Istočna razmimoilaženja

Prošle nedelje na istoku Ruske Federacije u gradu Habarovsku održan je sastanak na vrhu zemalja Evropske unije i Rusije na kome su dominirale teme energetske bezbednosti i odnosa EU sa državama bivšeg Sovjetskog Saveza. Brisel i Moskva nisu postigli sporazum u vezi sa zajedničkom energetskom politikom, a predsednik Rusije Dmitrij Medvedev rekao je da ne može da garantuje da i ubuduće neće biti smetnji u isporukama ruskog gasa državama Evropske unije. Suština razmimoilaženja stavova EU i Rusije jesu pored ostalog dve različite koncepcije energetske saradnje uobličene u Energetskoj povelji koju podržava EU i Sporazumu o energetskom partnerstvu za koji se zalaže Rusija.

Habarovsk je udaljen osam vremenskih zona od Evropske unije i nalazi se svega 30 kilometara od granice sa Kinom. Samit EU–Rusija je 23. po redu, a takvi samiti se održavaju dva puta godišnje, naizmenično u Rusiji i Evropi. Svetska štampa smatra da su ruske vlasti organizovanjem samita u Habarovsku htele liderima EU, koji su morali desetak sati da provedu u avionu, i praktično da dočaraju veličinu i geopolitičku složenost Rusije. Predstavnici Unije tražili su od Rusije da garantuje stabilnost snabdevanja gasom državama EU, kako se ne bi ponovilo da se kao prošle zime zbog „gasnog spora“ sa Ukrajinom polovina Evropske unije smrzava, kao i da se ratifikuje Energetska povelja koju je Ruska Federacija još početkom devedesetih godina potpisala zajedno sa još preko 50 država sveta, ali koju nije ratifikovala. Međutim, predsednik Rusije Dmitrij Medvedev rekao je da ne može da garantuje da neće biti smetnji u isporukama ruskog gasa državama Evropske unije, i to pre svega zbog Ukrajine, koju je ruski lider još jednom nazvao „glavnim krivcem“ u energetskim sporovima koji se odigravaju poslednje tri-četiri zime. „Rusija nije davala i ne može dati nikakve garancije za stabilnost isporuke gasa. A zašto bi? Sa naše strane ne postoje problemi sa isporukom gasa i ispunjavanjem obaveza. Garancije neka daje onaj ko je dužan da plati za gas“, obratio se oštrim tonom učesnicima samita Medvedev.

Kada je bila reč o Energetskoj povelji, koja bi trebalo da određuje pravila saradnje u sferi energetike na evropskom kontinentu, čelnik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo rekao je da je „EU spremna za diskusiju sa Rusijom, pa i da prihvati njene predloge, ali na bazi postojećih sporazuma, a ne da se vrši pritisak i ruši zajednička Energetska povelja koja je već duže vreme na snazi“. Dmitrij Medvedev je i u ovoj oblasti potvrdio da postoji nesaglasnost Rusije sa energetskom politikom Evropske unije: „Rusija nije i neće biti učesnik Energetske povelje koja je sad na snazi“, rekao je ruski predsednik. Argumentacija je glasila da u povelji nisu izbalansirani interesi isporučilaca gasa, tranzitnih zemalja i krajnjih korisnika.

ISTOČNO PARTNERSTVO: EU i Rusija razmimoilaze se i oko stava o novom obliku saradnje koje je Brisel pod nazivom „Istočno partnerstvo“ početkom maja predložio bivšim sovjetskim republikama Belorusiji, Ukrajini, Moladviji, Gruziji, Jermeniji i Azerbejdžanu. U Habarovsku je Barozo predložio Ruskoj Federaciji da se i ona pridruži novom projektu, međutim, predsednik Medvedev izrazio je rezervu prema „Istočnom partnerstvu“, smatrajući da pojedine države imaju nameru da iskoriste tu strukturu kao partnerstvo okrenuto protiv Rusije. „Ne bih hteo da ovo partnerstvo konsoliduje pojedine države koje su ionako antiruski raspoložene, da na tim osnovama sarađuju sa državama Evropske unije“, rekao je Medvedev. Početkom ovog meseca u Pragu je potpisana deklaracija između EU i šest država koje bi trebalo da predstavljaju „Istočno partnerstvo“, a Brisel je svojim bližim susedima ponudio perspektivu slobodne trgovine, ekonomske pomoći i integraciju u jedinstveno evropsko tržište, uvođenje bezviznog režima i najvažnije – saradnju u energetskoj sferi i izgradnju gasovoda Nabuko, koji je direktna konkurencija ruskom projektu gasovoda Južni tok. Prema saopštenjima iz Brisela „Istočno pratnerstvo“ bi trebalo da jača razvoj demokratije i ljudskih prava u tim bivšim postotalitarnim državama, ali im ne garantuje članstvo u Evropskoj uniji.

