Ješče Poljska ne zginula

U istočnoj Evropi se migraciona kriza pogoršava. Nakon Litvanije i Letonije na izgradnji tri metra visoke bodljikave ograde na granici sa Belorusijom istakla se i Poljska. Razlog je oštar porast protoka arapskih i avganistanskih izbeglica. Poljski ministar odbrane Marijuš Blažak nazvao je ono što se dešava „prljavom Lukašenkovom igrom“, a neki i „hibridnim ratom“, što su Evropljani u Briselu, koji su do juče govorili o mogućem „polegzitu“ (izlasku Poljske iz EU), solidarno prihvatili.

Migraciona kriza na granici Belorusije sa Poljskom, Letonijom i Litvanijom, prema kojima su migranti sa Bliskog istoka nadirali od početka godine, drastično je pogoršana 8. novembra, kada je nekoliko hiljada migranata napravilo kilometar dug improvizovani logor u šumskom pojasu u pograničnoj zonu beloruske strane poljske granice kod prelaza koji se u Belorusiji zove Brugza, a u Poljskoj Kuznica Bjelostokskaja. Grupa migranata, među kojima i žene sa decom, probila se 12. novembra kroz ogradu na granici uklanjajući golim rukama bodljikavu žicu koju je razvukla poljska vojska nakon što je rasporedila oko 12.000 vojnika i zatvorila pograničnu zonu u dubini od tri kilometra. Ministarstvo odbrane Poljske objavilo je da će na 241 kilometar dugoj granici sa Belorusijom izgraditi ogradu dugu 180–190 kilometara. Od pedesetak izbeglica, koliko ih se probilo na teritoriju Poljske, njih 22 su bili zatvoreni.

NEMA POVRATKA: Oko dve hiljade migranata boravilo je danima u kilometar dugom improvizovanom logoru uz granicu, pod malim šatorima, na goloj zemlji, za hladnih noći paleći vatre drvima iz obližnje šume koje su u naramcima veselo donosila deca očigledno nesvesna težine situacije. Do kraja sedmice na mestu mladih tankih borova i breza ostali su samo kosi šiljci. Beloruske lokalne vlasti su počele da dovoze drva u logor, vodu i nešto hrane za žene i decu.

Tridesetdvogodišnja Name Arza je sa četvoro dece stigla iz iračkog Kurdistana. Na licu je nosila masku – ne zbog kovida, već zbog hladnoće. Jedno dete je kašljalo. Kada su joj neki novinari predložili da ga vodi u bolnicu, ona je odbila, jer je razumela da bi dete moralo da bude u bolnici samo, bez roditelja. Arza nije pristala na takav tretman. Kaže da dok joj deca spavaju, stalno „proverava da li su živa, da se nisu smrzla…“.

Izveštaču „Komersanta“ jedan Kurd je pričao zašto neće da se vrati kući u Irak. Pokazuje ranu od metka na stomaku. Kaže da će ga „oni tamo ubiti“. Kaže i da je živeti u Iraku toliko loše da je bolje da se smrzne na granici Poljske. A i niko više nema novca za povratnu kartu.

Jedan migrant priča da je reklamu za putovanje u Belorusiji video na Fejsbuku, da je vizu zajedno sa kartom kupio u Iraku. Put preko Dubaija i Turske do Minska koštao ga je hiljadu dolara. Još sto dolara je platio taksisti da ga preveze od Minska do Grodna na poljskoj granici. Reporter „Komersanta“ primećuje da hiljadu dolara za vizu i avionsku kartu za tamošnje standarde spada u normalne tržišne cene, a da je sa sto dolara za taksi iz Minska do grada Grodno Kurd dobro prošao. Jedan beloruski vozač je tvrdio da ta vožnja ne košta manje od 150 dolara. Migranti sa Bliskog istoka umeju da se pogađaju.

