Izveštaji sa prve linije

Ovo nije priča o ratu u Ukrajini. Nije ni o politici. Ovo nije čak ni priča o Kristini Atovskoj, ratnoj reporterki iz Severne Makedonije. Ovo je priča o novinarstvu za vreme rata, o njegovoj bedi i krizi, odsustvu solidarnosti, ali i o tome zašto, zahvaljujući pojedincima kao što je sagovornica “Vremena”, novinarstvo još uvek živi na Balkanu.

Kristina Atovska je jedina novinarka sa Balkana koja je dva puta odlazila da izveštava iz rata u Ukrajini tokom 2022. godine i rizikovala život da bi stigla na liniju fronta, tamo gde mnogi nisu smeli. Sa tog puta, na kome je ukupno provela tri meseca, vratila se sa ekskluzivnim materijalima i dugom od 7500 evra. Za izveštavanje iz rata do sada je dobila gromoglasnu tišinu u Makedoniji i čak 11 nagrada širom sveta, od Čikaga i Majamija, preko Ukrajine do Tokija, za svoj dokumentarni film “Uspavanka sirena”.

Kristina Atovska ima 33 godine, završila je studije novinarstva na Univerzitetu u Skoplju i u medijima radi više od deset godina. Sreli smo je u Tirani, između konferencije o medijima u Jugoistočnoj Evropi i povratka u Skoplje posle nekoliko meseci proputovanja po evropskim i svetskim filmskim festivalima. Intervju koji sledi možda neće ohrabriti novinare iz našeg regiona koji u sopstvenoj zemlji očekuju podršku, priznanje i pomoć kada rizikuju mnogo toga, pa i život, da bi došli do dobre novinarske priče. Ali poruka na kraju možda jeste ohrabrujuća za novinarstvo na Balkanu.

VREME: Kako ste odlučili da odete na liniju fronta u Ukrajini i da li ste ranije imali priliku da izveštavate iz rata?

KRISTINA ATOVSKA: Oduvek sam želela da budem ratni reporter, za to sam se i školovala, prošla sam dosta obuka za ratno izveštavanje, spremala sam se da bih to radila u životu. Ovo je moje prvo izveštavanje iz rata. Do sad sam izveštavala sa nasilnih protesta u Makedoniji, Srbiji, Atini, ali ništa se ne može uporediti sa pravim ratom. Iz moje redakcije nisu ni hteli da me puste da idem, bila je prava borba da ja zaista odem tamo. Zatražila sam akreditaciju, obavila sav administrativni posao pre nego što sam krenula i počela sam da tražim novac kako bih otišla.

To znači da vaša redakcija nije htela da vas finansijski podrži da odete u Ukrajinu?

Redakcija “Jutarnji brifing” je internet televizija. Osnovali smo je mi novinari i zaista nismo imali toliko para. Glavni i odgovorni urednik mi je dao dve hiljade evra da imam za putne troškove. Ali, ostale pare sam morala da nađem sama. Kad su moji prijatelji saznali da planiram da krenem u rat sa dve hiljade evra, rekli su da neće dopustiti da idem bez para. Viktor Petreski, moj producent i najbolji prijatelj, okupio je sve naše prijatelje i uz njihovu pomoć skupila sam oko 10.000 evra da bih otišla u Ukrajinu. Prvi put, u martu 2022, ostala sam mesec dana, videla Kijev i Buču i snimila najgrozomornije slike koje sam videla u ratu.

Kakav je bio vaš susret sa tom tragedijom?

Kad sam krenula, očekivala sam sve, ali očekivanja i realnost su dve različite stvari. Ono što mi je bilo teže od masakra u Buči bili su zapravo živi ljudi koji su bežali iz istočnih krajeva jer su svi bili u šoku, sa malom decom, u suzama, ostali su bez svega. Intervjui sa tim ljudima su mi jako teško pali. Prvi put sam bila iza kamere, snimala sam i nisam mogla da suzdržim suze. Sve je izgledalo kao scena iz filma, nije bilo realno. Tela su bila već raspadnuta, to što sam videla nikad neću zaboraviti.

