Kad se vojska na Karabah vrati

Sukob Azerbejdžana i Jermenije oko Karabaha (ova oblast se u Jermeniji i ostatku sveta naziva Nagorno-Karabah) započeo je još u vreme SSSR, kasnih osamdesetih, kada je jermensko stanovništvo koje živi na Karabahu zatražilo spajanje sa Jermenijom, a nakon što ovaj zahtev nije ispunjen, zatražilo i nezavisnost od Azerbejdžana. Sa raspadom SSSR dolazi i do oružanog sukoba između Azerbejdžana i Jermenije tokom 1992. i 1993. – tada je jermenska strana izvojevala pobedu i proterala azerbejdžanske vojne snage iz Karabaha i sedam okolnih regija, čime je područje pod jermenskom kontrolom znatno prošireno. Kao posledica, po rečima sagovornika iz Azerbejdžana, oko 800000 Azerbejdžanaca moralo je da napusti svoje domove, čime su postali interno raseljena lica u svojoj zemlji.

Sledećih trideset godina obeleženo je nezavisnošću tzv. Republike Nagorno-Karabah. Ipak, nijedna država, uključujući i Jermeniju, nije priznala nezavisnost Karabaha, što je bitna razlika u odnosu na druge secesionističke regije, gde je došlo barem do delimičnog (Abhazija, Južna Osetija) ili većinskog priznanja (Kosovo). U realnosti, ova kvazidržava funkcionisala je pod jurisdikcijom Jermenije, s kojom je bila spojena duž cele svoje istočne granice i od koje je u potpunosti zavisila kada je reč o snabdevanju.

Ipak, vreme nije bilo saveznik Jermenije i Karabaha. Azerbejdžan je 1994. godine potpisao tzv. Sporazum veka, kojim je dozvoljeno stranim naftnim kompanijama da eksploatišu naftu i gas u ovoj zemlji, što je dovelo do njenog naglog ekonomskog razvitka. Glavni grad Baku danas više podseća na Istanbul ili Dubai nego na nekadašnju prestonicu jedne od sovjetskih republika. Moderna arhitektura (poput centra “Hajdar Alijev” koji je dizajnirala Zaha Hadid), široki bulevari, neboderi, evropske modne marke i svetski lanci hotela često zbunjuju posetioca koji neretko ima osećaj da se nalazi u evropskoj, a ne u prestonici države na južnom Kavkazu. Uporedo sa ekonomskim napretkom, Azerbejdžan je intenzivno ulagao u svoj vojni arsenal, pri čemu je odbrambeni budžet meren u milijardama dolara (između dve i tri milijarde dolara u poslednjih pet godina), da bi 2024. godine godine dostigao nepune četiri milijardi dolara. Sve to je omogućilo Azerbejdžanu da stvori snažnu vojsku u regionalnim okvirima, sa glavnim ciljem da povrati izgubljeni Karabah kada trenutak bude pogodan.

Trenutak je došao 2020. godine, kada je izbio Drugi karabaški rat. Za razliku od prvog, kada Azerbejdžan nije bio spreman za sukob, ovog puta je njegova vojska spremno dočekala oružane sukobe. Rat je trajao 44 dana, tokom kojih je Azerbejdžan uspeo da povrati najveći deo svojih sedam izgubljenih regija oko Karabaha. Vojnu prevlast je, pored dobrog strateškog planiranja, donelo moderno naoružanje nabavljano od Izraela i Turske, pogotovu vojni dronovi koji su omogućili azerbejdžanskoj vojsci da ostvari prednost na brdovitom i veoma nepristupačnom terenu. U tom ratu povraćen je i istorijski grad Šuša (na jermenskom Šuši), koji će u narednom periodu postati simbol obnove Karabaha.

foto: n. džuverović

Primirje su potpisali predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev, premijer Jermenije Nikola Pašinjan i predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin – posrednik u postizanju primirja, kao što je to često slučaj u postsovjetskom prostoru. Primirje je podrazumevalo povlačenje jermenske vojske sa teritorija koje su okruživale Karabah, tako da je Republika Nagorno-Karabah izgubila kopnenu vezu sa Jermenijom i ostala okružena neprijateljskim oružanim snagama. Takođe, sporazum o prekidu vatre podrazumevao je razmeštanje ruskih mirovnih trupa, kao i stvaranje kopnene transportne veze između Azerbejdžana i Autonomne republike Nakičevan (deo Azerbejdžana koji se nalazi unutar Jermenije i koji je fizički odvojen od ostatka Azerbejdžana).

