Kad se radi, radi se

Nove industrijske grane, simboli nove ekonomske moći i punjači finansijskih bilansa i domaćih i ličnih budžeta, u promenjenim tehničko-tehnološkim uslovima postale su istovremeno glavni poslodavci i stvaraoci bogatstva, čiji su filozofski izvori suprotni dosadašnjoj klasičnoj formuli: „što više radnika, to veća zarada“. Danas se lansira nova, koju podržava i propagira nemačka kancelarka Angela Merkel: „manje radnika, a više performansi“, jer to donosi veću zaradu. U performansama je, dakle, zgusnuta primena najnovije tehnologije i obučenost radne snage, koja će njome rukovati. Ova koncepcija zauzima sve više prostora u savremenim razvijenim industrijskim društvima.

Nova koncepcija podstiče, pre svega, kompetitivnost na tržištu i novi izvor bogatstva. Cena rada u strukturi troškova proizvodnje, koja je u prošlosti često potcenjivana, postaje danas gotovo odlučujući faktor nove alokacije industrijskih pogona, izvor direktnih investicija, za kojima žude sve nerazvijene i srednje razvijene zemlje, koje time obezbeđuju relativno brzo i optimalno zapošljavanje nove radne snage.

Gašenje, na primer, auto-industrijskih pogona i njihove realokacije, predmet su posebne pažnje i onih odakle se sele i novih primalaca, što ilustruje i slučaj dugogodišnjih pregovora između Italije i Srbije, ali ne samo njih. Cilj je da obe strane ne ostanu bez ove danas najpropulzivnije industrijske grane.

Industrija automobila je, upravo pod pritiskom povoljne tražnje, prva počela napuštati matične zemlje. To se dogodilo sa velikim i krupnim proizvođačima, Fijatom, Renoom, Sitroenom ili Pežoom. Države ovih zemalja su dosta dugo pokušavale subvencijama da zadrže ove velike poslodavce, sve dok potražnja za profitom nije prevazišla krizu zaposlenosti. Francuski proizvođači su uvideli da gubici nadmašuju profite od prodaje automobila, zbog čega je alokacija postala objektivna opcija. Stopa domaće nezaposlenosti, kao posledica alokacije, nije zaustavljala proces. Kada je usled pada prodaje proizvodnja pala na 63 odsto, zaustavile su se proizvodne trake. Italijanski proizvođač je stao na 65 odsto. Šansu da obezbede jeftiniju radnu snagu i veću zaradu vide u transferu celokupne organizacije pojedinih modela u druge regione. To se danas događa ne samo u auto-industriji, već i sa brojnim proizvodima u elektro i mašinskoj industriji. Možda izgleda čudno da se zemlje, koje su sticale brojne prednosti u svojim industrijskim pogonima, danas odriču tih prednosti. No, gubljenje prednosti u produktivnosti ili kompetitivnosti ih na to prisiljava. Takođe, i štrajkovi i nemiri na ulicama, uz zahteve za povećanje zarada, upućuju ih na tu vrstu izbora. Sve veći javni dugovi i prazni budžeti ne ostavljaju druge mogućnosti. Pošto svetska ekonomska kriza nema konkretnu adresu, istraživanja se sve više okreću ka unutrašnjim nedostacima sistema. Njima se, sa manje ili više uspeha, bave i analiziraju ih nadležne državne institucije kao i grupe ekonomskih stručnjaka. Kada su predsedniku Sarkoziju nadležni referisali da Francuska polovinu potreba u automobilima uvozi, francuski novinari kažu da je bio „blizu infarkta“.

Jedna grupa istraživača sastavljena od ekonomista, pravnika i novinara, vodila je zanimljivu neformalnu debatu o razlikama u metodama privrednog razvoja i razlikama u sticanju bogatstva i perspektivama razvoja između jedne grupe južnoevropskih zemalja (Italija, Francuska, Grčka, Španija i Portugal), koje imaju određenih sličnosti, i Nemačke, koja se, što je i bio povod debati, po stepenu ekonomske razvijenosti znatno razlikuje.

ŠTEDLJIVI, RADNI I INOVATIVNI: Nemačka strategija za efikasnu proizvodnju glasi: „manje radnika, a više performansi“. Osnov je dakle u uloženom radu i produktivnosti u datoj vremenskoj jedinici. Radi provere eventualnih razlika u svakoj zemlji, dat je zadatak da se napravi po jedan tabure. Na opšte iznenađenje, tabure je napravljen za isto vreme u svakoj članici, čime je potvrđeno saznanje da je i produktivnost po času ista. Kako onda objasniti razlike u bogatstvu između ovih zemalja? Ostaje kao objašnjenje da je štedljivost u Nemačkoj na mnogo višem nivou i da je veća inovativnost, takođe, na njenoj strani. Prvo, utrošeno je manje sirovina i energije, a nemački tabure je imao i pokretne točkiće i spoljnu ornamentiku.

U daljnoj analizi uočeno je da nemački radnici ispoljavaju veću intenzivnost rada, a da u južnim zemljama uobičajena toplota utiče na usporenost u radu, pa i na manji učinak. Pre započinjanja ove debate, nemačka kancelarka Angela Merkel je zamerala južnjacima da „rade malo“ dok su Francuzi, naprotiv, smatrali da rade više od svojih nemačkih kolega, a zarađuju manje?

Statistički dokazi su potvrdili da Grci rade godišnje 2119 časova, Španci 1654, Francuzi 1554, a Nemci samo 1390 sati. To potvrđuje čuvenu nemačku formulu: „raditi manje, a zarađivati više“. Koje su još razlike?

Odlazak u penziju je sličan. Do sada su Nemci odlazili sa 62,2 god., Španci sa 61,5, Portugalci sa 62,5, Grci sa 61,5 i samo Francuzi sa 60. Predsednik Sarkozi je po cenu velike borbe uspeo da produži granice za odlazak u penziju na preko 63 godine.

Prosečan radni vek u evropskim zemljama iznosi 40,4 god. – Velikoj Britaniji 42, u Francuskoj 39,4, u Nemačkoj 40,5. Najdužu radnu nedelju imaju Englezi, 42 časa, najkraću Danci sa 37 sati. Srednja dužina nedeljnog rada u Evropi iznosi 40,4 sata.

Diskutanti su zaključili da prednost Nemačke ne dolazi, kako je kancelarka Merkel stalno isticala, zbog više rada, jer su sve pomenute zemlje u tome slične. Naprotiv, Nemci rade manje i neintenzivnije. Prednost Nemačke, kao što je napomenuto, treba tražiti na drugoj strani: u inovacijama i uvođenju nove tehnike i postavljanju modernije organizacije u radu, a zatim u većoj štednji, kako preduzeća tako i domaćinstava i države. Čak ni cena rada po času ne sadrži veće razlike, sem između Francuske i Nemačke, gde je visina cene po opterećenju dažbinama u Francuskoj 33,7 evra po času, dok je u Nemačkoj 30,2. Dakle, cena rada po času u Nemačkoj je manje opterećena dažbinama. Interesantno je da su u debati apostrofirani veliki troškovi rukovodećih političkih elita u navedenim zemljama. Dok Angela Merkel, ističu diskutanti, nakon završetka rada seda u svoja kola i sama vozi kući, to se u južnim i balkanskim zemljama još teško može ostvariti. Predsednički deplasmani su još uvek u ovim zemljama vrlo skupi.

Uočeno je, takođe, da ni opterećenja porezima nisu proizvodila veće razlike između upoređivanih zemalja. Ali je zato konstatovano da je kod Nemaca „jedan sat rada ravno jedan sat“, što nije slučaj kod ostalih zemalja. Ispostavilo se da kod južnjaka postoje dve kafe-pauze dnevno od po pola časa, a kod Nemaca samo po 15 minuta. Južnjaci praktikuju dve pauze za cigarete od po 20 minuta, a kod Nemaca tih pauza nema, što čini razliku više od tri časa dnevno ili dva dana mesečno, odnosno nedelju dana više rada godišnje. Dodajmo ovim uštedama i znatno veću sklonost Nemaca prema inovacijama u radu, što je svakako i rezultat bolje obuke radnika.

Poznata je i nemačka naklonost ka tehnici, što potvrđuje veći broj studenata na tehničkim univerzitetima nego na jugu Evrope. Sve se to u konačnom ishodu pretvara u veću kompetitivnu sposobnost na unutrašnjim i spoljnim tržištima.

DEFINISANI MODELI: Naravno, sticanju bogatstva i jačanju ekonomske snage jedne zemlje ne doprinosi samo rad, već i definisani modeli privrednog razvoja u celini. Model privrednog razvoja nemačke privrede pretežno je zasnovan na izvozu koji ostvaruje auto i elektronska industrija, koje pune domaći budžet i dovode ga u ravnotežu.

Francuska i Italija su, takođe, ponosne na svoje modele automobila prepoznatljive u celom svetu. Međutim, tehnologije se danas brzo menjaju, a sa njima i tržišni uslovi. Ono što je još juče punilo platni bilans, danas postaje teret državnih finansija. Nova potražnja vezuje izvor akumulacije za druge proizvode. Uvođenje nove tehnologije brzo menja strukturu proizvodnje u smislu stalnog izbacivanja novijih proizvoda. U tom pogledu Kina, nesumnjivo, prednjači.

