre nego što prođe određeni broj godina. Rezultat – ako 30 godina povlačiš po 4% godišnje, novac bi trebalo da traje tih 30 godina. Naravno, pod uslovom da je novac uložen raznovrsno i dugoročno.
Ali važno je znati da je to samo gruba smernica, kaže Katarina Lit, objašnjavajući da je „u 95% slučajeva novac bio dovoljan ako je više ulagano u akcije. Ali to ne znači da treba slepo da se oslanjaš na prosek“.
Štednja: 25 puta godišnji trošak
Frugalisti kao što je Oliver Noelting – koji je u toj zajednici neka vrsta pionira – koriste Trinity studiju i pravilo četiri procenta za svoje kalkulacije. On kaže da mu je to solidno pravilo za procenu „koliko mi treba da bih bio finansijski nezavistan i da više nikad ne moram da radim“.
Ako godišnje trošiš 4% svog uloženog novca, to znači da trošiš jednu dvadesetpetinu svoje imovine. Iz toga se izvodi formula za štednju pre penzije – da bi imao dovoljno za penziju treba ti 25 puta više od godišnjih troškova.
Milion evra za nekoliko godina?
Prosečno domaćinstvo u Nemačkoj je 2022. trošilo oko 2.846 evra mesečno. Uz pomoć alata kao što je „Finansijska sloboda kalkulator“ sa sajta Finanzfluss, možeš da izračunaš koliko ti treba da bi imao tih 2.846 evra neto mesečno na raspolaganju.
Postoje i drugi kalkulatori, pa rezultati mogu da variraju.
Ako se računa da je prosečan godišnji prinos oko 6%, kao što daje MSCI World indeks, i da štediš 15 godina, treba ti preko milion evra da bi sa 40 godina mogao da ideš u penziju i da 30 godina živiš od toga. Da bi to postigao, morao bi da štediš preko 5.000 evra mesečno.
No, treba uzeti u obzir i da je prosečan životni vek muškaraca 78,2 godine, a žena 83 godine.
Frugalisti žive ekstremno štedljivo
Prosečna bruto plata za puno radno vreme u aprilu prošle godine bila je 4.634 evra mesečno. Od toga se, naravno, odbijaju porezi i doprinosi.
Prosečan Nemac, prema podacima Statističkog zavoda, uštedi oko 10% svojih prihoda. To možda zvuči malo u poređenju sa 5.000 evra koje frugalisti štede, ali u globalnom poređenju to je zapravo prilično visoka stopa.
U Austriji je stopa štednje oko 9%, u SAD 4,7%, a u Japanu samo 2,8%.
Frugalisti, međutim, često žive sa manje nego prosečan Nemac – troše manje mesečno i štede i do 70% svojih prihoda. Ako se, recimo, cilja na penziju sa 1.500 evra mesečno, onda je dovoljno da se štedi oko 2.637 evra mesečno da bi se dostigla suma od pola miliona evra.
Ali to znači i ozbiljna odricanja u svakodnevnom životu, naglašava i Katarina Lit.
„To obično znači da živiš u maloj sobi, u zajedničkom stanu ili negde na selu. U popularnim gradskim četvrtima ne možeš da živiš, jer samo kirija pojede dve trećine budžeta od 1.500 evra“, naglašava ona.
Finansijska situacija može da se promeni
Samo uz niže troškove od proseka moguće je prestati da se radi znatno pre zvanične penzije. Ali tu postoje i rizici koje je teško predvideti, kaže Lit.
„Ako, recimo, živiš u stanu sa povoljnom kirijom, ali ti stanodavac otkaže, moraš da tražiš novi stan. To može neplanirano da ti duplira troškove stanovanja“, pojašnjava ona.
Dodaje i da uvek mogu da se dese stvari koje ti promene život i finansijsku situaciju – kao što su osnivanje porodice ili gubitak posla.
Čak i kad si već u fazi povlačenja novca iz svog fonda, postoje rizici.
„Ne možeš da kažeš – sad ću da prodam sve akcije kad su na vrhuncu. Moraš stalno da povlačiš deo novca, čak i kad je tržište u padu“, ističe Lit.
Porezi, zdravstveno i penzijsko osiguranje
I tokom faze povlačenja novca moraš da plaćaš porez.
„Kad prodaješ akcije, to podleže porezu na kapitalnu dobit. Isto važi i za dividende – one se oporezuju u celosti“, objašnjava Lit.
Taj porez – takozvani Abgeltungssteuer – iznosi 26,375%. Može se smanjiti kroz takozvani Günstigerprüfung, što je nemački poreski mehanizam koji proverava da li je tvoj lični poreski procenat povoljniji od tog fiksnog.
Ne sme se zaboraviti ni zdravstveno osiguranje. Ko prestane da radi sa 40 i ostane u obaveznom zdravstvanom osiguranju, mora i dalje da plaća doprinose, ali nema pravo na bolovanje. A ko ne radi, više ne uplaćuje ni u penzioni fond.
Sve što si uplatio do 40. godine, dobijaš tek kad napuniš 67.
Da li je to realno?
Da li je sve ovo realno – zavisi od tvoje lične situacije. Frugalista Oliver Noelting, na primer, više ne juri penziju sa 40.
„Taj cilj više ne pratim striktno već godinama“, rekao je on za ARD.
„Da bih to postigao, morao bih da radim puno radno vreme, a ja hoću već sada da imam više vremena za svoju mladu porodicu. Zato i dalje radim skraćeno i 2022. sam, recimo, uzeo godinu dana roditeljskog odsustva“, podelio je Noelting svoje iskustvo.
Katarina Lit ipak misli „da je korisno razmišljati o ovome. To ljude tera da se zapitaju – šta su mi zapravo finansijski ciljevi i koliko mi stvarno treba za starost.“