Bili ste sami na terenu, bez snimatelja ili podrške kolega iz drugih redakcija?

Kamerman nije krenuo sa mnom, tako da sam morala da preuzmem i tu ulogu. Problem je bio to što sam bila bez dovoljno para, s obzirom na to koliko tamo koštaju fikseri. Kretala sam se kroz Ukrajinu tako što sam pokušavala da objasnim ljudima – pre svega lokalnom stanovništvu i onima koji rade kao fikseri – da sam jedina novinarka iz svoje države i da tamo ne postoji drugi izvor iz prve ruke. Takođe i da mi ljudi kod kuće ne veruju da je u Ukrajini rat jer ja taj rat ne mogu da pokažem. A da bih taj rat pokazala, moram da stignem do neke lokacije koja je u mnogo težem položaju. Tako sam se kretala sa humanitarcima koji su pristali da me povedu sa sobom. Prvi put sam iz Lavova otišla u Kijev, Buču i druga mesta oko Kijeva. Kad sam potrošila sve pare posle mesec dana, morala sam da se vratim kući. Kod kuće sam se onda bavila različitim projektima kako bih dobila honorar uz pomoć kog bih se vratila u Ukrajinu. Drugi put sam ostala dva meseca, u maju i junu 2022. Tada sam otišla u Harkov, gde su mi pomogli lokalni novinari, koji su nam organizovali put do linije fronta i nazad. Jako sam zahvalna što nam to lokalni novinari nisu naplatili. To mogu da plate samo velike medijske kuće koje imaju vrtoglave sume.

Da li je tačno da fikser u Ukrajini košta između tri i pet hiljada evra dnevno?

U prvim danima rata, kad se grad oslobodi, fikseri su uzimali tri do pet hiljada evra po danu, a to važi za one dobre fiksere koji znaju šta rade. To znači da se ekskluziva prodaje. Ona medijska kuća koja plati najviše, uz pomoć fiksera dobije ulaz u grad prvog dana. Sledeći koji plati, uđe drugi dan i trećeg dana već svi mogu da uđu na to mesto. Ali, ni deset hiljada evra nije dovoljno da biste ušli prvog dana u Buču ili Herson, to košta znatno više. Ipak, nalazila sam načine. Kad sam stigla u Harkov i kad sam se videla sa njihovim novinarima, oni su imali jednu izreku među sobom: da su novinari koji idu samo do Kijeva i koji ne prespavaju u Harkovu zapravo samo novinari na ekskurziji. Nakon prve noći u tom gradu zaista sam shvatila da su u pravu.

Šta ste tamo doživeli?

foto: a. krstić

To je prava lutrija. Harkov je grad koji je jako blizu ruske granice. Problem je lokacija sa koje Rusi ispaljuju rakete, a to je Belgorod. Sve ono oružje i rakete, koje su jako stare, sa jako kratkim dometom, koje nisu precizne, sve se to tek tako ispaljuje na Harkov. Niko ne zna gde će ta raketa da padne. To je ono najopasnije što se dešavalo u Harkovu. Skloništa nisu postojala, oni su tek skoro napravili prvo podzemno sklonište – pre godinu dana tamo nije bilo ničeg. Sećam se svog prvog dana u ratu i šoka koji sam doživela kada sam ugledala decu koja se igraju na igralištu i koja ne reaguju ni na jednu eksploziju u blizini. Ja sam se trzala na svaku bombu koja je pala. Zatim je tokom moje prve noći u Harkovu usledio drugi veliki šok. Raketa je pogodila susednu zgradu i od siline te eksplozije zgrada u kojoj sam bila tresla se 15 minuta. Otišla sam u susednu sobu gde su bili veoma iskusni ratni reporteri iz drugih zemalja i njima je sve to izgledalo normalno. Sve što preostaje u toj situaciji je da se pomirite sa tim da se nalazite tu gde jeste i da se nadate da vaša zgrada neće biti pogođena.

