KOKETIRANJE SA DESNICOM: Aktuelni predsednik Francuske Nikola Sarkozi / fotografije: reuters
Jedan bauk kruži Evropom, bauk Fransoa Olanda, koji bi mogao da digne na noge milione nezadovoljnih u Evropi koja se pretvara u tehnokratsku tvorevinu nameta, dažbina i discipline. Kako je predsednički kandidat socijalista prodrmao svoju učmalu partiju i ulio nadu socijaldemokratama širom Evrope. Kako aktuelni predsednik Nikola Sarkozi koketira sa krajnjom desnicom ne bi li nadoknadio prednost rivala. Zašto su se finansijski svet i konzervativne evropske vlade uspaničili, bojkotuju Olanda i podržavaju Sarkozija, a evropska levica ponovo otkriva svoj identitet. Da li su predsednički izbori u Francuskoj nova prekretnica u Evropi i kako je jedan neugledan partijski funkcioner preko noći vratio ideologiju na evropsku političku scenu
Kakav generalni sekretar, takva i partija: bleda, bezidejna, činovnička, izgubljena u nekom međuprostoru između socijalističkih korena i neoliberalne tržišne privrede, bez snage da posle pada Berlinskog zida očuva svest o socijalnim dostignućima zapadnog društva. Partija sve manje prepoznatljiva, sve više pragmatična, sve više nalik konzervativnoj političkoj konkurenciji. Tako su govorili kritičari i protivnici i nezadovoljni simpatizeri, a partijski drugovi rugali su se dugogodišnjem neuglednom, debeljuškastom, proćelavom, kratkovidom šefu francuskih socijalista koji je uživao imidž „gospodina za sitne pošalice“: zvali su ga „mlitavko“, „meka muda“ ili „Kinez“, zato što se smeška i kada ga napadaju.
A onda je preko noći Fransoa Oland postao favorit u trci za položaj predsednika Francuske, skinuo desetak kilograma, ofarbao kosu, stavio moderne naočare, krenuo u kampanju iz levog ugla, oterao aktuelnog predsednika Nikolu Sarkozija u desni ćošak i postao pravi bauk za konzervativne vlade širom Evrope.
REVOLUCIONARNO DO KANDIDATA: Već i sam način izbora socijalističkog predsedničkog kandidata bio je iznenađenje, neki kažu revolucionarna promena, koja bi mogla da utiče na mnoge evropske partije. Da su samo stranački vrh i vlasnici partijskih knjižica birali kandidata, tvrde analitičari, verovatno bi Sarkoziju na crtu stala Martina Obri, ćerka jednog od najpopularnijih socijalista i osnivača Socijalističke partije Žaka Delora. U kampanji je bilo uočljivo da iza sebe ima punu podršku stranačke baze, omladine, najvećeg broja intelektualaca i najcenjenijih političara i sindikalaca. Martina Obri pripada tradicionalno-socijalističkoj partijskoj aristokratiji.
U trci za predsedničkog kandidata je ponovo bila i Segolen Rojal, bivša Olandova supruga, koja je pre pet godina izgubila od Sarkozija sa 47 naspram 53 odsto. „Mama je na javnoj sceni uverljivija i izaziva veće oduševljenje od tate“, rekao je njihov 27-godišnji sin Tomas, kao da nije verovao u predsedničke ambicije oca.
Ali po prvi put u istoriji Pete republike u oktobru prošle godine u Les primaires socialistes – izbo predsedničkog kandidata socijalista – mogli su da se uključe svi građani Francuske pravom glasa koji na svom biračkom mestu potpišu dokument o lojalnosti levičarskim vrednostima i prilože jedan evro. Takođe su pravo glasa imali i svi građani Francuske koji nemaju francusko državljanstvo (imigranati, azilanati, strani studenti itd.), ali su članovi socijalističke partije. U izbor predsedničkog kandidata Socijalističke partije, koja ima oko 200.000 aktivnih članova, uključilo so preko 2,5 miliona građana. Francuski socijalisti su pokazali da je moguće da jedna birokratska partija koja je nastala kao socijalistički pokret ponovo oživi, ponovo delimično dobije formu i elan pokreta i stavi pod direktnu građansku kontrolu.
Protiv glamurozne partijske elite sa punokrvnim crvenim pedigreom pobedio je „čovek iz naroda“ Fransoa Oland, koji je važio za predstavnika takozvane „efikasne levice“ i tehnokratu, ali i kao neko ko bi mogao da protiv Sarkozija ujedini posvađanu levicu.
MONSIEUR NORMAL: Već na samom početku kampanje svi istraživači javnog mnjenja davali su prednost Olandu u odnosu na Sarkozija i u prvom krugu predsedničkih izbora 22. aprila i u drugom 6. maja. Po nekima, jednostavno zato što je većini Francuza dosta „pajaca na štiklama“, „estradnog predsednika“ koji se ponaša kao „mali Napoleon“, dok privreda i životni standard slabe, Francuskoj se obara kreditni rejting, a nezaposlenost raste. Drugi pak smatraju da upravo „monsieur Normal“, kako još nazivaju Olanda, bez ikakve harizme, koji je na posao išao na mopedu, može da ubedi narodne mase da je jedan od njih, da mu je stalo, da je čovek koji razume socijalne probleme običnog sveta, radnika, nezaposlenih, mladih bez perspektive, marginalizovanih etničkih grupa u francuskim predgrađima koji žive u svojim zatvorenim svetovima, koji može da pokrene birače na levom krilu.
Bilo je neobično videti kako masa oduševljeno pozdravlja tog „knjiškog tipa bez upadljivih osobina“ gde god bi se pojavio u izbornoj kampanji. Njemu kao da je neprijatno, odmahuje rukom, poziva ih da se stišaju da bi mogao da im kaže šta ima. A onda govori energično, počinje da viče kada iznosi svoje ideje: porez bogatima biće 75 odsto, imućnima sa primanjima preko 150.000 evra godišnje 45 odsto, otvoriće 60.000 radnih mesta za učitelje, za policajce, preispitaće fiskalni paket za spasavanje privrede Evropske unije koji je na inicijativu Nemačke prihvatilo 25 država članica, paket koji predviđa stezanje kaiša „na račun malih ljudi“, a sklopljen je na uštrb socijalnih olakšica i ne može da podstakne privredni rast….
U Marseju, u kome muslimani čine jednu trećinu stanovništva, Oland se posebno osvrće na probleme mladih ljudi, mahom tamnoputih imigranata, koji žive u predgrađima. Obećava besplatno obrazovanje posle škole i nastavu jezika za samohrane majke. Preko 10.000 pristalica oduševljeno uzvikuje „Olanda za predsednika!“, a on govori o „duhu pobede“. Čak i partijska elita koja sedi u prvim redovima, koja je o Olandu ranije govorila podrugljivo, ustaje na noge i aplaudira, vidi da je glavni junak internih partijskih viceva uneo u kampanju revolucionarni elan, uspeo da napravi jasnu razliku između levice i desnice. Martina Obri pričala je ranije da „ni za šta ne valja“, uticajni Arno Monteburg rugao se da je Oland kao flamby (puding), treći su govorili da on „ni u snu ne može da postane predsednik“. Ali to je bilo nekada.
Sada Oland suvereno završava govor, uzvikuje „Vi me uzdižete!“, peva Marseljezu i ulazi u masu. Pola sata daje autograme, rukuje se i ljubi i sa muškarcima, kako je i red na jugu Francuske. „Tunjavi partijski činovnik“ deluje konačno kao budući predsednik, prvi socijalista na čelu Francuske posle Fransoa Miterana, koji je na vlasti bio 1981–1995. Posle propasti mlake socijalističke politike koja nije mogla da ugrozi odlučne neoliberalne konzervativce, Oland vodi kampanju u duhu tradicionalne klasne borbe. Čini se kao dobar recept u vreme finansijske i dužničke krize, dok Evropom vlada princip pragmatičnih tržišnih mera, tehnokrate preuzimaju kontrolu nad budžetima prezaduženih država, „gramzivi kapitalizam“ se bori za opstanak, održavanje banaka u životu je na listi prioriteta, dok se čini da se briga za život običnih radnih ljudi pominje samo u propagandne svrhe. Istraživači javnog mnjenja jednoglasno ga vide kao budućeg predsednika.
SARKOZI UZVRAĆA UDARAC: Oland je kampanju pretvorio u klasičan ideološki obračun, kakvog odavno nije bilo na nekim evropskim izborima. Predsednik Sarkozi sateran je uza zid. Njegov izborni tim savetuje ga da uzvrati istom merom i obrati se biračima sa krajnje desnog krila. Računice kažu da bi u drugom krugu predsedničkih izbora mogli da presude upravo glasači sa ekstremne desnice i levice.