Međutim, tu nije bio kraj sukoba. I pored ostvarene pobede 2020. godine, Azerbejdžan nije mogao biti u potpunosti zadovoljan jer Karabah i dalje nije bio pod njegovom potpunom kontrolom. Odluka Ruske Federacije da napadne Ukrajinu 2022. godine nije imala posledice samo po evropsku bezbednost, već je uticala i na bezbednosnu dinamiku u drugim regionima, imajući u vidu da je Rusija morala sve svoje resurse da usmeri ka invaziji. Kao posledicu, Azerbejdžan je 2023. godine sproveo tzv. antiterorističku operaciju protiv Republike Nagorno-Karabah, pod optužbom da azerbejdžansko stanovništvo gine od nagaznih mina koje je i dalje postavljalo lokalno stanovništvo.

U roku od samog jednog dana, Republika Nagorno-Karabah je doživela potpuni vojni poraz. Nakon potpisivanja mirovnog sporazuma koji je ubrzo usledio, Azerbejdžan je otvorio granicu sa Jermenijom što je dovelo do masovnog odlaska Jermena iz glavnog grada Stepankerta (na azerbejdžanskom Hankendi) i preostalih gradova Nagorno-Karabaha, dok je Republika Nagorno-Karabah i de facto prestala da postoji. Procene su da je oko 100.000 Jermena napustilo ovu teritoriju i otišlo u druge zemlje, pre svega u Jermeniju. Karabah je posle trideset godina ponovo postao deo Azerbejdžana. Pored toga, ruske mirovne trupe napustile su Karabah u aprilu ove godine, čime je otklonjena i poslednja prepreka potpunoj kontroli Azerbejdžana.

foto: n. džuverović

GRADOVI DUHOVA

Od 2020. godine Azerbejdžan je krenuo da potpuno menja izgled Karabaha. Procene su da je do sada uloženo oko 20 milijardi dolara u obnovu ovog dela zemlje, a da je potrebno da se uloži još toliko kako bi se region u potpunosti obnovio. U nekim drugim slučajevima ove brojke bi delovale nezamislive, ali Azerbejdžan, zahvaljujući visokim prihodima od nafte i gasa, može sebi da priušti nešto takvo. Razrušena mesta u prvom ratu devedesetih godina sada se u potpunosti obnavljaju. Gradovi kao što je Fizuli, koji je skoro sravnjen sa zemljom, već je obnovljen, pri čemu je vidljivo i prisustvo drugih država koje podržavaju Azerbejdžan u obnovi. Jedina škola u ovom gradu izgrađena je privatnim sredstvima iz Uzbekistana.

Grad Šuša, kulturni centar Azerbejdžana, deluje kao ogromno gradilište na kome niču nove vladine zgrade, hoteli sa pet zvezdica, obnavljaju se verski spomenici (uključujući i jermensku crkvu) i na svakom koraku ističe da je Šuša (i Karabah) deo Azerbejdžana. Dok boravite u ekskluzivnom hotelu i spremate se za obilazak oslobođenih teritorija, kako iz nazivaju u Azerbejdžanu, imate utisak da se spremate za skijanje u nekom od švajcarskih odmarališta, a ne za posetu onome što je do skora bilo bojno polje.

Obnova nije vidljiva samo u gradovima, već i u infrastrukturi, sa izgradnjom novih puteva, vodenih rezervoara (Karabah ima 25 odsto vodnih rezervi Azerbejdžana) i međunarodnih aerodroma koji bi trebalo da povežu region sa ostatkom zemlje, ali i sa ostalim zemljama u okruženju – pre svega sa Turskom. Imajući u vidu da je sve ovo urađeno za tri godine, deluje da obnova napreduje veoma brzim tempom. Ono što još uvek nedostaje jesu ljudi koji bi trebalo da žive u svim ovim obnovljenim gradovima, koji noću izgledaju kao gradovi duhova – bez stanovnika na ulicama ili upaljenih svetala u stanovima. Sagovornici kažu da se će se stanovništvo postepeno vratiti, u skladu sa planom povratka i sa otvaranjem novih radnih mesta. Do tada možete uživati u tišini koja gradovima nije svojstvena.