Da li možete da nam objasnite zašto je tako važno da se stigne na liniju fronta kad je toliko opasno i drugi retko idu tamo?

Tačno, ne idu svi na front. Da bi uopšte stigao do linije fronta i da bi te odvezli do jednog rova, borba mora da je završena ili da još nije počela. Ako se sve vreme granatira, vi ne možete ni da dođete do tamo.

Vi ste uspeli u tome i sve vreme snimali iz rova. Kako se izveštava sa takvog mesta?

Kad se gleda kroz kameru, sve izgleda malo dalje, vidi se cela linija u polju koja gori. Ne možete da vidite ruske tenkove jer su sa druge strane, a ukrajinski sa strane na kojoj se nalazim su maskirani, ne mogu baš lako da se vide. Kroz kameru vidite kako ceo horizont gori. Mi smo bili u rovovima za koje se verovalo da neće odmah ući u borbu. Tako sam snimala ljude u tih nekoliko rovova u selima u kojima su bili utvrđeni. Ti ljudi su bili jako srećni što smo mi tamo sa vojnicima, jer nisu videli civile mesecima. U svakom rovu ima jedno mesto gde oni spavaju, koje je jako duboko ukopano u zemlju. Tamo su nas brzo odveli jer su preko toki-vokija dobili obaveštenje da ruski helikopter leti ka nama i svima su nam rekli da dođemo ispred jedne rupe. Ako čujemo da dolaze baš iznad nas, da možemo za sekund da pobegnemo dole. Ali, kad smo se vraćali sa fronta, nismo uspeli da stignemo pre policijskog časa jer je jedan most kojim je trebalo da prođemo već bio granatiran, a drugim putevima je bilo nemoguće proći. Morali smo baš dugo da kružimo po tim poljanama da bismo konačno izašli iz crvene zone. Ali kad smo već bili na čekpointu u vreme policijskog časa, to je bilo jako strašno.

Šta se dogodilo na izlazu iz crvene zone?

Bio je jedan neprijatan trenutak kad je jedan mladi rezervista zatražio, na jako agresivan način, da obrišemo sve što smo snimili. Iako smo imali pratnju iz vojske, oni su se dugo ubeđivali. Na sreću, nisu nam obrisali materijal. Ja nisam mogla da dozvolim da se to desi jer sam se puno namučila da dođem do fronta, to je bila jako velika frustracija. Trebalo je jako puno truda i napora da bih došla do tamo, do najopasnijeg ratnog područja.

Vi ste na tom čekpointu proveli oko dva sata, koliko je trajalo ubeđivanje, proveravanje. Tokom ta dva sata bila su upaljena svetla, što ne bi trebalo da se dešava. Šta se potom dogodilo?

Mi smo se sa linije fronta vraćali sa tri automobila, po četvoro u svakom, ukupno nas 12, a vojnici koji su nas zaustavili su upalili svetla na svim kolima da bi nas prekontrolisali. Samo nekoliko minuta od kada smo konačno sve završili i pošli dalje, Rusi su pogodili čekpoint. Naša kola su toliko odskočila od zemlje da sam glavom udarala u krov automobila i tada smo shvatili da je poslednji čekpoint koji smo prošli pogođen. Naš vozač, koji nije bio fikser sa iskustvom, nego smo ga platili da nas samo vozi, jako se preplašio i samo je stao, pa nam je to bila dodatna stresna situacija. Na kraju, pošto smo bili smešteni u zapadnom delu Harkova, a dolazili smo sa fronta sa istoka, trebalo je šest naselja da prođemo, a svako od njih ima svoju policiju koja nas je zaustavljala jer je bio policijski čas i niko nigde nije smeo da se kreće. To je bilo jako neprijatno, jer ne znate da li će neko da puca na vas.

Rizikovali ste život u Ukrajini, proveli tri meseca u ratu. Za koliko ste medija izveštavali i kako su reagovale redakcije?

