Kad je kralj demokrata

Okrugla, 30. godišnjica smrti generalisimusa Fransiska Franka, diktatora koji je vladao Španijom od završetka građanskog rata 1939. do smrti 20. novembra 1975, bila je godišnjica da se Španci, posebno mladi koji u vreme njegove smrti nisu bili ni rođeni, ili su bili u kratkim pantalonama, prisete njegovog „lika i dela“. Vreme čini svoje i ne čudi što danas 56 odsto građana, prema rezultatima jedne opsežne ankete, oseća potpunu indiferentnost prema njemu, mada, s druge strane, 53 odsto misli da i sada u društvu postoje „ostaci frankizma“. U te ostatke spada i onih osam odsto kod kojih pomen Frankovog imena izaziva nostalgiju, iz njihovih redova je i onih 6000 koji su se prošle nedelje uputili ka „Dolini palih“ kraj Madrida gde počiva bivši diktator. Uz ćerku Karmen, predsednicu fondacije koja nosi ime njenog oca, od viđenijih frankista viđeni su Antonio Tehero, vođa neuspelog vojnog puča 1981. koji od pre nekoliko godina živi na slobodi, i Blas Pinjar, španski Le Pen, bivši lider ultradesničarske Nove snage koja se sama od sebe ugasila pred naletima tekovina demoktratizacije u zemlji.

KAKO JE BILO MOGUĆE: Španci generalno, posebno Katalonci i Baskijci, ne misle ništa dobro o režimu bivšeg diktatora koji je tokom 36 godina vlasti uhapsio oko 300.000 ljudi, dok se broj streljanih ne zna, ali se procene kreću čak do 60.000. To je bila cena njegovog „reda i mira“ u kome nije bilo mesta za političke partije, sindikate, prava manjina, ljudske slobode… I sa današnje distance istoričari i analitičari nisu saglasni ili bolje rečeno, nije im jasno kako je Franko uspeo da se tako dugo održi i da umre u krevetu, što Santjago Kariljo, nekadašnji lider španskih komunista a danas vitalni 90-godišnjak, ocenjuje kao „najveći greh opozicije“. Svi mu priznaju da je bio sjajan vojnik, sa 33 godine već je bio general, dobar deo mladosti proveo je u severnoj Africi ratujući za Španiju, ali je kao političar bio neubedljiv, slab govornik, nizak, bez fizičkog autoriteta, slabašnog glasa…

Uprkos svemu, Franku se mora priznati da je – verovatno nesvesno – veoma zaslužan što je Španija danas primerna demokratska zemlja koja snažnim koracima nadoknađuje zaostatak, za koji je kriv upravo Franko, za evropskim komšijama i partnerima. Iako se još 1941. izjasnio protiv povratka monarhije, mnogo godina kasnije, 1969, odlučio je da u zemlju vrati dinastiju Burbona, ali je rešio da na tron dođe Huan Karlos, a ne njegov otac Huan Burbonski koji je bio sin kralja i otac kralja, a sam nikada kralj… U testamentu koji je otvoren posle njegove smrti Franko je tražio od španskog naroda „da bude veran kralju kao što je bio veran njemu…“. Mnogi se pitaju da li bi Franko restaurirao monarhiju da je znao da će se kralj pretvoriti u istinskog demokratu (sa posebno značajnom ulogom u pokušaju vojnog puča 23. februara 1981, kada je definitivno osvojio poverenje Španaca, braneći na televiziji tekovine mlade demokratije) i stub zaista primerne tranzicije, ali to je pitanje koje će ostati bez odgovora. Činjenica je da je Huan Karlos, današnji španski kralj, zvanično preuzeo upravljanje državom dva dana posle Frankove smrti, 22. novembra 1975, a potom je vrlo brzo sledila serija poteza koji su nesumnjivo pokazali demokratsko opredeljenje španskog monarha. Počela je legalizacija političkih partija, građanske slobode su povećavane svakog dana, nije se libio da svog prvog premijera Karlosa Ariasa Navara primora na ostavku posle samo osam meseci, a još veći šok izazvao je kada je na njegovo mesto postavio Adolfa Suaresa, koji nije bio favorit čak ni iz senke. Međutim, nepogrešivim političkim instinktom kralj je odabrao čoveka koji će odigrati najvažniju ulogu u prvim godinama tranzicije, što mu je Španija priznala tek mnogo godina kasnije i što mu je donelo ogromno poštovanje. Nažalost, Suares je danas veoma bolestan.

