Kada životi nisu vredeli ništa

I pre prvog putovanja u Viljnus znala sam da je istorija Litvanije puna kontroverzi. Ipak, kada mi je prijateljica spomenula da jedna zajednička poznanica ne samo da ne želi da govori ruski, koji naravno zna, nego ne želi ni na koji način da u kancelariji komunicira sa Rusima koji su pobegli jer su se protivili ratu, to mi je zazvučalo malo preterano.

Ljudi koje sam tamo sretala činili su mi se kao neobična mešavina severnjaka, zapadnjaka i istočnjaka, istovremeno hladni i druželjubivi, nezainteresovani i pragmatični, drski i srdačni. Teško sam uklapala sve te utiske, do poslednjeg dana, dok nisam otišla u posetu Muzeju okupacije i borbe za slobodu. Kolega Vitas mi je pre toga kazao: “Znaš, pripremi se, može da bude vrlo teško i zbunjujuće”. A zatim je dodao: “Ti dolaziš iz Srbije, razumećeš”.

SVEDOČENJA O BOLU

Pred svitanje 14. juna 1941, nešto posle tri časa ujutru, čekista iz Smolenska šutnuo je vrata porodičnog doma četrnaestogodišnje Litvanke Dalija Grinkevičjute u Kaunasu. Njen otac Jouzas, koji je ranije radio u Litvanskoj državnoj banci, a od okupacije 1940. godine kao profesor matematike u gimnaziji, našao se na spisku antisovjetskih elemenata. Čekista iz Smolenska im je saopštio da su osuđeni na doživotni progon u udaljeni region Sibira.

Dalija je, zajedno sa majkom Prane i bratom, sedamnaestogodišnjim gimnazijalcem, prvo deportovana u Altajsku oblast na jugu, a nakon godinu dana na ostrvo u Lapetevskom moru, 800 kilometara unutar arktičkog polarnog kruga.

Ova simultana hapšenja i deportacije širom Baltika, u Litvaniji, Letoniji i Estoniji, odvijala su se po naređenju iz Moskve, čak ni saradnici sovjetske vlasti u ovim baltičkim državama nisu znali za taj plan. Te prve nedelje tokom koje su i Dalija i njena porodica deportovani, odvedeno je 16.246 ljudi iz Litvanije.

Imali su pola sata da se spakuju i nisu znali kuda ih vode. Iako je naredba ostavljala mogućnost porodicama da ponesu sa sobom do 100 kilograma prtljaga, što je uključivalo hranu i odeću, svedoci govore da su čekisti često kršili to pravilo jer su ljude požurivali da što pre napuste kuće i uđu u kamione. Osnovna naredba je bila da se izazove što manje reakcije i otpora, tako da je sve trebalo završiti veoma brzo. Potrpali bi ih u kamione i odvezli na najbližu železničku stanicu. Na stanicama bi čekisti odvajali muškarce koje su slali u teretne vagone. Govorili su im da ih privremeno odvajaju, samo tokom puta. Iako nisu bili ispitivani i nije im bilo suđeno, njihova sudbina je bila određena, slali su ih u radne logore na severu Urala, gde su uglavnom završili život. Ostali članovi njihovih porodica, od beba do najstarijih članova, sprovedeni su do stočnih vagona koji će ih odvesti u Sibir. Spas je, bar privremeno, doneo početak rata 22. juna 1941. jer je NKVD obustavio deportacije.

Nakon godinu dana, kada su počeli da se navikavaju na uslove života u Altajskom regionu, stigla je naredba da se transportuju dalje. Ponovo su se našli u teretnim vagonima, u kojima ih je bilo toliko da nisu imali mesta ni da se ispruže, da bi ih onda prebacili na barže preko reke Angare. Do Lene, sledeće reke, kroz nenaseljene šume prevozili su ih kamionima, a onda opet baržama, do krajnjeg severa. Dalija se u svojim memoarima prisećala kako su prvo nestale šume iz okruženja, zatim bilo kakvo rastinje, a onda se izgubila i obala. Videli su samo vodu i ogromne talase. Oko četiri stotine litvanskih žena, staraca i dece izbacili su na Trofimovsku, nenaseljenom ostrvu na kome su zatekli samo tablu zaostalu posle neke arktičke ekspedicije na kojoj je pisalo ime ostrva. Sa broda su im istovarili neke daske i cigle i zatim isplovili dalje, jer se leto bližilo kraju, a Laptevsko more je plovno samo tokom avgusta i septembra. Gotovo u isto vreme su dovezli i grupu od nekoliko stotina Finaca izgnanih iz oblasti Lenjingrada.