Smena tehnologije se u Italiji i Francuskoj, ali i u drugim zemljama, odvija nešto sporije, što kao posledicu ima pad izvoza i porast uvoza, a to je trend suprotan od jučerašnjeg. Zbog toga su deficiti i dugovi zamenili dojučerašnju finansijsku bezbrižnost, a porast nezaposlenosti potvrđuje širenje kriznih elemenata i u elitnim industrijskim granama. U Nemačkoj je situacija povoljnija, što se, pre svega, odražava na razlike u platama. Plate nemačkih radnika su za 30 odsto veće u odnosu na primanja u Francuskoj, pri čemu je cena rada u globalu ostala slična. Predsednik Sarkozi je manjak u budžetu morao da popunjava pogoršanjem uslova za odlazak u penziju. Otuda i pokušaji da se nemačka formula za sticanje bogatstva, „manje radnika, a veće performanse“, prekopira i primeni, izaziva sve veće interesovanje. Javljaju se i nove formule pošto je svet, naročito u ovoj kriznoj situaciji, za njih vrlo zainteresovan.

Interesantna je kineska formula razvoja, iako u osnovi kontroverzna. Kina danas agresivno osvaja nova tržišta posredstvom „piraterije“, tj. uzima strane proizvode, pojednostavljuje ih i prilagođava i uz jeftinu radnu snagu relativno lako plasira do finansijski slabijih potrošača u svetu. Otuda tolika ekspanzija kineskog izvoza i protesti drugih država za devalvacijom juana, čemu je Kina do sada uspešno odolevala. Istina, neki ekonomisti ovo kinesko svojstvo preuzimanja stranih tehnologija posredstvom piraterije smatraju neprihvatljivim, ali treba se prisetiti da je i Japan svojevremeno na sličan način podizao svoju industriju, a na duže posmatrano, gotovo da se svako ugledao na nekoga, što je u krajnjem slučaju deo civilizacijskog razvoja. Zapad je nekada od arapskih i kineskih proizvođača preuzimao svilu i barut, da bi zatim stvarao svoju vojnu i tekstilnu industriju. No danas postoji i organizovana borba protiv piraterije. Francuski radnik se žali što zarađuje manje od svog nemačkog kolege, što vodi nekom načinu izjednačavanja, ali kako u tom slučaju očuvati konkurentsku borbu kao osnov za nove podsticaje?

AUSTRIJSKO EKONOMSKO ČUDO: Tek što su brojni zainteresovani za nemačku formulu privrednog razvoja počeli da ulaze u njene finese, lansirana je i austrijska formula, posredstvom koje je austrijska privreda ostvarila spektakularne rezultate a ekonomska literatura ih je svrstavala u „ekonomsko čudo“, poput onih koji su prethodno već bili postignuti u posleratnoj Nemačkoj ili Japanu.

U Austriji je stopa nezaposlenosti samo 4 odsto (najniža u Evropi), ukroćena inflacija je sa stopom od 1,8 odsto takođe najniža, javni deficit je sa 3,5 odsto približan nemačkom, a niži od francuskog koji iznosi 7,75 odsto. Svodeći ova razmišljanja u traženju efikasne formule za brži ekonomski razvoj, što je cilj svake ekonomske politike, jasno je da je upravo ekonomska politika u središtu pažnje bržeg ekonomskog razvitka.

Vlade, primajući mandat za upravljanje zemljom, primaju i dve osnovne poluge: političko-socijalnu i ekonomsku. Kako će ih upotrebiti pitanje je njene veštine, znanja i iskustva. Ova debata može biti deo toga pitanja. Takođe, suočavanje sa ovom temom traži i poseban osvrt na vreme provedeno na radnom mestu. Ono je uslovljeno tehničko-tehnološkom i socijalnom potrebom, ali i prosečnom dužinom života, na šta se manje obraća pažnja. Tokom diskusije bilo je i osvrta te vrste, jedan od njih je i francuskog predsednika Sarkozija, čije je zalaganje za stvaranje novog penzionog sistema bilo bazirano i na ovom elementu, pa je sistem postavljen promenljivo, zavisno od toga u kojoj godini pada vrednosna granica po godinama. U španskoj grupi je bilo reči da lenji „produže malo“, ali i takvih mišljenja da u fazi velike nezaposlenosti granica ostanka na poslu, bilo nedeljno bilo godišnje, bude skraćivana.

U zemljama u kojima su ovi zakoni inertnog karaktera, njihova promena izaziva reakcije. U nekim afričkim zemljama, gde ovakva vrsta zaštitnog sistema još nije ni dovršena, ovakve promene su lakše izvodljive. Naše učešće u ovoj debati u kojoj su predstavljena različita iskustva trebalo bi da uputi na nov tip razmišljanja i saznanja.