LEGALIZACIJA KRALJA: Nepune dve godine posle Frankove smrti, 15. jula 1977, u Španiji su održani prvi slobodni parlamentarni izbori posle 16. februara 1936. Čak 22 partije istakle su 5343 kandidata. Pobedila je, iako bez apsolutne većine, Unija demokratskog centra, partija koju je neposredno pre izbora formirao Adolfo Suares ujedinjujući u veliku koaliciju partije centra i desnice. Tako je počela normalizacija političkog života u zemlji. U maju 1978. Ustavna komisija završila je rad, Španija je i zvanično postala parlamentarna monarhija čime je kralj „legalizovan“, a Ustav je iste godine usvojen najpre u Parlamentu i Senatu, a u decembru i na referendumu sa 87,87 odsto glasova. Na izborima 1982. prvi put su, sa više od 10.000.000 glasova, pobedili socijalisti, Felipe Gonzales postao je premijer i ostao to narednih 13 godina, potom je usledila osmogodišnja vladavina „narodnjaka“ sa Hoseom Mariom Asnarom da bi se prošle godine na vlast vratili socijalisti, ovog puta sa Hoseom Luisom Sapaterom. Kao u svakoj dosadnoj i uređenoj zemlji u kojoj je jednom živeo i vladao izvesni Fransisko Franko…

Koliko se Španija udaljava od Franka i svoje prošlosti toliko se učvršćuje popularnost kralja Huana Karlosa i monarhije. Na dan pisanja ovog teksta, u utorak 22. novembra, navršilo se 30. godina od dana kada je Huan Karlos položio zakletvu u Parlamentu i preuzeo kormilo države. Istorija kaže da se Franko još 1948. na brodu Asor sreo sa njegovim ocem Huanom Burbonskim i tom prilikom je dogovreno da se mladi Huan Karlos i njegov mlađi brat Alfonso, koji će 1955. u Estorilu kraj Lisabona tragično izgubiti život, školuju u Španiji. Ko će znati da li se u Frankovoj glavi još tada, makar i podsvesno, rodila ideja o restauraciji monarhije „jednog dana“. Kada je 1969. odlučio da njegov naslednik bude Huan Karlos, „bacio je kost“ između oca i sina, ali je ubrzo došlo do pomirenja jer je otac prihvatio sinovljev argument „bolje ja nego ni ti ni ja“.

NARODSKI ČOVEK: Sada se svi slažu da je kralj Huan Karlos za proteklih 30 godina uspeo da se nametne kao neko kome se veruje. Španska monarhija je bitno različita od većine ostalih u Evropi baš zato što je monarh različit od svojih kolega „plave krve“. Španski kralj je, osim što je pokazao istančan politički instinkt, u neku ruku „narodski čovek“, vrlo popularan zbog svoje nekonvencionalnosti i sklonosti da sruši protokol. Popularna su i njegova deca; starijoj kćeri Eleni svadbu je pravio u Sevilji, mlađoj Kristini, udatoj za bivšeg rukometnog asa Urdangarina, u Barseloni, a sina Felipea, koji će ga jednog dana naslediti na tronu, oženio je u Madridu. Kralj i kraljica Sofija, poreklom Grkinja, sestra bivšeg grčkog kralja Konstantina, imaju već sedmoro unučadi, poslednja je na svet nedavno stigla mala Leonor, kćer Felipea i Letisije, bivše novinarke, ali da bi ona postala kraljica mora da se promeni zakon koji sada predviđa da samo muški potomci mogu na španski tron… Čak 83 odsto građana izjašnjava se u prilog toj promeni što utoliko povećava šanse male Leonor da jednog dana postana kraljica. Jedna u utorak objavljena anketa pokazuje da Španci od svih vrednosti u zemlji najveću ocenu i dalje daju kruni (6,51), ispred medija (5,92) i Parlamenta (5,77). Čak 58,8 odsto Španaca misli da je figura kralja i dalje neophodna u političkom životu zemlje, 52,4 odsto anketiranih misli da je on svoj posao obavio „dobro“, a 26,8 mu daje ocenu „veoma dobar“. Visoko se kotira i prestolonaslednik princ Felipe, što garantuje stabilnost i dugovečnost španske monarhije koja u praksi i na delu pokazuje da je suživot sa demokratijom ne samo moguć već i neophodan. Na sreću Španaca, kralj Huan Karlos je to shvatio još 1975. godine.