Ideja je bila da se pokrene industrija prerade ribe, tako da je primarni zadatak bio ribolov. Zimi bi led dostigao debljinu od metar i po, ali su i tada morali da love ribu, a dnevna smena je podrazumevala petnaest izvlačenja mreže. Tek kada bi završili svoju dvanaestočasovnu smenu, mogli su da se bave građenjem svojih jurti i podzemnih skloništa. Pošto nisu imali ništa drugo, gradili su barake od ostavljenih cigli, kidali su mahovinu iz zaleđene tundre i tako povezivali redove cigli. Krov je bio napravljen od dasaka, prekrivenih mahovinom i onda peskom. Svaka osoba bi dobila po 50 centimetara daske, koja bi im služila kao krevet, da ne bi ležali na zaleđenoj zemlji. U novembru je počela polarna noć. Za one slabije, izgladnele ili obolele od skorbuta i sličnih bolesti došla je i ledena smrt. Iako su sa drugih ostrva, gde je bilo više ribe i gde su lovili polarne lisice, a imali su i sanke koje su vukli psi, želeli da ih prebace u njihove jurte, nahrane i ugreju, nadzornici to nisu dozvoljavali.

Dalija se seća da je grupa od petnaestak mladih Finaca i Litvanaca pokušala preko glečera da pređe do drugog ostrva, ali su se izgubili u snežnoj mećavi, tako da su se svi posmrzavali i umrli. Seća se i da je posle neka tri meseca polarne noći, u baraci broj 10, u kojoj je ona bila, od njih trideset samo sedmoro bilo sposobno da stoji na nogama, tako da su ih nadzornici slali u tundru da donesu drva. Sva drva koja bi sakupili morali su da predaju nadzornicima. Dalija beleži i kada ih je jednom, kada su doneli drva, pozvao jedan od oficira i dao im tri rublje, kao platu za pola meseca, čime bi uspeli da kupe po krišku hleba svakog dana. Kako im je uručio te tri rublje, ispred njih je stavio papir na kome je trebalo da potpišu da daju svoj doprinos vojsci i ratnim naporima, u iznosu od tri rublje. Zbog takvih uslova života ponekad bi se osmelili da pokušaju da nabave ono što im je nedostajalo. Ona se često iskradala noću da bi od čuvara uzela poneku cepanicu i da bi u baraci naložili vatru. Pred Badnje veče te 1942. Dalijina majka je legla na pod, otečenog lica, a ubrzo je i izgubila svest. Pretpostavljali su da je dobila infekciju bubrega. Dalija je pokušala da je ugreje toplotom svog tela i molila je da ne umre. Dva dana kasnije je završila na suđenju jer je ukrala nekoliko cepanica da bi u baraci upalili vatru i ugrejali cigle koje su stavljali pored bolesnih. Stražari su pratili tragove koje je ostavila u snegu i nije bilo teško zaključiti ko je u pitanju jer je bila jedna od retkih koja je bila u stanju da hoda. Suđenje je održano u susednoj baraci. Na “klupi za optužene” je bilo njih sedmoro, petoro za krađu drveta i dvojica za krađu hleba. Seća se da je jedan od te dvojice bio Abertas Janonis, student drame na Univerzitetu u Kaunasu, jer ga je majka, koja je umirala od gladi, zamolila da joj donese malo hleba. Ta ratna suđenja tekla su vrlo brzo, predsedavajućem je bilo potrebno samo pola sata da ispita prethodnih šestoro koji su isto bili optuženi za krađu drveta, a koji su svi pokušali da daju opravdanje zašto su to uradili. Prvo su je pitali da li je ona ukrala cepanice što je priznala, a onda su je pitali da li je neko od odraslih na to nagovorio, što je ona porekla. Sudije su se povukle, a oni su ostali da čekaju presudu. Niko nije razmišljao o dužini kazne jer to za njih nije imalo smisla – godinu ili deset godina, na tom mestu je bilo potpuno svejedno. Tu je svaka presuda smrtna presuda. Razmišljala je samo da li joj je majka već mrtva. Ipak, kradljivci hleba su osuđeni na tri godine, ostali kradljivci drveta na po godinu, a ona je oslobođena jer je priznala sve i nije tražila izgovore. Vratila se u baraku i zatekla majku koja je povratila svest. Bila je to sjajna božićna noć za nju. Ponovo se iskrala da ukrade neka drva za ogrev.

Kaže da umrlice nisu pisane, a u februaru 1943. kada je prolazila polarna noć, umrli, koji su dotad bili naslagani kao drva na gomili, sahranjivani su u permafrostu.

Kada je 1947. dobila dozvolu da ode u Jakutsk da se školuje, prokrijumčarila je još uvek bolesnu majku na brod. Otkrili su ih, oduzeli im dokumenta, a nju su kaznili tako što su je poslali u rudnik uglja Kangalas. Ipak, kada se more zaledilo i nije bilo transporta uglja, dozvolili su joj da se vrati u Jakutsk. Odatle su u februaru 1949. uspeli da pobegnu nazad u Litvaniju. Sakrivali su ih prijatelji i rođaci. U proleće 1950. majčino stanje se ponovo pogoršalo i tražila je da je odvedu u njihov bivši stan iako je to bilo veoma rizično.

Kada je umrla, postavilo se pitanje gde da je sahrane, jer su bile begunci i nisu imale nikakva dokumenta. Odlučili su da to bude podrum kuće. Daliji je bilo potrebno dva dana da, krišom, probije beton i iskopa rupu gde će je sahraniti.

Ipak, u oktobru 1951. su pronašli Daliju i uhapsili je. Iako im je rekla da joj je majka umrla, nisu joj verovali, jer nije bilo ni jednog zvaničnog dokumenta o tome. Ispitivali su je svaku noć, satima. U zatvoru bi se sirena oglašavala u šest sati ujutru i bilo im je strogo zabranjeno i da sklope oči tokom dana. Želeli su da je slome nedostatkom sna. Pošto nije prihvatila da špijunira dojučerašnje prijatelje za sovjetske vlasti, dobila je tri godine rada u sibirskom logoru, a zatim su joj rekli da će je poslati nazad u Jakutsk. Imala je dvadeset tri godine. Ipak, završila je u gulagu u regionu Gorkog gde se našla okružena intelektualcima, disidentima. Slobodu je dočekala nakon Staljinove smrti.

Seća se da se osećala vrlo čudno što nema nikog da motri na nju. Stalno se osvrtala. Kasnije joj je bilo dozvoljeno da ode u Omsk i studira medicinu. Pre prijemnog ispita otišla je u operu jer je pozorište volela od malena. Te večeri u Omsku na programu je bila Travijata.

Prvi deo knjige, tj. svog dnevnika, Dalija je napisala u periodu 1949–1950. kada se ilegalno vratila u Litvaniju. Rukopis je sakrila u teglu i zakopala ga. Pronađen je tek posle njene smrti i danas se čuva u muzeju u Viljnusu. Kako je mislila da njen rukopis neće biti pronađen, 1980-ih počinje da piše svoj dnevnik iz početka, dodajući ono što se događalo potom. Tada već ponovo živi u Litvaniji, a vlasti su joj zabranile da radi kao lekarka. Postoje dve verzije njenih memoara, prva nepotpuna verzija, objavljena pod nazivom “Litvanci kraj Laptevskog mora”, čuva se u muzeju u Viljnusu.

