Izveštaj sa ukrajinskog fronta: Tri godine u rovu

Konstantin Gončarov radio je kao novinar za DW do 2022. godine. Nakon početka ruske agresije, dobrovoljno se prijavio u ukrajinsku vojsku. Ovo je njegov lični izveštaj o iskustvima nakon tri godine rata u njegovoj domovini.

Rusku vojnu agresiju na Ukrajinu nisu mogle da zaustave ni međunarodne sankcije, ni glasne političke pretnje, ni strah od njenih posledica.

Vladimir Putin nije dopustio da ga zaustave ni sopstveni gubici. Naprotiv, svaki poraz na bojnom polju tera Rusku Federaciju da traži nove prilike umesto da odustane od rata.

U gotovo tri godine video sam kako se menja ruska vojska, kako se menja bojno polje, kako se naše odbrambene snage prilagođavaju ratu – poput živog organizma koji se našao u neprijateljskom okruženju.

Ukrajinska vojska naučila je ne samo da preživi u ovakvom okruženju, već i da ga promeni u svoju korist uz pomoć najsavremenijih izuma. No, nikakva tehnologija ne može zameniti ono najvažnije u ovom ratu – osobu koja se, uprkos umoru, bolu i strahu, čvrsto drži svoje domovine.

Od puške do drona

Prvi dolazak na front se nikad ne zaboravlja: tlo vam se trese pod nogama, vazduh paraju eksplozije, kuće u plamenu puckataju, čuju se prodoran zvižduk gelera i udaljeni krici.

U tom sam trenutku prvi put doživeo pravi rat, njegov haos i njegovu nemilosrdnost.

Sećam se prvih plotuna – kratkih, trzavih, poput neprekidnih udaraca u samu stvarnost, koji se probijaju kroz grane drveća i udaraju u metal.

Miris vatre i baruta ispunio je pluća i kao da je ostao na jeziku – gorak, sumporast, kao da desetine vatrometa eksplodiraju u isto vreme. Ali nema tu šta da se slavi, to je gorka ratna stvarnost.

Moja karijera u vojsci započela je u izviđačkom vodu vazdušno-desantne brigade koja je oslobađala Hersonsku i Nikolajevsku oblast te se borila u Donjeckoj i Zaporoškoj oblasti. Najpre smo se borili za svaki položaj, zatim za svaku ulicu i ruševinu u gradovima uništenim artiljerijskim duelima i vazdušnim bombama.

Nakon ranjavanja i višemesečne rehabilitacije, prebačen sam u jedinicu radioelektronskog izviđanja. Sada moje oružje nisu mitraljezi, već informacije.

Analizirajući radio-signale, pratimo kretanje neprijatelja, kontrolne tačke, neprijateljske bespilotne letelice i sredstva elektronskog ratovanja.

Ne samo da se promenio moj put u ratu, već i sam rat. Na bojnom polju se pojavio novi odlučujući faktor. FPV-dronovi opremljeni kamerom i operaterom, koji su se na početku invazije činili kao prisilna improvizacija i očajnički pokušaj nadoknade artiljerijske municije, sada su postali potpuno razvijeno i vrlo precizno oružje.

Rovovi, zakloni, oklopna vozila – sve postaje meta u svojevrsnom nadmetanju pilota: Ko će pre otkriti, stići i uništiti neprijatelja?

S razvojem dronova došao je i novi izazov – kako se boriti protiv njih. Elektronsko ratovanje, odnosno ometanje radio-signala, napreduje neverovatnom brzinom, primoravajući pilote FPV-a da svakodnevno menjaju frekvencije, poboljšavaju komunikacione algoritme i izmišljaju nove metode kontrole.

Nijedna prednost ne traje večno. Potreban je stalan naporan rad programera i inženjera.

Granica ljudske izdržljivosti

Ipak, sav taj tehnološki napredak ne može postići ono najvažnije – vratiti snagu onima koji su na frontu pod stalnom tenzijom.

Nakon tri godine rata, rotacije pešadijskih jedinica postale su kritičan problem za ukrajinsku vojsku. Umorni vojnici koji provode nedelje ili čak mesece na prvoj liniji čekajući zamenu gube opreznost i borbeni moral.

Nesanica zamagljuje svest, telo je oslabljeno nedostatkom hrane i vode. U takvim trenucima više ne razmišljaš i ne analiziraš, samo funkcionišeš, reaguješ na opasnosti i izvršavaš naredbe.

Vojnici se bore mesecima i godinama, nemaju priliku da se vrate normalnom životu, čak ni na nekoliko dana. Čak bi i kratka pauza omogućila povratak na ratište uz više izdržljivosti. Ali svaka jedinica spremna za borbu danas je zlata vredna.

Na većini linija na frontu Oružane snage Ukrajine sprovode stratešku odbranu, tako da komandanti jednostavno nemaju pravo da povuku deo trupa na odmor.

Na njihovom mestu otvorila bi se praznina koju bi neprijatelj odmah pokušao da iskoristi. Sve dok rat traje, vojnici ostaju na svojim položajima, gde nadljudskim naporima izdržavaju.

Paradoksalno, međutim, rat se često još jače oseća u relativno mirnim gradovima u zaleđu. U nedostatku sna zbog beskrajnih upozorenja na vazdušni napad, mirni stanovnici žive kao da čekaju neku tragediju koju ne mogu da spreče.

Na frontu je lakše, ovde je sve jasno. Postoji naredba, zadatak i neprijatelj. Glavna stvar je biti efikasan, jer od toga ne zavisi samo vaš opstanak, već i koliko brzo se približavate pobedi.

Snaga otpora

Rat me promenio. Nešto apstraktno ili neshvatljivo postalo je svakodnevica, u čijoj brutalnoj stvarnosti još uvek ima mesta za male radosti: šolja toplog čaja nakon napornog dana, prilika da se opere prljavština, nekoliko sati tišine bez eksplozija.

Pravo je zadovoljstvo videti dronove kako uništavaju neprijateljske napade na naše položaje.

Naravno, želim da se vratim svojoj porodici, mirnom životu i svojim omiljenim aktivnostima, da više ne moram da uzimam lopate, smrzavam se u mokrim rovovima, jedem instant rezance ili sanjam o toploj vodi, kupatilu i čistoj odeći.

Svako od nas je umoran, ali sada ne možemo da odustanemo. Ne preostaje nam ništa drugo nego da nastavimo da se borimo – ne samo za sebe, već i za poginule i one koji nas čekaju kod kuće. Za pravo da slobodno živimo.

Ne verujem u brzi mir jer ne vidim dodirne tačke između strana za kompromis. Zašto bi agresor prekinuo rat ako nastavlja svoju „laku ofanzivu“ i osvaja sve više teritorija Ukrajine?

Rusija se neće sama povući, može je zaustaviti samo organizovani otpor. Samo tamo gde pešadija i bespilotne letelice, tehnologija i nepopustljivi borbeni duh sarađuju, neprijatelj nema šanse da napreduje dalje.

Istovremeno, svako odlaganje pružanja međunarodne pomoći pruža neprijatelju priliku za jačanje svojih pozicija. To je očito svima na prvim linijama.

Ali naša borba će biti nastavljena uprkos svim političkim promenama i oklevanju stranih partnera. Iako sada neki od vodećih svetskih političara odgovornost za izbijanje rata prebacuju s agresora na nas, naš otpor neće jenjavati. Uostalom, ne branimo samo svoj teritoriju, već i svoj identitet i pravo na budućnost.