Ulazak u Karabah je formalno dozvoljen svima, uključujući i strance. Međutim, u praksi stvari ne funkcionišu baš tako lako. Ulazak u Azerbejdžan je moguć samo vazdušnim putem zato što su sve kopnene granice (sa Jermenijom, Gruzijom, Ruskom Federacijom i Iranom) zatvorene već godinama zbog bezbednosne situacije i migracija. Srpski pasoš svakako olakšava ulazak u Azerbejdžan, a vize između dve zemlje ukinute su pre više od pet godina. Iako je Karabah sada deo Azerbejdžana, na administrativnoj granici postoji kontrolni punkt na kom se pregledaju pasoši i vrši kontrola. Na putu do Šuše, na rastojanju nešto većem do 100 kilometara, postoje još četiri vojna punkta na kojima se viši dodatna kontrola. Sagovornici kažu da je dovoljno da se stranci registruju za ulazak u Karabah, ali praksa deluje nešto drugačija i ide u prilog konstatacije da su posete Karabahu još uvek strogo regulisane i kontrolisane. Deluje da Azerbejdžan čini sve da se scenario iz ranih devedesetih više ne ponovi i da njihova kontrola i suverenitet nad Karabahom ne budu dovedeni u pitanje ni na koji način.

foto: n. džuverović

RAT JE GOTOV, A GDE JE MIR

Karabah je ponovo deo Azerbejdžana, ali pitanje koje je još uvek otvoreno jeste odnos između Jermenije i Azerbejdžana. Iako je Republika Nagorno-Karabah bila formalno nezavisna, u stvarnosti je delovala kao deo Jermenije. Takođe, tokom svih mirovnih pregovora, Nagorno-Karabah je predstavljao premijer Jermenije, a ne njegov predsednik (kao što je Milošević predstavljao bosanske Srbe na mirovnim pregovorima u Dejtonu).

Jermenija i Azerbejdžan još uvek, više od trideset godina nakon raspada SSSR, nemaju diplomatske odnose, što dovoljno govori o odnosima između dveju država. S jedne strane, Jermenija je decenijama podržavala (ili bolje reći održavala) Nagorno-Karabah – bilo da je reč o njegovoj vojsci, finansijama, infrastrukturi ili političkoj podršci. To je dovelo do toga da bude izostavljena iz brojnih regionalnih, pre svega ekonomskih inicijativa koje su započinjale iz Azerbejdžana. Najbolji primer je gasovod Baku-Tbilisi-Čejhan, koji prenosi gas i naftu iz Azerbejdžana u Tursku preko Gruzije, zaobilazeći Jermeniju, koja time ne samo da nema obezbeđeno snabdevanje resursima, već ne dobija ni prihode od transporta preko svoje teritorije.

Isto se odnosi na železničku prugu Baku-Tbilisi-Kars koja povezuje ove tri zemlje, ponovo zaobilazeći Jermeniju. Pored toga, visoka vojna izdvajanja, kao i finansijski izdaci za održavanje Nagorno-Karabaha, ograničili su ekonomski napredak Jermenije, koja zaostaje za ostalim zemljama regiona po ovom pitanju.

S druge strane, period nakon sticanja nezavisnosti Azerbejdžana obeležen je naglim razvojem, koji dolazi najvećim delom od izvoza nafte i gasa (polovina BDP ove države i 90 odsto celokupnog izvoza). Ta država troši samo četvrtinu svojih resursa, dok ostatak koristi za izvoz. Visoka cena derivata već duži niz godina omogućila je zemlji da ulaže znatna sredstva u obnovu i infrastrukturu, ali i vojne snage, što se na kraju pokazalo kao ključno u borbi za Karabah.