Kada im je dozvoljeno da se vrate (pritom su morali sami da finansiraju taj put), bili su građani drugog reda. Nisu mogli da se registruju, nisu mogli da dobiju posao, bili su nadgledani… Držala ih je misao da će se vratiti u Litvaniju. Ali kada se to desilo, drugi ljudi su bili u njihovim kućama, niko ih nije hteo i nije im bilo dozvoljeno da pričaju o svojim traumama. “Oni sad ne pucaju, ne giljotiniraju – oni utapaju u jami prljavštine. Njihovo oružje su blato i moralni teror. Razmisli: ko su tvoje sudije (…) Nemaš čega da se sramiš. Sramota je trgovati svojom savešću. Sramota je prodati se za toplo mesto, za udobniji stan, (…) za pravo da budeš neprimetan dok kradeš ili varaš”, piše tada u svojim dnevničkim zapisima.

Dalijin otac je odveden u logor na Severnom Uralu, gde je 1943. umro od posledica mučenja u logoru. Litvanski nastavnici, učitelji i profesori su bili posebno progonjeni jer kada je Litvanija u leto 1940. postala deo SSSR-a, organizovan je kongres u Kaunasu na kome je nastavnom osoblju saopšteno da od tog trenutka moraju da obrazuju mlade u novom, sovjetskom duhu. Na taj zahtev su odgovorili tako što su ustali i zapevali litvansku himnu. Sovjetska vlast im to nije zaboravila i zato su bili među prvima koji su deportovani u Sibir.

PRIČA O SMRTI

Priča Irena Špakauskiene (Irena Saulutė Valaitytė-Špakauskienė) takođe počinje u junu 1941. Ona je deportovana iz Kaunasa sa 12 godina. U svojim sećanjima detaljno opisuje to prvo putovanje u Altajski region. Voz u kome se sa stotinama interniranih nalazila, stao je tek nakon mesec dana vožnje u krajnje nehumanim uslovima. Prva stanica je bio gradić Bijsk. Dve nedelje su ostavljeni na otvorenom na tamošnjoj železničkoj stanici. Mnogi su se razboleli jer u južnom Sibiru i leti vladaju hladnoća i vlaga. Nakon dve nedelje im je dozvoljeno da odu odatle. Oko godinu dana su proveli u planinskom gradu Turočak. Pošto je Irena bila još uvek mala, nije imala obavezu da ide u šumu i seče drva sa starijima, već je sa drugom decom imala zadatak da bere trave i kuva ih, jer je ta biljna kaša predstavljala glavni obrok deportovanima.

Godinu dana kasnije opet su uterani u vagone koji su ih ovog puta odvezli na drugi kraj Sibira, na ostrva u Laptevskom moru. Irena i njena porodica su svake sezone morali da se sele na neko drugo ostrvo. Pošto su vladali mraz i glad, mnogi od deportovanih nisu preživeli. Među njima je 1946. bila i Irenina majka, kojoj je tada bilo samo 44 godine. Irena i njen brat su sami morali da iskopaju rupu u ledu gde će je sahraniti. Godine 1947. Ireni je dozvoljeno da ode sa ostrva u Jakutsk, kako bi se školovala. Nekoliko puta je pokušavala da pobegne iz grada i da se vrati u Litvaniju, ali bi je NKVD uvek vraćao. Uspela je tek 1958. Nakon kolapsa Sovjetskog Saveza pridružila se ekspediciji koja se vratila u oblast Laptevskog mora, sa ciljem da pronađu posmrtne ostatke članova svojih porodica i vrate ih kući.

SEĆANJE NA ZLOČINE

foto: ap photo

Prema podacima litvanskog Centra za istraživanje genocida i otpora, tokom sovjetske vladavine (1940–1952), Litvanija je izgubila više od 700.000 stanovnika, uključujući više od 400.000 onih koji su pobegli ili emigrirali, 275.000 deportovanih, 25.000 ubijenih na frontu i oko 21.000 ubijenih članova snaga otpora ili njihovih porodica. Deportacije civila (ukupno 35 tokom 1941. i u periodu 1945–1952) imale su dvostruku svrhu: suzbijanje otpora politici sovjetizacije i obezbeđivanje besplatne radne snage u slabo naseljenim oblastima Sovjetskog Saveza. Oko 28.000 deportovanih Litvanaca umrlo je u egzilu zbog loših životnih uslova, dok je oko 60.000 uspelo da se vrati u Litvaniju, a oko 30.000 je dobilo zabranu da se vrati u domovinu.

