Između ljudskosti i zakona

Za “Vreme” iz Njujorka

Na pustom parkingu Houm Depoa na Brukner bulevaru grupa imigranata se smrzava na snegu dok čeka da im neki od majstora, koji dolaze po građevinski materijal, ponudi dnevni posao. To su ljudi bez legalnog statusa, koje angažuju poslodavci nalik njima samima koji su u SAD stigli nekoliko godina ranije. Na kraju dana dobiće stotinak dolara u kešu, bez ugovora i traga o isplati. Od nečega mora da se živi. Pogled prema autoputu čist je i pregledan, ali na zadnjem prilazu zgradi obično stoji neko da im javi ako se približavaju vozila sa zatamnjenim staklima. Mobilni telefon, koji preuzimaju oni koji odlaze na stražu, jedina je zaštita. Nasuprot tome stoji arsenal opreme koja je nekada bila rezervisana za borbu protiv terorizma i kriminala: dronovi sa kamerama, sistemi za prepoznavanje lica, simulatori baznih stanica i uređaji za praćenje registarskih tablica. Njima raspolaže Služba za imigraciju i carinu (ICE).

Predizborno obećanje predsednika Donalda Trampa o “najvećoj deportaciji u američkoj istoriji” polaže test realnosti i u ovom industrijskom delu Bronksa, u koji se dolazi samo poslom, a zadržava tek koliko je neophodno.

Svi oni koji su se preselili u Sjedinjene Američke Države znaju koliko je taj proces složen, zahtevan, komplikovan i strog. Od podnošenja zahteva za imigrantsku vizu, prikupljanja gomile dokumenata, intervjua u ambasadama, izjava pod zakletvom, rigoroznih provera, pečata u pasošu, do čekanja u redu na granici i osmeha pripadnika nadležne službe koji im poželi dobrodošlicu prođu dugi meseci iščekivanja. Iz te perspektive, prizori ljudi koji sede u hodnicima Mejsisa na Herold skveru, nakon što su nekoliko dana ranije preskočili ogradu na granici sa Meksikom, izgledaju nestvarno koliko i sama procedura legalnog ulaska u zemlju.

Stoga je teško poverovati da se više od deset miliona ilegalnih imigranata našlo u Americi sasvim slučajno, ali još su manje uverljive tlapnje teoretičara zavera o “zameni stanovništva” migrantima iz Afrike, Latinske Amerike ili sa Bliskog istoka. U interesu velikih kompanija uvek je bio priliv jeftine radne snage jer su tako održavale plate niskim. Velikim delom i zbog toga nekoliko desetina najbogatijih poseduje više od polovine građana Amerike sa donjeg kraja socijalne lestvice. Politika otvorenih granica Džozefa Bajdena direktno je pogodila američku radničku klasu koja to nije oprostila. Zbog toga su, između ostalog, i glasali za Donalda Trampa.

PREDSEDNIKOVA AKCIJA

Čim je stupio na dužnost, predsednik je počeo da izdaje izvršne naredbe koje i dalje, velikim delom, preispituju sudovi. Ukinuo je, između ostalog, pravo na državljanstvo po rođenju, proširio postupak deportacije na osobe koje su u SAD stigle u poslednje dve godine, uveo krivično gonjenje svih onih koji nelegalno uđu u zemlju, proglasio vanredno stanje na južnoj granici, nastavio izgradnju zida, ograničio pravo na azil, zabranio putovanja u veliki broj država, suspendovao izdavanje useljeničkih viza za 75 zemalja i program lutrije za zelene karte. Dok je potpisivao dokumenta svojim omiljenim “šarpijem”, agenti Službe za imigraciju i carinu počeli su da krstare gradovima.

Kada su krenuli sa racijama u losanđeleskom Paramauntu gde živi ogromna latino zajednica, stanovništvo se usprotivilo. Ljudi su se opirali hapšenju, otimali iz ruku policije, bežali po ulicama i skrivali iza zaključanih vrata.

Snaga tog očajničkog otpora direktno je povezana sa tim što su Sjedinjene Države zemlja imigranata. Svi su u ovoj državi imigranti ili potomci imigranata, osim par miliona starosedelaca od kojih mnogi žive u rezervatima. Neka plemena imaju kazina po Las Vegasu, druga ubijaju bivole kada ponestane hrane, neki žive i od turista, ali im se ne raduju previše. Urbana legenda kaže da im ne smeta kada ih zovu Indijancima, jer je to za njih dokaz gluposti onih koji su im prvi dali to ime.

Teško je reći kako je bilo ranije, ali u predgrađima velikih gradova poput Los Anđelesa, Njujorka ili Bostona uglavnom žive oni čije je poreklo daleko od američkog tla. Osim bleštavih reklama trgovinskih lanaca i saobraćajnih znakova, u velikim delovima Majamija nema drugih znakova države u kojoj se nalazite. U prodavnicama, restoranima i javnom prevozu prvo obraćanje je obično na španskom, a posle se već nekako nađe način za sporazumevanje.

Doživljaj Amerike koji je stvoren u Evropi osamdesetih godina preko knjiga, filmova, umetnosti ili muzike nema nikakve veze sa zemljom kakva ona sada izgleda. Ta stara slika se, kao i u priči onog autora metafizičkih lavirinata sa čijeg kontinenta hrle imigranti, raspala poput imaginarne mape koja više ne odgovara teritoriji na osnovu koje je napravljena.

Udaljen stanicu autobusom od Menhetna leži Junion Siti, u kome je četiri petine stanovništva latinoameričkog porekla; petnaestak minuta kolima od njujorškog Stejten Ajlenda, polovina žitelja Irvingtona je sa Kariba; par stanica vozom od Sedme avenije, svaki drugi građanin Izelina je indijskog porekla.

Nije stvar u etničkom prebrojavanju, što je uvek podloga za skriveni ili otvoreni rasizam. Kome se ne sviđa njujorška raznolikost, eno mu širokog Mejna. Tamo je većina stanovništva britanskog i irskog porekla. Henifordova prodavnica u Portlandu ne razlikuje se od bilo koje slične samoposluge u Oksfordu ili Dablinu. Suština je u ogromnom broju onih kojima proterivanje iz Amerike znači povratak u bedu, siromaštvo, nesigurnost i besperspektivnost. Kada se jednom osete blagodeti normalnog života, to se grčevito brani, što se pokazalo već nakon prvih akcija imigrantske službe u Los Anđelesu.

Predsednik je nakon nereda i haosa koji je nastao na ulicama rekao da će “osloboditi grad”. Upućeno je više hiljada pripadnika Nacionalne garde i marinaca. Na kraju se sve nekako stišalo, ali se potom isto ponovilo u Čikagu. Na ulice su sa onima koji su bili na meti policije izašli i ostali građani, to je metropola kojom suvereno vladaju demokrate. Ispred vozila Službe za imigraciju stajali su kordoni ljudi, ali su federalni službenici tada imali mnogo manje strpljenja.

Otpor prema hapšenju ilegalnih imigranata prerastao je u proteste protiv Trampove politike i njegovog upravljanja državom. To se najbolje videlo u Mineapolisu. Dok je više od polovine stanovnika Amerike u početku podržavalo politiku deportacija, najnovije ispitivanje javnog mnjenja “Njujork tajmsa” i “Sijene” jasno pokazuje kako 61 posto ispitanika smatra da je postupanje Službe za imigraciju i carinu otišlo predaleko jer su se prethodnih dana zaista mogli videti prizori koji nisu tako česti u Americi: federalni agenti koji bacaju ljude na zemlju, udaraju one koji leže na pločniku kolenom u glavu, prskaju biber-sprej direktno u lice, razbijaju prozore i izvlače putnike iz kola, sprovode ljude u gaćama po snegu, odvode u pritvor petogodišnjeg dečaka sa zekom na kapi i školskim rancem, ili zahtevaju dokumenta samo zbog nečijeg naglaska. Zvaničnici Trampove administracije su za to vreme ponavljali da su njihove akcije prvenstveno usmerene protiv opasnih kriminalaca koji predstavljaju opasnost za zemlju.

RASPAD NARATIVA

Inače, federalne agencije poput Granične patrole ili Službe za imigraciju i carinu namenjene su isključivo borbi protiv ilegalne imigracije. Njihovi pripadnici mogu da uhapse državljane SAD isključivo u samoodbrani ili ako sprečavaju privođenje osoba bez dozvole za boravak. Veliki broj građana je protestvovao mirno, sa pištaljkama, transparentima i mobilnim telefonima kojima su snimali šta se dešava. Međutim, bilo je dosta i onih koji su sprečavali policiju da obavlja svoj posao, vređali su je, izazivali, bilo je pljuvanja, psovanja i napada na njihova vozila, ali su i federalni agenti odgovarali na način koji odstupa od pravila ponašanja u takvim situacijama. Bilo je samo pitanje dana kada će se u toj uzavreloj atmosferi desiti tragedija: u razmaku od nekoliko dana ubijeno je dvoje američkih državljana.

Administracija predsednika Donalda Trampa tvrdila je na početku da je Rene Nikol Gud ubijena u samoodbrani, a da je Aleks Preti prišao agentima sa “poluautomatskim pištoljem”. Govorilo se da su izvodili dela “domaćeg terorizma” sve dok snimci koji su preplavili medije i društvene mreže nisu srušili te priče.

Još pre tragedije u Mineapolisu, jedan od najuticajnijih podkastera, Džo Rogan, koji je otvoreno podržao Trampa, upitao je svoj milionski auditorijum: “Da li ćemo zaista biti Gestapo? Je li to do čega smo došli?” Rekao je kako većina ljudi veruje da bi organi reda trebalo da hapse kriminalce, ali da mnogi od tih istih ljudi takođe smatraju da federalni agenti “postupaju nezakonito”. Ubistvo dvoje Amerikanaca mnogi nisu doživeli kao odbranu od domaćih terorista, već su u tome videli brutalnu egzekuciju.

Kritikama su se pridružili i neki republikanci što je svojevrstan presedan s obzirom na to da predsednik nema previše razumevanja za neposlušnost članova svoje partije. Uprkos tome, senatori Tom Tilis i Ted Bad zatražili su temeljnu istragu o strategiji imigracionih službi u Minesoti pridruživši se senatoru Bilu Kasidiju, koji je otvoreno rekao da je “pucnjava bila izuzetno uznemirujuća”. Oglasili su se i voditelji administraciji naklonjenog Foksa, poput Treja Gaudija i Marije Bartiromo kritikujući retoriku državnih zvaničnika.

ZAOKRET

Narativ državnog rukovodstva o ubistvima u Minesoti raspao se u dodiru sa činjenicama. To je postala prelomna tačka koja je potpuno preokrenula javno mnjenje. Predsedniku nije preostalo ništa drugo nego da kaže kako želi da se smanje tenzije. Ublažio je ton, nazvao je Pretijevu smrt “veoma nesrećnom” i rekao da želi “deeskalaciju u Minesoti”. Povukao je komandanta Granične patrole Grega Bovina, poslao svog “graničnog cara” Toma Homana koji je priznao da je operacija u Mineapolisu bila manjkava.

Sve to je samo potvrdilo da predsednik Tramp koristi moć sve dok ga neko u tome ne spreči, i da menja mišljenje jedino pod snažnim pritiskom, mada je ovaj put mogao i sam da vidi kako se preko noći raspada sve na čemu je radio godinu dana u rešavanju problema ilegalnih imigranata. Granice su postale nepropusne, broj ilegalnih ulazaka sveden je gotovo na nulu, mesečno je deportovano više od deset hiljada ljudi, a u pritvorskim centrima se trenutno nalazi 68.000 osoba od kojih je gotovo polovina imala problem sa zakonom. Ono što se dogodilo u Minesoti potpuno je zasenilo taj učinak oko zatvaranja granice; ubistva su dovela u pitanje sve što je do tada urađeno, a sve zajedno se pretvorilo u najveću pretnju Trampovom predsedničkom mandatu.

Podrška Donaldu Trampu pala je, prema istraživanju “Njujork tajmsa” i “Sijene”, na svega četrdeset procenata. Nije problem samo način borbe protiv ilegalnih imigranata, što je jedna od ključnih tačaka njegove politike, već i ekonomija, koja je uvek bila njegova najveća snaga. Ispitanici smatraju ne samo da on ne rešava problem dostupnosti onoga što čini suštinu života srednje klase, poput obrazovanja, stanovanja ili zdravstvene zaštite, već da stvari čini još mnogo gorim. Predsednik je počeo da gubi bitke na svom terenu, ali to ne znači mnogo jer on je uvek pokazivao izuzetnu veštinu da se vrati na noge nakon padova. Ipak, istraživanje jasno pokazuje da je propustio šansu i da nije zadržao one čiji su mu glasovi pomogli da se nađe na čelu zemlje. Građani imaju osećaj da im nije obezbedio osnovne životne potrebe, a to se u ovoj zemlji ne oprašta.

Tu istinu o životu u novoj domovini upravo uče oni koji čekaju na parkingu da im neko ponudi dnevni posao. Za to vreme, negde daleko od Houm depoa u Bronksu, traje tiha borba u američkom društvu od čijeg ishoda zavisi da li će tu važnu lekciju završiti na američkom tlu. Bitka između principa humanosti i sprovođenja imigracionih zakona, jer iza svakog hapšenja onih kojima nemaju dozvolu boravka ostaju razorene porodice, razbijene zajednice i krhotine američkog sna. Deportacije ih vraćaju u stvarnost za koju su verovali da je ostala negde daleko iza njih, tamo negde u državama koje se raspadaju zajedno sa svojim mapama koje su ih u nekim davnim vremenima prikazivale.