Groznica posebne vrste

Nepunih mesec dana pre prvih parlamentarnih izbora nakon pada režima Sadama Huseina, Irakom je umesto izborne, zavladala politička groznica druge vrste koja se, zbog težine skandala, odmah prelila i u Vašington. Na samo kilometar od takozvane Zelene zone u Bagdadu, dobro čuvanom sedištu najviših američkih i iračkih zvaničnika, otkriven je još bolje čuvan irački specijalni zatvor sa bezmalo 200 izgladnelih zatvorenika, najviše sunitskih muslimana. Zatvor je, ispostavilo se, bio svojevrsni centar za mučenje, čime su delimično potvrđene optužbe predstavnika sunita – koji su za vreme vladavine Sadama Huseina uživali položaj privilegovane manjine – da šiitska vlast progoni političke neistomišljenike na verskoj i rasnoj osnovi i da ih potom muči u tajnim zatvorima. Pod američkom komandom izvršena je racija koja je pronašla zatvorenike u prilično izmučenom stanju, što je Irakom razvejalo neprijatno podsećanje na stara vremena pod Huseinom i njegovim zloglasnim tamnicama.

ROKOVI: U Vašingtonu je vest takođe loše odjeknula i dala povod protivnicima invazije na Irak da optuže Bušovu administraciju zbog ratne avanture i stanja u Iraku kojim se rasplamsava građanski rat u kome ginu i američki vojnici. Demokrate u Senatu, u kom dominiraju predstavnici konzervativaca, zatražile su da se hitno donese plan „izlazne strategije“ za Irak, to jest da se utvrde rokovi za postepeno povlačenje američkih oružanih snaga do njihovog potpunog odlaska iz Iraka. Predlog demokrata o rezoluciji je propao, ali američkoj administraciji predstoji nastojanje da amortizuje sve neugodniji pritisak javnog mnjenja koje dovodi u pitanje ostanak američkih trupa u Iraku. Nešto više od 150.000 američkih vojnika i pripadnika Nacionalne garde nije dovoljno da ispuni bezbednosni vakuum koji je za sobom ostavila demontaža Sadamovog režima. Nedovoljno brojne, obučene i opremljene iračke snage bezbednosti i dalje su meta samoubilačkih napada, pa glavne borbe protiv pobunjenika i ekstremista vode američke snage, što povećava svakodnevni danak u krvi. Najoptimističnija procena oficira na terenu predviđa da bi do kraja naredne godine broj američkih vojnika u Iraku mogao biti smanjen za trećinu, odnosno za nekih 50.000.

Da bi skandal bio veći, sumnja se da su specijalni zatvor za mučenje kontrolisali pripadnici radikalne šiitske islamske organizacije Badr, koja je pod snažnim uticajem verskih vođa iz susednog Irana. I za vreme Sadama Huseina ova lokacija je bila tajna i dobro čuvana, jer je otac diktator tu sagradio sklonište za svoju kćerku Halu.

Komandant operacije upada u zatvor, general major Vilijem Vebster, koji je u Iraku od početka okupacije, kaže da su do njega odavno doprle glasine o postojanju takvih centara za mučenje, ali da je jednostavno nemoguće snaći se u moru glasina koje haraju Irakom i prestonicom Bagdadom. General se novinaru „Njujork tajmsa“ požalio i na to da je među preko 300.000 iračkih vojnika i policajaca jako teško razlikovati pripadnike privatnih pretorijanskih vojski koje izdržavaju imućni i politički uticajni Iračani, ekstremiste infiltrirane u redove redovnih snaga bezbednosti, i formacije koje čuvaju određene teritorije. Samo u Bagdadu su izvršena tri prepada na kamione sa tek sašivenim uniformama za iračke policajce i vojnike.

SMIRIVANjE TENZIJA: Irački ministar policije Bajan Džabr, predstavnik šiita sa jakim vezama u Iranu, najavio je na konferenciji za novinare da će ispitati zloupotrebe zatvorskih čuvara i da će otpustiti sve one za koje se utvrdi da su učestvovali u mučenju zatvorenika, ali je za njega većina optužbi tek sunitska propaganda. Sunitske vođe već odavno optužuju ministra policije da koristi specijalne jedinice, mnogo odanije ajatolasima u Iranu nego civilnoj administraciji u Iraku, kao odrede smrti i da ministar sam voli da prisustvuje egzekucijama. „Ovde smo svakodnevno preplavljeni silnim glasinama koje je nemoguće proveriti“, žali se general Vebster. Za same zatvorenike, ministar tvrdi da su među njima počinioci najgnusnijih zločina i napada od američke okupacije i da među njima ima bar trećina šiita, te da nema reči o diskriminaciji. Na optužbe za saradnju sa iranskim verskim vođama kao i da je pustio da zemljom haraju iranski tajni agenti, ministar Džabr kaže: „To su sve same besmislice! Gde vi ovde vidite nekog Iranca“, pokazujući okolo kao da time poziva novinare da pogledaju ispod njegovog nameštaja.

Da bi ublažila tenzije u Iraku uoči izbora, Arapska liga okupila je u Kairu sto najuticajnijih predstavnika iračkih zajednica u pokušaju pomirenja. Uz dosta verbalnih okršaja i međusobnih optužbi predstavnici svih iračkih zajednica na kraju su ipak složno potpisali zajednički memorandum u kome se zahteva „povlačenje stranih trupa prema utvrđenom rasporedu i hitna izrada nacionalne strategije za konstituisanje (domaćih) snaga bezbednosti. Iračani s nestrpljenjem čekaju taj dan kada će se strani vojnici povući iz Iraka, kada će se iračke oružane snage obnoviti, i kada će moći da žive u miru i bez terorizma.“ Izričit zahtev američkim i ostalim stranim trupama da se povuku iz Iraka predstavlja očigledan ustupak sunitskoj manjini, i znak dobre volje, što su kurdska i šiitska većina do sada činile samo uz snažne pritiske međunarodne zajednice. Drugi ustupak je rečenica u memorandumu koja kaže da je „narodni otpor legitimno pravo svakog naroda“. S druge strane, predstavnici svih zajednica oštro su se ogradili od veza sa američkim neprijateljem broj jedan u Iraku, jordanskim teroristom Al Zarkavijem.

Tako je Arapska liga, koja se do sada držala po strani i nije se preterano oglašavala povodom događaja u Iraku, stupila na scenu u velikom stilu kao diplomatska snaga. Iako je liga do sada optuživana da više služi kao neki debatni klub, uspeh samita Arapske lige sada je podgrejao očekivanja onih koji se sećaju velikog diplomatskog uspeha ove organizacije u smirivanju rata u Libanu, i to u trenutku kada se situacija u toj zemlji činila jednako bezizlaznom kao ova sada u Iraku.