Muzej okupacije i borbe za slobodu u Viljnusu ranije je bio poznat pod imenom Muzej žrtava genocida, što je izazvalo mnogo kritika globalno, pre svega zbog upotrebe termina genocid.

Osnovan je u oktobru 1992, u zgradi u kojoj se tokom gotovo 50 godina nalazilo sedište sovjetske tajne službe, KGB-a.

Iako je Evropski sud za ljudska prava 2019. prepoznao počinjene zločine kao genocid nad određenom nacionalnom grupom (litvanskim partizanima), za mnoge je još uvek sporna upotreba tog termina. Kritičari su napominjali i da do 2011. godine u Muzeju nije bilo dokumenata ili eksponata posvećenih holokaustu, a u Litvaniji je tokom tri godine nacističke okupacije ubijeno oko 95% jevrejske populacije (nešto više od 190.000 ljudi). Kritičari tvrde da time Litvanci pokušavaju da skrenu pažnju sa svoje prošlosti, tj. činjenice da su bili kolaboracionisti sa nacistima. Naziv je promenjen 2018. godine.

Sama zgrada je stara više od 100 godina i uglavnom je služila kao sedište različitih sudova. Više puta je u svojoj istoriji prelazila iz nemačkih u ruske/sovjetske ruke. U jesen 1940, nakon prve sovjetske okupacije, kancelarije NKVD-a su tu uspostavljene i tada je i nastao zatvor u podrumu zgrade. Tokom nacističke okupacije (1941–1944) u ovoj zgradi su se nalazili Gestapo i tajna služba (SD), zatvor i kasarna specijalne jedinice Viljnusa. Ljudi koji su se protivili nacističkoj okupaciji ovde su ispitivani, mučeni i ubijani. Na kraju Drugog svetskog rata, Sovjeti su tu, između ostalog, uspostavili kancelarije i zatvor KGB-a. Zbog toga je ova zgrada za Litvance i danas simbol sovjetske okupacije.

foto: ap photo

U Muzeju se sada nalazi više od 144.000 eksponata iz kojih posetioci mogu da saznaju više o istoriji bivšeg zatvora KGB-a, devetogodišnjem partizanskom ratu i utamničenju Litvanaca u radnim logorima i njihovom životu u egzilu. U početku je mogao samo da se vidi KGB zatvor koji je ostavljen onako kako je izgledao u avgustu 1991. kada su ga Sovjeti napustili. Do kraja 2004, na prvom spratu je postavljena izložba posvećena litvanskim partizanima koji su se borili za oslobođenje Litvanije u periodu 1944–1953. godine. Dve godine kasnije, na drugom spratu je prikazana priča o deportacijama i životu interniranih Litvanaca u radnim kampovima i gulazima od 1944. do 1956. U trećoj ćeliji zatvora KGB-a postavljeni su i nalazi istraživanja o zatvorenicima Gestapoa, koji su takođe ovde držani u periodu 1942–1944.

Stručnjaci napominju da je podrum projektovan za mučenje, jer je većina ćelija predviđena za po jednog zatvorenika, tako da i kada nije na saslušanju, osoba bude u izolaciji. Sve do 1969. su tu, u podrumu zgrade, izvršavana i pogubljenja. Podaci govore da ih je u periodu između 1944. i 1969. bilo više od hiljadu.

Danas litvanski zakoni podjednako tretiraju sovjetske i nacističke simbole i zabranjuju izlaganje i jednih i drugih. Kada je 2018. američki trgovački gigant “Volmart” počeo da prodaje kolekciju odeće sa natpisom SSSR i srpom i čekićem, tadašnji ministar spoljnih poslova Linkevičijus je tvitovao: “Ne biste kupovali odeću od nacista, zar ne?”

Novinarka i istoričarka En Eplbaum tvrdi da je oko 18 miliona ljudi osuđeno i poslato u sovjetske gulage, a da se od njih oko četiri i po miliona nije vratilo kući. Taj broj isključuje one koji su deportovani bez ikakvog suđenja i presude. Ona navodi da priča oko 3.000 Litvanaca koji su poslati u Arktički krug pokazuje kako u sovjetskom režimu život, čak ni dečiji, nije imao vrednost. Jedino se cenila lojalnost i služenje režimu.