U Makedoniji sam izveštavala za internet televiziju i emisiju “Jutarnji brifing”. Ujutru sam imala direktna uključenja u program, a potom sam pripremala reportaže koje su se emitovale na kraju emisije. Nekoliko puta su me zvali i sa N1 za uključenje uživo. Ostali mediji, posebno u Makedoniji, nisu dali značaj tom izveštavanju, praktično su zažmurili na sve to i trudili se da ignorišu činjenicu da imaju novinarku iz svoje zemlje u Ukrajini. Ja sam posle prvih 20 dana u ratu zvala i naš nacionalni javni servis i pitala da pokriju deo troškova, a da ja zauzvrat i njima dajem ekskluzivni materijal koji neće biti isti kao na mediju za koji primarno radim. Nisam tražila nikakav honorar za sebe, ali su oni rekli da im ne treba taj materijal jer su pretplaćeni na strane agencije.

Materijal koji ste snimili u ratu ipak je prošao vrlo zapaženo u inostranstvu.

Vratila sam se sa 20 sati materijala i od toga sam pripremila dokumentarni film. Počeo je da se prikazuje na stranim festivalima i do sada ima 11 nagrada i još 15 selekcija, tako da mogu da kažem da je u svim zemljama sveta dobio više pažnje nego u Makedoniji. Pobedili smo u Ukrajini, na festivalu u Odesi, na festivalima u Londonu imamo dve pobede, potom u Čikagu, poslednja pobeda bila je na festivalu u Barseloni, zapažen rezultat smo imali i u Tokiju, tako da smo ostvarili uspeh na više kontinenata.

Uprkos svemu tome, iz rata ste se vratili sa dugovima jer ste sami finansirali najveći deo troškova?

Svi novinari iz drugih zemalja vraćaju se iz rata finansijski osigurani bar za nekoliko narednih godina, a ja sam se vratila sa dugom od oko 7500 evra. Deo sam u međuvremenu vratila, tako da trenutno dugujem 5500 evra. Na sreću, taj dug imam prema svojim prijateljima koji su se skupili i pozajmili mi novac da bih mogla da odem jer znaju koliko mi to znači.

Kako se nosite sa onim što ste videli i da li ste tražili ili imali neku vrstu podrške?

Nisam imala, ali nisam ni tražila nikakvu podršku jer od početka verujem da nemam nikakav problem. Jedino sam osetila posledice nakon odlaska na prvu liniju fronta jer sam nakon toga tri, četiri noći sanjala sve te scene, celu tu ekipu, pucanje, bežanje, ali na tome se sve završilo i ne osećam druge negativne posledice. Ali osećam da me je taj odlazak u rat promenio iz korena u nekom drugom smislu. To su korenite promene karaktera. Ja sam po prirodi nestrpljiva osoba, ali kada preživite Harkov, onda je strpljenje sve što vam ostaje.

Posle svega toga slegnu se svi utisci, i kada vas neko pita da li i zašto je bilo vredno sve to uraditi, šta kažete?

Prvi i najbitniji razlog je onaj primarni, novinarski, a to je želja i potreba da svojim izveštavanjem uradite nešto dobro za nekog drugog. Videla sam ljude koji su se toliko otvorili i osećala sam koliko to njima znači. Kada vidite da je neko u tako lošem stanju, ali da se bar na trenutak nasmeje jer primećuje da ga neko vidi, to je najveći motiv da radite svoj novinarski posao ma koliko on bio težak. Iz ove perspektive, mislim da sam posle svega bolja osoba. Kada se probudite ujutru i imate samo jedan cilj, a to je da preživite taj dan, i kada se sledećeg jutra budite srećni samo zato što ste i tog jutra živi, onda sve druge potrebe nestaju. To je osećaj koji menja percepciju života. I sećam se kada su mi svi pred odlazak govorili “nemoj da ideš, umrećeš tamo”, ja sam odgovarala “ne idem u rat da umrem, već da živim”. I zaista se to dogodilo. Verujem i da sam zbog toga bolja osoba. Videćemo.