Azerbejdžan predstavlja i ključnu tranzitnu rutu za prenos energenata iz centralne Azije, pre svega iz Kazahstana i Turkmenistana, u Evropu. U kontekstu rata u Ukrajini i težnje EU da smanji zavisnost od uvoza gasa iz Ruske Federacije, saradnja sa Azerbejdžanom postaje još važnija.

Iz svega navedenog deluje da vreme radi za Azerbejdžan. Jermenija je zbog podrške (i kontrole) Nagorno-Karabaha platila visoku cenu. Na kraju je ipak izgubila ovu teritoriju, čime je cena postala još veća, a stvorena je i unutrašnja kriza u zemlji, koja i dalje traje. S druge strane, Azerbejdžan je inicijalno izgubio veliki deo svoje teritorije, što ga je stavilo u nezavidnu poziciju. Međutim, splet povoljnih geoekonomskih okolnosti, brz ekonomski razvoj i stvaranje jake vojske doprineli su da mu se pozicija tokom godina znatno poboljša. Dve vojne intervencije, i pored ozbiljnih kritika u vezi sa etničkim čišćenjem Jermena, ekonomskom blokadom u kojoj je držan Nagorno-Karabah i kršenjima ljudskih prava i pravila ratovanja, nisu dovele do toga da ostale države na kraju ne priznaju vraćanje ove teritorije pod suverenitet Azerbejdžana.

U ovakvim okolnostima Azerbejdžan ima povoljniju poziciju u mirovnim pregovorima. Ova zemlja insistira na direktnim pregovorima sa Jermenijom jer smatra da međunarodno posredovanje nije dalo nikakve rezultate. Ovakav stav podseća na politiku Izraela iz prošlosti i na to što je, zbog svoje nadmoći u regionu, insistirao na direktnom i bilaternom potpisivanju mirovnih sporazuma sa svojim arapskim susedima. Pobednici vole da sami određuju uslove mira.

Isključivanje mirovnih posrednika iz budućih pregovora posebno se odnosi na tzv. Minsk grupu, koja je napravljena u okviru OEBS pod vođstvom Francuske, Ruske Federacije i Sjedinjenih Američkih Država i koja je bila ključni posrednik između dve zemlje u prethodnim decenijama, a prema kojoj je Azerbejdžan veoma kritičan, pogotovu prema ulozi Francuske.

Po Azerbejdžanu, dve stvari su najveća prepreka za postizanje mirovnog sporazuma i uspostavljanja diplomatskih odnosa. Prvo, to je Ustav Jermenije, koji ima odrednice koje se odnose na ujedinjenje sa Karabahom. Bez promene Ustava, smatraju u Azerbejdžanu, nije moguće postići bilo kakav sporazum. Čini se da su u Jerevanu spremni da razmotre ovo pitanje, ali jasno je da je to i izuzetno osetljivo unutrašnje pitanje koje zavisi od mnoštva faktora.

Drugo, to je pitanje Autonomne republike Nakičevan, koja je deo Azerbejdžana, ali se nalazi na teritoriji Jermenije. Po mirovnom sporazumu iz 2020. godine, Jermenija se obavezala da će dozvoliti uspostavljanje svojevrsnog koridora između Azerbejdžana i Nakičevana uz svoju granicu sa Iranom, što do sada nije učinjeno. Zauzvrat, Azerbejdžan je spreman da uključi Jermeniju u regionalne ekonomske aranžmane koji bi mogli da joj donesu veliku ekonomsku korist. Da li je ovo dovoljno da se Jermenija i zvanično odrekne onoga što više ne kontroliše, ostaje da se vidi.