Halad, dvadesetdvogodišnji Kurd koji je stigao iz Libana, pričao je izveštaču ruske „Izvestije“ da deo njegovih rođaka živi u Nemačkoj od 1980. godine. Pokušao je da tamo ode zvanično sa nemačkom vizom, ali je odbijen. „Oni nisu budale, shvataju da ako vizu traži stanovnik Libana, najverovatnije se neće vratiti.“ Zato je odlučio da ode u Evropu ilegalno. „Išao sam sâm stotine kilometara. Kako mogu da se vratim nazad? Belorusija je dobra za Beloruse, a Nemačka je dobra za Nemce i izbeglice…“

EVROPSKI POZDRAV: Svi u izbegličkom kampu su ponavljali da žele da uđu u Poljsku, ali da zapravo žele da odu u Nemačku, Englesku ili Finsku. Žele da rade tamo. Malo njih (možda svaki stoti) zna engleski ili ruski, sporazumevaju se pomoću Gugl prevodioca ili im pomažu vođe grupa.

Izbeglice su od novinara na beloruskoj strani (sa poljske strane novinarima nije dozvoljen pristup, jedna ekipa francuskog izdanja RT je uhapšena) nudeći novac tražili da im kupe cigarete, punjače za telefon, ili da ih odvedu do obližnje benzinske pumpe ili prodavnice da kupe hranu. Beloruski vojnici su prema migrantima pokazivali malo empatije, a malo sumnje. Opominjali su jedni druge da čuvaju novčanike i žalili se da je jedan migrant ukrao nekom vojniku ranac, pa toplu odeću obukao, a ostalo pobacao.

U tom šumskom naselju migranata nikada nije mrak – ni kada sunce zađe. Poljaci uključuju ogromne reflektore, kao na fudbalskim terenima. Posle ponoći uključivali su i jake zvučnike.

Jednog trenutka masa od oko 2000 ljudi preselila se na asfalt u blizini tog graničnog prelaza i tu provela hladnu noć, tačno preko puta vodenog topa, ograde od bodljikave žice i pretećeg kordona poljskih policajaca. Ulaz u tvrđavu Evropa je izgledao nemoguć. Sedeli su i ležali na golom betonu čitavu noć, pod reflektorima i uz preteći „pozdrav iz Evrope“: „Attention, attention!“, koji je dolazio s jakih zvučnika.

Jednog trenutka u utorak 16. novembra ujutru migranti su počeli da bacaju motke i kamenje prema poljskim snagama bezbednosti, koje su odgovorile šmrkovima i suzavcem. Kao i prethodnih dana, okolo je zlokobno kružio poljski helikopter. Nastala je duga bitka.

„Naši vojnici i oficiri su savršeno ispunili zadatak. Prvi talas napada na granicu je zaustavljen“, istakao je slavodobitno pres sekretar ministra koji je koordinisao aktivnost poljskih službi Stanislav Žarin. Pokazao je snimak na kojem je bilo jasno da je situacija na graničnom prelazu Kuznica – Bruzgi „normalizovana“, dok su grupe migranata raštrkane po zadimljenoj poljani pored granice nastavljale bitku iz očaja.

U poljskom pograničnom selu Hebtovc kelnerica Joana iz lokalnog kafea je s dopisnicom Tasa delila emocije od prošlog dana: „Bilo je mnogo automobila s rotirajućim svetlima. Zastrašujuće. Osećate se kao u ratu.“ Došlo je, kaže, i do toga da su „dva migranta, stranca došla u ovaj kafić… Naručili su supu, s nestrpljenjem jeli hleb, kupili sve slatkiše, vodu, cigarete, napunili telefon i otišli“, prepričala je kelnerica svoj „ratni doživljaj“.

Beloruski graničari se za to vreme nisu mešali.

„HIBRIDNI MIGRANTI“: Zemlje Evropske unije optužuju Minsk za namernu eskalaciju krize i pozivale su na uvođenje sankcija Belorusiji. Neki od baltičkih političara su ovim povodom tražili uvođenje sankcija i Rusiji, pa i isključenje iz međunarodnih sportskih takmičenja. Evropska komisija, koja u ovoj krizi sve više liči na Predsedništvo SFRJ 1989, na to složno usvaja kriterijume za uvođenje još jednog talasa sankcija Lukašenku.

Evropljani tvrde da je Belorusija organizovala krijumčarenje migranata u ЕU pod pokroviteljstvom države. Poljaci kažu da su njihove službe zabeležile 40 letova od Bagdada do Minska, da je oko 10.000 Iračana prevezeno u Belorusiju poslednjih nedelja i da oni čine glavnu grupu izbeglica na granici. Značajan deo migranata stizao je iz Turske i nedavno iz Libana. Neki izveštaji pominju i Abu Dabi, neki Moskvu, mada Aeroflot tvrdi da je prevezao samo 19 migranata jer je u Rusiji potrebna tranzitna viza.

Kriza u odnosima Poljske i Belorusije pogoršala se nakon predsedničkih izbora u Belorusiji u avgustu prošle godine. Poljska je tada odbila da prizna pobedu Lukašenka i podržala opoziciju. Preko kanala u Varšavi su koordinisani opozicioni protesti u Minsku. Jedan od lidera opozicije, bivši ministar kulture Belorusije Pavel Latuško, nastanio se u Varšavi. Bivši poljski premijer Mateuš Murežetski sastao se s kandidatom za predsednika Belorusije Svetlanom Tihanovskom pod belo-crvenom zastavom i nazvao je „Pani Prezydent„.

U martu su u Brestu poljske diplomate učestvovale u događaju posvećenom sećanju na antisovjetske borce. Nakon toga, Belorusija je proglasila poljske konzule u Brestu i gradu Grodno nepoželjnim, a Varšava je zauzvrat proterala dva beloruska konzula. U junu je Aleksandar Lukašenko potpisao uredbu o uspostavljanju novog praznika u zemlji – Dana nacionalnog jedinstva 17. septembra, što je dan kada su 1939. sovjetske trupe ušle na teritoriju zapadne Belorusije koja je tada bila deo Poljske. U Varšavi su izjavili da će uspostavljanje tog praznika „sprečiti Belorusiju u dijalogu i međusobnom razumevanju sa susednim zemljama“.

Kriza je eskalirala u junu 2021. nakon zapadne reakcije zbog prinudnog sletanja putničkog aviona Rajanera u Minsku u maju, kojom prilikom je uhapšen beloruski opozicionar Roman Protasevič, urednik u Poljskoj lociranog opozicionog telegramskog kanala Nexta. Poljska je tada obustavila letove preko teritorije Belorusije i zatvorila nebo za beloruske vazdušne prevoznike. Varšava je takođe lobirala za uvođenje novih sankcija i tražila da EU stvori fond za pomoć beloruskim opozicionarima. Minsk tvrdi da je Poljska uložila znatna sredstva za promenu režima u Belorusiji uz pomoć tzv. meke moći.

MIGRANTI NE SMEJU PROĆI: Kriza na granici EU i Belorusije eskalirala je ove godine kada su desetine hiljada ljudi stigle u zemlju i pokušale da pređu u evropski blok. Evropljani tvrde da je Lukašenko organizovao čarter letove i unutrašnja putovanja kako bi olakšao tranzit migranata prvo u Litvaniju, a zatim u Letoniju i Poljsku. Većina su irački državljani. Tvrdi se da je u Litvaniju 2021. za više od pedeset puta veći broj dolazaka migranata nego 2020, a da su Poljska i Letonija takođe registrovale znatno povećan broj neregularnih graničnih prelaza iz Belorusije, kaže se u izveštaju Evropske komisije. Bi-Bi-Si javlja da je tokom proteklog meseca bilo oko 5000 pokušaja migranata da pređu poljsku granicu, za razliku od samo 88 prošle godine.

Britanska ministarka spoljnih poslova je obećala podršku Londona za „prijatelje na Baltiku i u Ukrajini“, kao i Poljskoj, Mađarskoj, Slovačkoj i Češkoj. Poslednje četiri države su već godinama, a naročito u krizi 2015, odbile pozive zapadnoevropskih nacija da prihvate azilante na njihovom tlu.

Prema istraživanju istraživačkog centra Ibris, objavljenom u lista „Reč postpolita“, većina građana Poljske ne bi želela da vidi migrante na svojoj teritoriji, a 82 odsto smatra da EU treba da pomogne u rešavanju ove krize i podeli moralnu odgovornost za ono što se događa. Istovremeno, 54,5 odsto ispitanika veruje da poljske specijalne službe odmah treba da pošalju ilegalne migrante nazad. Nešto manji procenat (51 odsto) povoljno ocenjuje postupanje poljski službi. Istovremeno, 60 odsto Poljaka se zalaže da se migrantima pruži mogućnost da zatraže azil – ali, po svoj prilici, ne u Poljskoj. „U istraživanju koje se odnosi na humanitarnu pomoć, učesnici su se složili de je treba pružiti migrantima, mada su u isto vreme bili protiv toga da se puste u Poljsku“, piše „Reč postpolita“.

PREBACIVANJE KRIVICE: Belorusija je negirala sve optužbe navodeći da zbog ekonomskih sankcija koje su joj nametnute nakon protesta opozicije prošle godine nema resurse da se bavi zaustavljanjem migranata na njihovom putu za Evropu, a ni da se suoči sa pretnjama poput trgovine drogom. Lukašenko je zapretio da u slučaju da mu budu uvedene sankcije on može zatvoriti gasovod Jamal. Iz Kremlja su poručili da bi to pogoršalo odnose Minska sa Moskvom, koja želi da se dokaže kao siguran snabdevač Evrope gasom, a ne kao zemlja koja koristi gas kao oružje. Iz Londona je stigla poruka da britanski „prijatelji u Evropi“ moraju da udružuju snage sa Londonom „u suprotstavljanju izgradnji gasovoda“ (Severni tok 2, koji je završen, ali još čeka na dozvolu regulatora, dok cene gasa divljaju). Čule su se i optužbe da „Rusija ima jasnu odgovornost“ za nastalu krizu.

Portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova je na to podsetila na „pažljivo izrađenu“ invaziju NATO-a u Iraku 2003. kojoj je Britanija doprinela sa hiljadama vojnika“, te da „Britanija ima jasnu istorijsku odgovornost za sve što se dogodilo od tada u regionu, uključujući smrt Iračana, uništavanje iračke državnosti, beskrajne tokove izbeglica, pojavu terorističke grupe ISIS, humanitarne katastrofe u tom delu sveta, i da dok London ne odgovara za svoje zločine, njegovi zvaničnici nemaju pravo da ikoga za bilo šta optužuju.

Neki ruski komentatori su u tom kontekstu bacili svetlo i na podatak da je tokom ove godine povećan broj izbeglica i na granicama Ujedinjenog Kraljevstva, pa su karikirali tvrdeći da će Britanija tražiti uvođenje sankcija Francuskoj, sa kojom je inače na ivici ribarskog rata.

MIGRANTSKE RUTE: Do septembra 2021. evidentirano je 13.500 ilegalnih migranata koji su prešli preko Lamanša iz EU u Ujedinjeno Kraljevstvo – u poređenju sa 8500 čitave 2020. U Belorusiji se navodno nalazi oko 12.000 migranata. Na granici ih je oko 2000.

Beloruska ruta jeste otvorena zahvaljujući olakšavanju viznog režima Belorusije sa Irakom, verovatno i kao pokušaj Lukašenka da odgovori na sankcije i poljsku politiku promene režima u Minsku, ali beloruska migrantska ruta je samo jedan od ponovo aktiviranih migracionih kanala posle zastoja zbog kovida 2020. Sudeći prema izveštaju Evropske komisije Evropskom parlamentu o ključnim dešavanjima u oblasti politike migracija i azila, u poslednjih godinu i po dana ukupan broj, briselskim birokratskim jezikom rečeno, „neregularnih migranata“ na svim rutama je 2021. bio znatno manji nego pre krize 2015, ali veći u odnosu na 2020. kada je zbog pandemije zabeležen pad broja zahteva za vize u celom svetu. To se osetilo i u EU gde je izdato 2,9 miliona viza za kratkoročni boravak, što je bilo za 83 odsto manje nego 2019.

U zemljama ЕU+6 u 2020. je podneto 485.000 zahteva za međunarodnu zaštitu, što je za oko trećinu manje nego u 2019.

Prema podacima Fronteksa, od tri glavna migraciona pravca tokom 2021. najveći porast (+82 odsto) neregularnih graničnih prelaza zabeležen je na inače po život migranata najrizičnijem centralnom Mediteranu. Zabeležen je nagli porast dolazaka u Italiju na preko 41.000, od čega je skoro polovina došla iz Libije. Povećan je broj onih koji su stizali direktno u Italiju, u odnosu na broj onih koji su pokupljeni na moru u akcijama potrage i spasavanja. Migracija iz Tunisa takođe ostaje visoka u poređenju sa prethodnim godinama, čineći skoro 40 odsto neredovnih migranata koji su ove godine već stigli u Italiju.

Za 208 odsto je povećan broj dolazaka iz Turske u Italiju – 6.175 ove, 2021. godine, u poređenju sa 2007 u 2020. Ukupan broj dolazaka na Maltu 2021. bio je smanjen za 78 odsto u odnosu na isti period 2020. godine. Ukupan broj dolazaka u Španiju u 2021. godini je 25.852 (od 19. septembra 2021), što je 54 odsto više nego u istom periodu 2020. To je prvenstveno zbog toga što se više nego udvostručio broj dolazaka na Kanarska ostrva iz Maroka, Mauritanije i Senegala.

Najviše migranata je u kontinentalnu Španiju dolazilo iz Alžira, zatim iz Maroka preko zapadnog Mediterana.

Na istočnomediteranskoj ruti ukupan broj u 2021. je niži nego prošle godine, sa do sada značajnim smanjenjem od 58 odsto dolazaka u Grčku u 2021. Za razliku od toga, 2021. je za 47 odsto povećan broj dolazaka iz Libana, Sirije ili Turske na Kipar. Nešto više je bilo onih koji su dolazili direktno čamcem nego onih koji su došli preko Zelene linije koja razdvaja turski od grčkog dela Kipra.

Evropska komisija procenjuje da je posle dramatičnih događaja u Avganistanu politička i bezbednosna situacija nestabilna. Samo ove godine interno je raseljeno oko 635.000 Avganistanaca, dok je više od 2 miliona izbeglica registrovano u regionu, a procene govore o 3 miliona neregistrovanih izbeglica.

BEZ POMOĆI ZA LUKAŠENKOVE MIGRANTE: U junu 2021. Evropski savet se složio da nastavi podršku sirijskim i drugim izbeglicama sa 5,7 milijardi evra, od toga preko 3,5 milijardi evra namenjeno je izbeglicama u Turskoj, i 2,2 milijarde evra izbeglicama u Siriji, Libanu, Jordanu i Iraku. U slučaju Belorusije, koju Evropljani smatraju parijom, za sada nije bilo nagoveštaja da bi se mogla primeniti neka takva fleksibilna „zagranična“ migraciona politika.

Predstavnici međunarodnih organizacija nudili su migrantima u Belorusiji dve mogućnosti: da zatraže azil u Belorusiji ili da se vrate kući, što migrantima ne pada na pamet. Lukašenko tvrdi da je Belorusija spremna da ih preveze nazad, ali da su to ljudi uporni i da to odbijaju. Bi-Bi-Si javlja da je Irak saopštio da će vratiti 200 svojih državljana, ali da je većina migranata odlučna da ostane i da pokuša da uđe u EU.

Mučne scene pokušaja migranata da savladaju žičane ograde viđene su više puta do sada i na granici Mađarske, i na granici Hrvatske, i na tursko-grčkoj granici na reci Marici.

Dok Evropa polako zatvara krug progresa od rušenja Berlinskog zida do izgradnje kilometara i kilometara ograda od bodljikave žice, kličući slobodi i ljudskim pravima, „odbrana evropskih vrednosti“ na poljsko-beloruskoj granici miriše na militarizam, jaku ksenofobiju „novih Evropljana“, cinizam stare Evrope, nacionalizam i rusofobiju, uz malo zarazne britanske nostalgije za Krimskim ratom 1855.