Poverenje između EU i Rusije dostiglo je najnižu tačku od raspada SSSR-a i to prošle godine nakon ruske vojne intervencije u Gruziji i početkom ove godine kada je prekinuto snabdevanje država EU prirodnim gasom zbog gasnog spora između Rusije i Ukrajine. Međutim, kontinuitet u razmimoilaženju stavova Brisela i Moskve na samitu u Habarovsku u javnost je izneo neke detalje energetskih sporova koji ove zime nisu bili dostupni široj javnosti. Najveće neslaganje u energetskoj politici između EU i Rusije je upravo pomenuta Energetska povelja u kojoj Rusija ne želi da učestvuje, jer bi morala da liberalizuje unutrašnje energetsko tržište i ustupi na korišćenje partnerima svoju energetsku mrežu za transport energenata, prvenstveno prirodnog gasa. Rusija se za vreme mandata Putina oslonila na energente kao osnovni izvor prihoda, ali i geopolitičkog uticaja. Ruska Federacija, koja je ionako bogata naftom i prirodnim gasom, poslednjih godina dobro se pozicionirala po pitanju kontrole izvorišta i transporta energenata u odnosu na države Evropske unije i polako dolazi u priliku da nameće svoja pravila energetske politike. Krajem aprila ove godine, predsednik Medvedev je za vreme posete Finskoj obelodanio dokument koji bi trebalo da postane alternativa evropskoj Energetskoj povelji, a koji je nazvan Sporazum o energetskom partnerstvu. Prema saopštenjima iz Moskve, taj dokument podrazumeva međusobnu veću zavisnost subjekata u sferi energetike i proširivanje saradnje na države kao što su SAD, Kanada, Norveška, Kina i Indija.

ALTERNATIVNI IZVORI: Istovremeno, Brisel pokušava da nađe alternativne izvore snabdevanja gasom, jer, prema nekim procenama, do 2020. godine EU će skoro u potpunosti zavisti od ruskog gasa. Ukrajina je jedina bivša sovjetska republika koja nije ustupila Rusiji i Gaspromu svoju gasnu mrežu, a kroz čiju teritoriju za evropsko tržište prolazi više od dve trećine ruskog prirodnog gasa. Krajem marta EU i Ukrajina potpisale su deklaraciju o modernizaciji ukrajinske gasne mreže i projekat razvoja alternativnog gasovoda koji zaobilazi Rusiju, što je naljutilo Moskvu koja je nakon smirivanja gasnog spora očekivala da će joj Kijev omogućiti da učestvuje u privatizaciji gasno-transportne mreže. Ukrajinska premijerka Julija Timošenko nedavno je tražila od Moskve kredit od pet milijardi dolara za obnavljanje skladištenja rezervi gasa, koji je trebalo da bude regulisan preko ruskih troškova za tranzit gasa kroz Ukrajinu. Njen ruski kolega Vladimir Putin nije, međutim, odobrio takvu pomoć. Prema pisanju ruske i ukrajinske štampe, nakon energetskog balansiranja Ukrajine između Brisela i Moskve, Rusija je odlučno rešila da preuzme kontrolu nad ukrajinskom gasnom mrežom, pa makar po cenu još jednog smrzavanja Evropljana sledeće zime. List „Moskovskij komsomoljec“ piše da „ukoliko je Brisel rešio da pomaže ukrajinskom gasno-transportnom sistemu, neka onda preuzme na sebe i kreditiranje ukrajinske ekonomije i njenog snabdevanja gasom“, tj. da plaća ukrajinske dugove za ruski gas. Ukrajina je u Jugoistočnoj Evropi jedna od zemalja koje su najjače pogođene globalnom krizom, a Međunarodni monetarni fond MMF je izdvojio sedam milijardi dolara kao pomoć ukrajinskoj ekonomiji. Takođe, krajem ove ili početkom sledeće godine u Ukrajini će biti održani predsednički izbori koji bi trebalo da odluče o tome da li će ukrajinska politika biti orijentisana više prozapadno ili proruski.

U trci za kontrolu energenata i ogromnih profita stečenih od njihove prodaje, Rusija se u odnosu na Evropsku uniju veoma dobro pozicionirala. Zbog toga su mnoge evropske države, mimo sopstvene Energetske povelje, sklopile bilateralne ugovore sa Rusijom, kao, na primer, Nemačka za Severni ili Italija za Južni tok gasovoda. Moskva kontroliše skoro sva gasna izvorišta u Centralnoj Aziji i vodi pregovore za otkup kompletnog kaspijskog gasa u Azerbejdžanu. Zapad ne želi da sarađuje sa Iranom, a evropski gasni projekat Nabuko bez gasa iz Azerbejdžana, Irana i Centralne Azije ekonomski je neisplativ. Najbliži vojno-politički partner EU, Sjedinjene Američke Države, u širenju NATO-a vide osnovu stabilnosti i kontrole energenata. Međutim, Rusija severno-atlantsku alijansu na svojim granicama doživljava kao ugrožavanje vlastitih bezbednosnih interesa. Ukoliko ne želi krah vlastite energetske politike, Brisel će biti primoran da obezbedi alternativna izvorišta energenata, prvenstveno prirodnog gasa. EU to pokušava zbližavanjem sa bivšim sovjetskim republikama, posebno onim iz novog „Istočnog partnerstva“, koje će najverovatnije izazvati dugoročna trenja u odnosima između Evropske unije i Rusije.

EU–Kina: Uzaludan let

(NESLAGANJE: Kineski premijer Ven Điabao)

Da bi stigao na sastanak sa najvišim predstavnicima Evropske unije, češkim predsednikom Vaclavom Klausom i šefom Evropske komisije Manuelom Barozom, kineski premijer Ven Điabao putovao je avionom do Praga osam sati. Dok se vraćao u Peking letom koji je trajao isto toliko, mora da se pitao da li je dvosatni razgovor bio vredan tolikog truda. Iz šturog saopštenja koje je nakon samita EU–Kina objavljeno može se, naime, zaključiti da je jedini uspeh najnovijeg dijaloga dva inače i te kako važna partnera – uopšte održan.

Svakako, i to je nešto, uzimajući u obzir da je pre pet meseci susret na vrhu u poslednjem trenutku otkazan. Otkazala ga je Kina u znak protesta što se francuski predsednik Nikola Sarkozi, u to vreme i predsedavajući EU, sastao sa dalaj-lamom. Globalna ekonomsko-finansijska pošast koja se u međuvremenu dramatično proširila i intenzivirala, motivisala je oba partnera da se sada ipak sretnu.

Ako je i na jednoj i na drugoj strani postojala nada da će ih planetarna nevolja približiti (neki analitičari su unapred nagađali o mogućem „pomirenju“), ona je prošle sedmice u Pragu isparila.

Poslednjih godina kinesko-evropski nesporazumi idu brojnim kolosecima, od ljudskih prava do klimatskih promena. Među najznačajnijim je i međusobna trgovinska razmena. Uz Ameriku, Evropska unija je najveće kinesko tržište, na kome su Evropljani tokom 2008. godine, kupujući kineske proizvode, potrošili 278 milijardi dolara. Istovremeno, zemlje EU izvezle su u Kinu robu trostruko manje vrednosti. Iako taj trgovinski disbalans u nekoliko poslednjih godina ozbiljno narušava međusobne odnose, ovog puta u Pragu kao da je ostao u senci drugih međusobnih razmirica.

Sa evropske strane odbijeno je ono što je Kina očekivala – da EU ukine embargo na izvoz vojne tehnologije i da kinesku privredu tretira kao tržišnu, što bi Kinu učinilo atraktivnijim i kredibilnijim takmacem u svetskim ekonomskim tokovima.

Izneverena evropska očekivanja svode se na kinesko odbijanje da iskoristi svoje dobre veze i uticaj na dva autoritarna režima u svom susedstvu: vojnu huntu u Mjanmaru, povodom aktuelnog suđenja opozicionoj ikoni San Su Ći, i na, od međunarodnih uzusa „odmetnutog“ severnokorejskog vođe Kim Džong Ila, koji je u ponedeljak, drugi put u poslednja dva meseca, eksperimentisao sa nuklearnim oružjem (u Pragu je Kina odbila da osudi prvi severnokorejski nuklearni test, obavljen 5. aprila). U odnosu na situaciju u samoj Kini, kada je reč o primedbama sa „evropske liste“ na račun unutrašnjih sloboda i poštovanja manjinskih prava, Ven Điabao je odgovorio standardnom frazom o „potrebi međusobnog uvažavanja“ i „nemešanja u unutrašnje stvari“.

Upućeni tvrde da su uoči samita evropski zvaničnici pripremili deset stranica nacrta potencijalnog zajedničkog dokumenta, a kineski na sedam. I jedan i drugi papir ostali su u fioci i čekaće neku drugu priliku.

Kineski premijer rekao je na rastanku da se ne može očekivati „da svetsku ekonomsku krizu rešavaju samo Kina i Amerika“, jer svet iz dana u dan postaje sve multipolarniji. Upućujući taj prekor, Ven je mislio i na svoje domaćine. Jer, među sve brojnijim akterima multipolarnog sveta, EU se izdvaja svojim tržišnim, ljudskim, proizvodnim, naučnim itd. potencijalom. Međutim, zabavljena svojim unutrašnjim problemima, izborima za Evropski parlament i, još više, neizvesnošću oko sudbine Lisabonskog sporazuma, EU još nije na svoju agendu ozbiljno uvrstila novu stratešku formulu odnosa sa Kinom, u kontekstu o kome je govorio Ven Điabao.

Peking kao imalac „zlatne karte“, sa svojih 2000 milijardi dolara deviznih rezervi i još uvek ne tako dramatičnom ekonomskom recesijom, ostavlja utisak brokera kome se ne žuri.

Seška Stanojlović