KARABAH NIJE KOSOVO

Iz svega opisanog deluje da bi scenario Karabaha mogao da se primeni i na Kosovo, tj. da se srpska vojska na Kosovo vrati. Mnogi u Srbiji takav scenario i priželjkuju. Međutim, sličnosti između ova dva slučaja samo su površinske i ne mogu se porediti. Već je istaknuto da Nagorno-Karabah nije priznala niti jedna država, čak Jermenija, koja je u svom Ustavu imala cilj sjedinjenje dveju teritorija. Uz to, međunarodni položaj Azerbejdžana znatno je povoljniji od položaja Srbije. Ova zemlja ima posebno intenzivne odnose sa Turskom, sa kojom deli brojne jezičke, kulturne i istorijske sličnosti (Azerbejdžanci se zbog svog porekla ponekad nazivaju i Azerbejdžanski Turci). Turska, koja je istovremeno članica NATO, najvažniji je politički, vojni i ekonomski saveznik Azerbejdžana, što se i videlo i u periodu od 2020. do danas. Takođe, Azerbejdžan je dozvolom zapadnim kompanijama da eksploatišu njegove prirodne resurse i time stiču veliku dobit zadobio i podršku država kao što su Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Norveška, Japan i Saudijska Arabija, što je bilo posebno važno nakon Drugog karabaškog rata, kada je prepoznat teritorijalni suverenitet Azerbejdžana.

I pored kritika koje dolaze od EU i njenih država članica kada su u pitanju političke slobode i kršenje ljudskih prava u zemlji, Azerbejdžan predstavlja izuzetno važnog partnera za Evropu u njenim nastojanjima da smanji energetsku zavisnost od Ruske Federacije. Ova zemlja je četvrti najveći snabdevač Evropske unije gasom, dok je sporazumom koji potpisan 2022. godine dogovoreno da se isporuka gasa udvostruči do 2027. godine. U novostvorenom kontekstu, u kome Evropskoj uniji pitanje demokratije i ljudskih prava više nije presudno u odnosima sa drugim državama, stabilno snabdevanje resursima dobija još više na važnosti. Na kraju, Azerbejdžan je uspeo da održi stabilne, iako ne idealne odnose sa Ruskom Federacijom, koji su ipak dovoljno čvrsti da održe mir na granici između dve države. Uz Rusiju kakva je danas to predstavlja veliki uspeh. Azerbejdžan je jedna od retkih država koja su uspele da uklone ruske vojne trupe sa svoje teritorije i to mirnim putem, tj. kroz dogovor. Ova činjenica često se ističe u razgovorima sa azerbejdžanskim sagovornicima.

S druge strane, položaj Srbije je daleko nepovoljniji. Ono što je sušta suprotnost u odnosu na Karabah jeste da je Kosovo priznalo najmanje 90 država, pri čemu su neke od njih najuticajnije države sveta. Države se na priznanje u međunarodnim odnosima nerado odlučuju, ali još teže menjaju svoju odluku, s čime se i Srbija susrela tokom svoje kampanje za povlačenje priznanja Kosova. Istovremeno, čak i ako bi se vojni balans snaga u regionu promenio u korist Srbije, koja se poput Azerbejdžana užurbano naoružava, to ne menja činjenicu da je Srbija okružena članicama NATO, kao i da se NATO trupe nalaze na teritoriji Kosova. To znači da Srbija ne može vojnim putem pokušati da povrati Kosovo, kao što je Azerbejdžan uradio sa Karabahom.

Pored toga, geopolitička pozicija Srbije i odsustvo prirodnih resursa čine je mnogo manje važnim partnerom za zapadne države. Ono što ostaje kao otvoreno pitanje jeste da li otkriće litijuma može, barem delimično, promeniti nešto u takvom odnosu. Drugim rečima, da li će Aleksandar Vučić, kao i Alijev pre njega, potpisati sa stranim zapadnim kompanijama sporazum o eksploataciju ove rude. Na kraju, možda jedinu trenutnu sličnost predstavlja činjenica da je i Srbija bila zemlja u kojoj su raspoređene ruske vojske trupe naknadno napustile teritoriju. Ipak, ruske trupe su samovoljno napustile Kosovo, protivno željama Srbije, dok su u slučaja Azerbejdžana bile “zamoljene” da napuste teritoriju Karabaha.

U vremenima sukoba obično se kaže da pregovori između zaraćenih strana i mir nemaju alternativu. Ipak, primer Azerbejdžana daje nešto drugačiju sliku i pokazuje da se situacija može promeniti i oružanim putem. Međutim, slučaj Karabaha ne treba uzimati kao vodilju za rešavanje drugih otvorenih slučajeva, posebno u kontekstu našeg regiona. Istorijski gledano, pobednički mir nikada nije trajni mir.

Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu