Juriš na medije

Republička izborna komisija saopštila je 14. oktobra zvanične rezultate referenduma koji je presudno promenio ne samo domaću medijsku nego i političku sliku, što je najradikalniji rez u slovenačkom društvu od osamostaljenja države naovamo. Tako su glasači na referendumu održanom 25. septembra tesnom većinom od 50,30 odsto glasova „za“ (48,92 odsto glasova protiv) podržali novi zakon vladajuće koalicije o nacionalnoj televiziji. Posledice ovakve narodne volje biće dalekosežne kako za oblikovanje javnog mnjenja tako i za dugotrajnije utvrđivanje desne političke opcije na vlasti.

VLADIN VILAJET: Da je Janšin medijski zakon na referendumu propao, njegov kabinet bi bar godinu dana morao da apstinira kad je reč o napadu na medije. Ovako se Janšinoj nomenklaturi uz pomoć upravo „osvojene“ javne televizije (koja prema slovu zakona sad mora da pokrene novi, „parlamentarni“ kanal) otvaraju neslućene mogućnosti za lakšu kontrolu ostalih medija. Šablon uopšte nije nov – onako kako je Milošević mic po mic stimulisao pučiste po beogradskim medijima krajem osamdesetih godina prošlog veka, tako i Janšina vlast danas osigurava svoju medijsku priliku, a time i vladavinu na duži rok.

Referendum je, uprkos niskom odzivu – glasalo je 30,7 odsto biračkog tela – okončao žestoku bitku koja je poslednjih meseci vođena u svim medijima, u kafanama i na ulici, preko džambo-plakata koji su doveli do poslednjeg „događanja naroda“. U kampanji su se sudarila dva bloka: na jednoj strani civilno društvo predvođeno komentatorima, novinarima, urednicima, stručnjacima komunikologije i pride simpatizerima liberalnih (opozicionih) partija, a na drugoj su se ušančili pripadnici konzervativne kulturnjačke elite, perjanice partija na vlasti, ukratko svi oni koji deceniju i po jašu na tvrdnji da je slovenački medijski prostor zarobljen, pod uticajem „starih sila“, tačnije „crvenih“. Otuda je Janšina vlada kao jedan od prvih projekata gurala novi zakon o medijima, sve zarad „pluralizacije medija“; na meti „pluralizacije“ netom se isprečila RTV Slovenija (RTVS), koju je trebalo „osloboditi spona što je vežu za snage stare nomenklature“.

Uprkos agitpropovskom rečniku nove vlasti, činjenica je da je slovenački javni RTV od osamostaljenja (1991) naovamo, bez obzira na sporadične opravdane kritike, dobro i izbalansirano obavljao svoju ulogu. I sve to na osnovu zakona iz 1994. godine. RTV Slovenija je prema tom zakonu dužna da signalom pokriva preko 90 odsto državne teritorije, da u sopstvenoj produkciji ponudi bar 50 odsto domaćeg programa, a za uzvrat polaže pravo na harač od oko 11 evra po domaćinstvu, ljupko nazvan „prilogom“ građana koji moraju da plaćaju svi koji troše struju. Taj „doprinos“, zapravo kamuflirana državna taksa, nervira sve platiše, ali ga je nemoguće izbeći. Prisilno uzeti prilozi građana donose RTVS-u oko 71 odsto ukupnih prihoda a ostatak bi trebalo da namakne dvanaest minuta reklama na sat (uveče devet minuta), čime zakonodavac krpi potreban budžet.

VAŠAR TAŠTINE: Činjenica je, takođe, da malo ko tvrdi da je dosadašnji RTVS funkcionisao besprekorno – na kvalitet programa uticao je loš kadrovski sastav, a hroničan manjak novca porazno se odrazio na dva kanala, puna trivijalnih domaćih serija a siromašna dobrim stranim produkcijama uz česte reprize i ubistveno dosadan program naročito tokom vikenda. Koliko je urednička politika loša najbolje se vidi petkom uveče kada se na TV-u ušanče branjevke (slovenačka varijanta totica), skupljači pečuraka, blizanci i slični, dosadni „slobodni umetnici“. Otuda nije čudo da je naivniji deo biračkog tela poverovao vladinim reformatorima da će ne samo smanjiti prinudnu TV članarinu već i da će za manje pare napraviti bolji program, što je trik bez realnog izgleda na uspeh. Što se toga tiče, struka je bila jednoglasna u mišljenju da će Janšin lek za mane javnog slovenačkog RTV servisa biti pogubniji od same bolesti.

Medijska pobeda Janeza Janše nije najvažnija samo za njega lično, jer je došla u trenutku nezadovoljstva nad najavljenim privrednim reformama (između ostalog, uvođenje jedinstvenog PDV-a od 20 odsto), iako se opozicija zbog tesnog referendumskog rezultata nada da je to „prvi glasan znak“ nepoverenja vladi. Kako bilo, Janša je 25. septembra dobio tapiju na najznačajniji elektronski medij u Sloveniji, što je njegov davni politički san. Još 1990. godine najavio je u sazivu prvog slovenačkog parlamenta „da su režimski novinari otpevali labudovu pesmu“. Smenjen je naprasno s vlasti pre nego što je sproveo plan, usledile su duge godine u opoziciji, labud je ispao žilav, i stalno se žalio na medijsku diskriminaciju. Nikoga nije iznenadilo kada se, došavši na vlast, primarno latio RTV zakonodavstva uz parolu da „nema razlike između javne i državne televizije“, čime je najavio nacionalizaciju kuće koja ga je do tad verno kritikovala.

Janšin medijski pir ne garantuje, bar ne odmah, totalitarnu kontrolu elektronskih medija jer pored RTVS-a postoji još par komercijalnih medija (POP TV, A kanal) i nekoliko lokalnih radio i TV stanica. Sve one zajedno, međutim, nemaju istu težinu kao javni RTV. Ispravka – bivši javni, pošto je Slovenija posle 25. septembra dobila državnu televiziju na čiji program će svojim odlukama, odnosno izborom direktora i članova upravnog odbora presudno uticati parlament – u prevodu, aktuelna vlada. Posledice referenduma već su vidljive – nije smanjena dažbina za RTVS, ali se urednička politika brzo povinovala novim vetrovima, pa se u udarnim terminima odjednom namnožilo teologa, dojučerašnjih kulturnih marginalaca i ostalih „razumnika“ sa konzervativnijim pogledom na svet.

NAPRED U PROŠLOST: Ono što je poučno u ovoj priči jeste da neodgovorna primena švajcarskog referendumskog modela ne doprinosi uvek procvatu demokratije (u ovom slučaju referendumsku volju nametnula je polovina od trećine slovenačkog biračkog tela), pri čemu ne treba zanemariti argumente koji su tokom kampanje izrečeni „za“ i „protiv“ novog zakona. Protivnici vladinog predloga okupili su na posebnoj listi čak 700 uglednih potpisnika iz javnog života, pokušavajući da objasne penzionerima i domaćicama da novi zakon znači podržavljenje dosad javne televizije i radija, dakle ukidanje novinarske autonomije i nezavisnosti (pri tom su novo ustrojstvo RTVS-a poredili sa stukturom u vojsci), ističući opasnost od podređivanja programskog saveta RTV-a odmeravanju snaga u parlamentu. Janšin kabinet je kritikovao dosadašnji sistem kao dirigovan zato što nacionalnom TV kućom predsedava Janez Kocijančič, nekadašnji predsednik Partije (SK), kao i netransparentnost sistema rukovođenja koji je dosad zavisio od nadzornog odbora, gde su većinu imali predstavnici civilno-društvenih organizacija.

Džabe su kritičari vladinog zakona baratali vrcavim argumentima, autogol su im dali mangupi u sopstvenim redovima. Usred verbalnih duela liberalnomislećih i desničara međusobno su počeli da se optužuju lideri opozicije Tone Rop (tada predsednik Liberalnih demokrata, LDS) i Borut Pahor (do juče Udružena lista, sada Socijaldemokratija, SD). Nogu je povukao Pahor, koji je pismom podsetio kolegu Ropa da „nek se seti koliko velik uticaj“ LDS imao na medije „sve vreme tranzicije“. Na to je usledio Ropov odgovor da oni koji štite novi zakon kao jedan od ključnih argumenata ističu kako je nedopustivo da je predsednik programskog saveta RTVS-a nekadašnji „predsednik totalitarne partije“ (danas reformisane u Pahorov SD) – pomenuti Janez Kocijančič.

Razume se da nije nevažno kakva je RTV Slovenija bila juče, a kako izgleda danas. Do sada je najviši organ RTV Slovenije bio Savet RTV-a sastavljen od 25 članova iz raznih organizacija. Takva RTV Slovenija bila je model za organizacije javnih RTV servisa u državama nastalim raspadom SFRJ. Petnaestak od 25 članova Saveta pripadalo je sferi civilnog društva. Dva člana imenovali su pripadnici dve od tri priznate manjine (Mađari i Italijani, jesu ustavno priznati i Romi ali poput nepriznatih manjina nemaju to pravo), a pet stolica zauzimali su predstavnici partija koje je delegirao parlament. Prema novom zakonu, lavovsku većinu (21 od 29 članova) novog programskog saveta imenovaće parlament i to na osnovu odluka svoje kadrovske komisije. Nadzorni savet doživeo je još radikalniju transformaciju – parlament će po novom imenovati devet od 11 članova. To znači da su predstavnici civilnog društva (društvo novinara, invalida, pisaca, glumaca, profesora univerziteta itd.) izgubili presudnu ulogu u kreiranju programa – za račun politike. Javna televizija je dosad „u skladu sa stručnim kriterijumima“ prenosila samo one sednice parlamenta koje su ocenjene kao „zanimljive za javnost“, a od sada će biti dužna da napravi poseban, treći kanal, koji će prenositi isključivo zasedanja parlamenta.

Propagatori novog zakona pozivali su gledaoce da izađu na referendum i glasaju za bolji program i „niži RTV doprinos“, prikrivši informaciju da novi zakon predviđa da se isti svake godine poveća za deset odsto, što je oko četiri puta više od inflacije. Novi zakon o RTV-u je pri tom izuzetno nenaklonjen nepriznatim manjinama, uključujući i veliku populaciju slovenačkih Srba, Crnogoraca, Hrvata, Bošnjaka… Novi medijski zakon rečene zajednice isto kao i romsku otvoreno diskriminiše jer u paragrafima poštuje samo dve „priznate manjine“.

Zanimljivo je da je Janšina vlada primenila zakon uprkos tome što on „nije u skladu sa savremenim rešenjima u Evropi“, odbacujući lavinu kritika ne samo kod kuće već i u Evropi. Javili su se uglednici sa svih strana, između ostalih i Ajdan Vajt, generalni sekretar Međunarodnog saveza novinara, koji je negativno ocenio „glavnu nameru predlagača zakona da javna televizija postane uslužna za potrebe vlade“. To je, smatra Vajt, „opasno ne samo za novinarstvo“ nego i za „ugled Slovenije kao modela demokratije u istočnoj i srednjoj Evropi“. Karol Jakubovic, predsednik odbora za medije pri Savetu Evrope, smatra novi zakon „potencijalnim receptom za katastrofu“, dodajući da je to „korak unazad“ jer u zakonu nedostaju mehanizmi koji bi RTV Sloveniji osigurali nezavisnost, što ukazuje na to da će „RTVS biti tek puki produžetak većine u parlamentu“. Kritičan je bio i dr Verner Rumphorst, vođa pravnog odeljenja EBU-a, udruženja javnih televizija. Iako priznaje da nikada nije glasao za političku levicu, obrušio se na zakon slovenačke desnice: „Veoma sam razočaran zbog Slovenije. Krajem 90-ih godina Sloveniju sam često navodio kao primer u srednjoj i istočnoj Evropi. Govorio sam – pogledajte, u Sloveniji imaju javni RTV servis, možda nije idealan, ali je funkcionalan i dobar. Sloveniju više nikada neću da navodim kao primer, sve dok se taj zakon ne promeni.“ Tvrdi da su državni mediji stvar prošlosti čak i u najortodoksnijim bivšim komunističnim državama. Među negativne primere – kojima se upravo pridružila Slovenija – Rumphorst ubraja Moldaviju, Ukrajinu i Belorusiju.

Slično mišljenje izreklo je i oko 700 potpisnika inicijative „Za javni RTV“, od predsednika države Janeza Drnovšeka preko novinara Jurija Gustinčiča do glumaca, akademika, brojnih profesora univerziteta… Odgovor Janšinog ministra za kulturu Vaska Simonitija bio je kratak: „Za zakon je nadležna samo država i nijedna evropska institucija.“

Zakon stupa na snagu početkom novembra. Već je počela jagma za mesto novog direktora RTVS-a (on imenuje ostale urednike). Sebe na tom mestu vide neki kolumnisti medija naklonjenih desnici, a vlast je oglasila da prima predloge i za novih 16 članova programskog saveta, gde će uži izbor obaviti posebna parlamentarna komisija.

SINDROM DOMINA: Analitičari, licitirajući rezultate poslednjeg referenduma, zaključuju da narod ne mari za demokratske tekovine, koje su pale sistemom domina zahvaljujući olakom obećanju o sniženju TV pretplate, čime je prikrivena prava, politička suština predstojećih promena. A kad se i Janši posle toliko muka, konačno, dogodio narod, vlast se nije zasitila RTV Slovenijom. Ruka novog zakona stiže i druge medije, a na udaru se prva našla novinska kuća „Delo“, gde je država upravo uz pomoć paradržavnih fondova i prodajom deonica posrednicima isposlovala promenu uprave i odgovornog urednika. U komplikovanoj transakciji deonica – u čemu učestvuje i Delta iz Srbije – aktuelna Janšina nomenklatura osigurala je takvu vlasničku strukturu „Dela“ gde većinu zauzimaju njoj nakloni vlasnici kapitala.

Istina, ni tu ne ide baš glatko, uprkos zakonu, jer su se protiv pokušaja smene trenutnog urednika „Dela“ pobunili urednici i novinari. Već ugovorena smena je propala, iako mnjenje novinarskog aktiva nema obavezujući karakter za Upravu, koja traži novog kandidata. Tu nije kraj tektonskih promena na slovenačkoj medijskoj sceni – „Delo“ upravo, za pola miliona evra, kupuje desno usmeren nedeljnik „Mag“, a u upravni odbor „Dela“ preko noći je postavljen osnivač „Maga“ Danilo Slivnik, osvedočeni simpatizer predsednika vlade Janeza Janše. Jedan od preostalih „medijskih ostrva slobode“, dnevnik „Finance“, komentarisao je tu operaciju ironično: nije „Delo“ kupilo „Mag“, zapravo je „Mag“ „Delo“. Novinari „Dela“ pišu proteste upućene „pučistima“, za sad bez naročitog uspeha. Sve više je nagoveštaja da će urednička mesta u „Delu“ preuzeti prvaci iz Janši bliskog „Maga“. Analitičari strahuju da sličan kapitalski inženjering, koji bi mogao da dovede do ključnih promena na čelu (pre)ostalih slovenačkih medija, valja očekivati k’o po tekućoj traci. Već viđeno.