U Vilpantu severno od Pariza predsednik demonstrira ratobornost. U 500 autobusa i deset brzih vozova pristižu Sarkozijeve pristalice iz čitave Francuske. Iza pozornice je bioskopsko platno široko 120 metara, 50.000 pristalica u plavo-belo-crvenim bojama treba da pokažu kako još ništa nije izgubljeno. Koliko god omraženi socijalistički suparnik želi da deluje skromno, toliko se Sarkozi ne libi da demonstrira silu.
„Sigurna sam u pobedu“, kaže bivša prva dama Bernadet Širak. A glumac Žerar Depardje se čudi zašto „čuje samo loše stvari o nekome ko čini samo dobro“. Frenetičnim aplauzom masa pozdravlja izlazak Sarkozija na binu, piše izveštač socijaldemokratskog bečkog „Standarda“. „Bilo je to pre pet godina, a čini mi se kao da je bilo juče“, kaže aludirajući na protekli petogodišnji mandat. „Mnogo toga sam naučio za to vreme“, ponavlja Sarkozi desetak puta ne bi li naglasio da je on onaj pravi krizni menadžer koji Francusku treba da izvuče iz privredne mizerije, dok njegov socijalistički oponent nema baš nikakvog iskustva, nikada nije bio čak ni ministar.
A onda kreće desničarska tirada, dostojna predvodnice radikalno desnog Nacionalnog fronta Marine le Pen. Sarkozi viče na uzbunu zbog „nekontrolisanog priliva imigranata“ i njegovih posledica, neće on više da dopusti da o imigrantima odlučuju tehnokrate i sudovi. A i revidiraće Šengenski sporazum, jer ko nije u stanju da se pridržava ugovorenog ima da se isključi iz šengenskog sistema, baš kao što neku državu Evropske unije treba isključiti iz evropskog prostora ako se ne pridržava svojih fiskalnih obaveza. Ako se tu u narednih dvanaest meseci ništa ne promeni, on će Francusku da izvede iz Šengenskog sporazuma.
Sarkozi poziva na privredni patriotizam, odnosno protekcionizam evropske robe. Francuska će zahtevati da se u Evropsku uniju unese „akt kupuj evropski“, poručuje predsednik na kraju mandata, po uzoru na američki buy american act, a ako drugi to neće, onda će Francuska to pravilo uvesti unilateralno (parolom „kupujte francusku robu“ služe se doduše svi sadašnji predsednički kandidati). Podseća da su zabranili burke, jer na francuskom tlu za žene i muškarce važe ista pravila, mogu istovremeno da idu na bazen, da imaju iste lekare… „Ne prihvatam da radnici zarađuju više od onih koji primaju socijalnu pomoć (društvenih parazita)“, uzvikuje Sarkozi, te da je „sve dao Francuskoj“. Pobedićemo!, uzvraća masa.
ŠTA RADE TI FRANCUZI: Sarkozijev „lov u desnoj bari“ naišao je na oštre kritike. Šef socijaldemokratske frakcije u Evropskom parlamentu Hanes Svoboda nazvao je „skandaloznom“ Sarkozijijevu najavu da bi Francuska mogla da izađe iz Šengenskog sporazuma, pa makar to bilo u izbornoj borbi, te da je „za žaljenje“ i „neodgovorno“ što se aktuelni predsednik Francuske stalno udvara nacionalističkom i antievropskom delu birača.
Ministar spoljnih poslova susednog Luksemburga Žan Aselborn rekao je da je dovođenje Šengena u pitanje, slabljenje sporazuma o otvorenim evropskim granicama ili njegovo ukidanje „samo da bi se dopao biračima Nacionalnog fronta – antievropski i populistički“, te da Sarkozi gazi „instrument koji najbolje predstavlja integraciju građana Evrope“.
Mediji izveštavaju da borbeni Sarkozi čini baš sve ne bi li bio reizabran: skrušeno priznaje greške iz prošlosti, skromno priznaje da bi mogao i da izgubi, intimno otkriva da će u slučaju pobede slaviti u uskom krugu prijatelja, sa svojom decom i sadašnjom suprugom Karlom Bruni-Sarkozi, čak se pomirio sa bivšom suprugom koja je o njemu govorila sve najgore – i ratoborno se okreće desnici. Sarkozi se u poslednjem trenutku distancira i od nemačke kancelarke Angele Merkel, koja ga aktivno podržava i koja je trebalo da se pojavi na nekom Sarkozijevom izbornom skupu, jer su njegovi savetnici zaključili da bi tako otvorena podrška kancelarke mogla da bude kontraproduktivna i izazove otpor Francuza, te da je mešanje u unutrašnja pitanja jedne suverene zemlje iz ugla većine francuskih birača neprimereno.
Sarkozijev desni populizam, međutim, ni približno nije uzburkao Evropu kao Olandova levičarska obećanja. „Ne može madam Merkel da donosi odluke u ime svih Evropejaca“, rekao je Oland i dodao, naravno, da je Sarkozi njen najbliži saučesnik. Pritom je mislio na Evropski fiskalni paket koji je po nemačkom uzoru izgurao „Merkozi“, prihvatilo ga 25 članica EU, a trebalo bi da bude osnova za izvlačenje EU iz krize.
„Ako mene izaberu za predsednika, taj ugovor neće moći da bude ratifikovan“, poručio je Oland i nagovestio da će tražiti izmene sporazuma po meri građana, a ne banaka i finansijskog sveta. „Evropska centralna banka novac pozajmljuje bankama, a ne državama. I o tome ćemo morati da diskutujemo“, nastavlja Oland na užas neoliberalnih krugova. On je za izdavanje evro-obveznica, čemu se Merkelova najoštrije protivi, te za ponovno smanjivanje godina potrebnih za penziju, u trenutku kada su se mnoge vlade uprkos velikim uličnim protestima odlučile da usled ekonomske, finansijske i dužničke krize povećaju starosnu granicu za odlazak u penziju, pa je to učinio i Nikola Sarkozi.
BOJKOTUJTE OLANDA: Dovodeći u pitanje pre svega Evropski fiskalni paket – koji je dogovoren, ali tek treba da se ratifikuje u nacionalnim parlamentima i koji je privremeno smirio finansijska tržišta – a koji predviđa strogu štednju po nemačkom modelu i kažnjavanje budžetskih prestupnika, te najavom da će bogatima nametnuti porez od 75 odsto, Oland je izazvao bojazan u konzervativnim evropskim političkim i finansijskim krugovima da bi otpor tek postignutom dogovoru o merama za prevazilaženje ekonomske krize mogao da se proširi kao nekakva levičarska zaraza. Fiskalni paket je „iluzija“, on je zapravo preduslov za dugoročnu privrednu krizu, kaže Oland.
Nekoliko desetina nemačkih levičarskih intelektualaca, profesora, ekonomskih stručnjaka, novinara pozvalo je na niz protesta protiv „fiskalnog paketa koji propisuje politiku štednje koja se kosi sa socijalnom politikom…, paketa koji ograničava demokratsko pravo na samoopredeljenje i koji je privremeni vrhunac autoritativnog razvoja u Evropi“. U proglasu stoji da je „kriza u Evropi samo vrh ledenog brega. Ispod toga je duboka strukturalna kriza kapitalizma… Posledice su drastične, ono što se dešava Grčkoj preti čitavoj Evropi: masovna nezaposlenost, osiromašenje širokih narodnih masa, zdravstveni sistemi koji se raspadaju…“
Nemački nedeljnik „Špigl“ piše da konzervativni evropski šefovi država i vlada organizovano bojkotuju socijalistu Olanda i nedvosmisleno podržavaju Sarkozija ignorišući njegove „neprimerene“ izlete desno od korektnog. Upitan šta misli o tome što ga bojkotuju šefovi vlada Nemačke, Velike Britanije, Španije i Italije, pa čak i da je Barak Obama odbio da se u vreme izborne kampanje susretne s njim, Oland je nonšalantno odgovorio: „Uvek se radujem kada se šefovi država tako lepo ophode jedni sa drugima“, te da francuskog predsednika biraju Francuzi.
Pojedine nemačke novine pišu u stilu da jedan bauk kruži Evropom, bauk Fransoa Olanda, koji bi mogao da digne na noge milione nezadovoljnih u Evropi, koja se pretvara u tehnokratsku tvorevinu nameta, dažbina i discipline, bez ideala, u kojoj se pod korbačem kancelarke Merkel postepeno žrtvuju socijalna država i demokratski principi sve pod izgovorom ekonomske krize. Prema „Špiglu“, upravo je Merkelova, koja je odbila da se vidi sa Olandom i na čije insistiranje je postignut dogovor o fiskalnom paketu, pokretač bojkota socijalističkog predsedničkog kandidata. List piše da je mešanje Merkelove u unutrašnja pitanja jedne susedne zemlje do sada neviđeno u istoriji Savezne Republike Nemačke.
Oland je finansijski svet naciljao kao glavnog neprijatelja: dobit banaka hoće da oporezuje sa dodatnih 15 odsto, da ograniči bonuse i akcije bankarskih rukovodilaca, hoće da zabrani „toksične“ bankarske proizvode, da strogo razdvoji poslove sa štednjom i investiciono bankarstvo. Nije čudo što konzervativci, neoliberali, bogati i svi koji zastupaju interese banaka i krupnog kapitala svesrdno navijaju za Sarkozija.
Još pre izbora Oland je svakako postigao jedno: da se ponovo iscrtavaju prepoznatljive granice levih i konzervativnih partija koje su usled krize postale neprepoznatljive sve u duhu termina „nema alternative“, koji tako rado koristi Angela Merkel dok kod birača izaziva frustraciju i često ih tera u zagrljaj radikalnih struja. Ponovo je u Evropi, posle dugo vremena, pokrenuta ideološka rasprava. Pobeda Olanda probudila bi učmalu evropsku socijaldemokratiju, a od postojanja ideoloških alternativa građani Evrope mogu samo da imaju koristi.
Žan-Lik Melenšon, vođa grupe radikalnih levih partija Levi front (Le Front de gauche), koji je ponegde predstavljen i punim nazivom Levi front za promenu Evrope (Front de gauche pour changer d’Europe) a uključuje komuniste, leve socijaliste, trockiste, leve radikale, republikance, sekulariste i ekologiste, 18. marta sakupio je u maršu na Bastilju 120.000 pristalica spremnih da pokažu svoje nezadovoljstvo. Ta grupa redovno učestvuje u demonstracijama – isticali su se i u uličnim borbama protiv penzione reforme.
Socijalista Oland, koji sakuplja glasove levo od centra, naravno ne može da dozvoli sebi da ih ignoriše i pokušao je da kanališe njihovu kritičnost: „Bes je respektabilan, on je poseban, on je i legitiman kada se građani suočavaju sa toliko teškoća, ali bes mora da bude transformisan u volju za promene, a to je ono što ja donosim.“
Melenšon, koji je ranije bio trockista, a bio je i šezdesetosmaš i socijalista, čija retorika se oštro razlikuje od Olandove, mogao bi po istraživanjima javnog mnjenja da sakupi oko 10 odsto glasova. Potpis ispod jedne karikature: „Kandidat levih socijalista i komunista na predsedničkim izborima u Francuskoj: ‘Dan kad sam dobio 9,99 odsto glasova u pripremi!’“ Rečenica i nije tako sarkastična: u martu ga je podržavalo dvostruko više glasača nego u decembru 2011, a u drugom krugu predsedničkih izbora tih 9,99 glasova može da bude „teško kao 99,9“ – da odluči izbore.
Kako se primećuje u analizi agencije Rojters, Melenšonov rastući uticaj je primorao Olanda da daje ustupke svom levičarskom rivalu, a sudeći po daljem rastu njegove popularnosti moraće da daje još više. Melenšon izjavljuje: „Što više ljudi stoji iza mene, to su veće garancije da će politika koju prihvati Oland, ako bude izabran, biti levičarska.“
Jedna od tačaka nesporazuma između francuskih socijalista i levičara je NATO. Oland bi ostao u Severnoatlantskom paktu, Melenšon bi istupio iz njega. Levi front je bio protiv ratifikacije Lisabonskih ugovora, on je protiv liberalizma i protiv korporativne globalizacije. I Oland i Sarkozi su već dali obećanja o oporezivanju bogatih i bolje plaćenih, što neki mediji registruju kao rezultat Melenšonovih radikalnih sugestija.
S druge strane, Fransoa Bajru, kandidat centrističkog Demokratskog pokreta (Mouvement démocrate, MoDem, koji se zalaže za prevazilaženje podele na levicu i desnicu i za vladu nacionalnog jedinstva), po istraživanjima trenutno je četvrti (10 do 13 odsto glasova) iza Marin le Pen, kandidatkinje desničarskog Nacionalnog fronta koja može da računa sa preko 13 odsto glasova. Ako hoće i glasove Bajruovih pristalica, koji, takođe, mogu predstavljati ključ pobede u drugom krugu, Oland mora da pazi da ih ne rastera – dajući previše koncesija levičarima.
Ispred jevrejske srednje škole Ozar Hatorah u Tuluzu četiri osobe su poginule, od kojih su troje deca uzrasta od tri, šest i deset godina, kada je u ponedeljak 19. marta ujutru maskirani napadač s motociklističkom kacigom i obučen u crno, otvorio vatru iz revolvera na sve što se miče, a zatim seo na motocikl i pobegao. Francuska policija sumnja da je zločin počinila ista osoba koja je ubila trojicu francuskih vojnika iz istog oružja. Takođe, ima indicija da je ubica nosio malu kameru oko vrata kojom je možda snimao svoje nedelo, pa ga pojedini mediji porede s norveškim desničarom Andreasom Brejvikom, koji je masakrirao mlade ljude na ostrvu Utoja. Policija vodi klasičnu antiterorističku akciju i još se ne izjašnjava o tome šta bi mogao da bude motiv ubice, ali u medijima se uglavnom ukazuje na ekstremni antisemitizam i šovinizam.
Predsednik Francuske Nikola Sarkozi i njegov suparnik na predsedničkim izborima socijalista Fransoa Oland doputovali su u Tuluz i na jedan dan su obustavili svoje predsedničke kampanje da bi izrazili solidarnost sa porodicama žrtava i jevrejskom zajednicom u Francuskoj koja broji oko 500.000 ljudi.
Na francuskim predsedničkim izborima takmiči se deset kandidata:
odlazeći predsednik Nikola Sarkozi (Nicolas Paul Stéphane Sarközy de Nagy–Bocsa) kandidat je Unije za narodni pokret, kandidat Socijalističke partije Fransoa Oland, liderka desničarskog Nacionalnog fronta Marin le Pen, kandidat centrističkog Demokratskog pokreta Fransoa Bajru, kandidat Levog fronta Žan-Lik Melenšon, ekolog Eva Žoli, član krila desnog centra Unije za narodni pokret (UMP) Nikola Dipon-Enjan, trockista Natali Arto (iz partije Radnička borba), Filip Putu iz Nove antikapitalističke partije i nezavisni kandidat Žak Šeminad.
POVRATAK U LEVO: Predsednički kandidat socijalista Fransoa Oland
RADNICI,…
…SELJACI…: Glavni kandidati za funkciju predsednika Francuske
FRANCUSKA FRANCUZIMA: Žan-Mari le Pen sa ćerkom Marinom, šeficom Nacionalnog fronta
Sahrana posle zločina u Tuluzu
VERA U FRANSOA OLANDA: Sindikalni protesti u Francuskoj
Premijer Hrvatske Andrej Plenković je nakon održanog Predsedništva Hrvatske demokratske zajednice kazao da će predložiti Saboru da predsednički izbori budu 29. decembra. Predsednik Milanović za to vreme ukazuje na postojanje korupcije u Vladi Hrvatske
Predsednik Rusije Vladimir Putin se na taj potez odlučio nakon što je američki predsednik Džozefa Bajdena dozvolio Ukrajini da pogađa mete unutar Rusije raketama većeg dometa koje isporučuju SAD
Novoizabrani predsednik SAD Donald Tramp je u nekoliko navrata tvrdio da će deportovati najmanje 15 miliona, pa čak i čak 20 miliona ljudi koji se ilegalno nalaze u SAD
Za hiljadu dana rata u Ukrajini ubijeno je desetine hiljada civila, među kojima i najmanje 659 dece. Političarima i generalima ne fali ni dlaka s glave
Američki predsednik Džozef Bajden dozvolio je Ukrajini da gađa Rusiju američkim oružjem dugog dometa. Donald Tramp je najavljivao smanjenje pomoći Ukrajini, a sada mu sledi još teži težak zadatak, da spreči globalnu konfrontaciju
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
