Gorka pobeda

Možda i izgleda da je nakon predsedničkih izbora u Zimbabveu sve ostalo po starom, ali na jugu Afrike ipak ništa neće biti isto kao pre. Robert Gebrijel Mugabe (78) i dalje je predsednik Zimbabvea jer je on odlučio da će tako biti. Mugabeova Nacionalna afrička unija Zimbabvea – Patriotski front objavila je da je na izborima koji mogu da „posluže kao primer“ njihov vođa „glatko“ izvojevao pobedu nad opozicionim kandidatom Morganom Cvangiraijem (50), jer mu je poverenje dalo 56 odsto građana koji su izašli na izbore.

Opozicioni blok Savez za demokratske promene na čijem je čelu Cvangirai tvrdi da je nakon trodnevnog izbornog haosa izvesno jedino to da je reč o izbornoj krađi i „zločinu protiv demokratije“ jer je desetinama hiljada ljudi uskraćeno pravo da glasaju za promene. Tako su svi oni koji su iskusili trodnevni metež tokom glasanja, koje su pratili nasilje i zastrašivanje, ostali podeljeni u dve paralelne realnosti. Kao što vladajuća stranka odbija i samu pomisao da je njihov lider na silu zadržao vlast, služeći se najsurovijim metodama zastrašivanja političkih protivnika i nešto suptilnijim mehanizmima manipulacije, tako pristalice opozicije odbijaju da poveruju da se „čindža“ (od engleskog change – promena) za koju su se borili nije dogodila.

KRAĐA GLASOVA: Stav opozicije odmah su podržale SAD i zemlje Evropske unije, a od evropskih lidera u osudi izborne krađe najmanje je birao reči britanski premijer Toni Bler. Odbijajući da priznaju rezultate koji Mugabeu nakon 22 godine na vlasti omogućavaju da se tu, bože zdravlja, zadrži i narednih šest, zvaničnici EU-a i SAD pozivaju se na izveštaje nezavisnih posmatrača, mahom iz zapadnih zemalja, koji su registrovali brojna gruba kršenja procedure. Zaista, iako je rok za glasanje nakon prigovora opozicije produžen na tri dana, ni to nije bilo dovoljno da u zemlji od 12 miliona stanovnika svi koji su to želeli obave građansku dužnost. Osim toga, samo u Binduri, u oblasti Mašonalend severoistočno od prestonice Hararea, posmatrači su otkrili da od 44 čak 14 kutija sa glasačkim listićima nema dno, da su mnogi mrtvi vaskrsli na biračkim spiskovima i tako dalje. „U mojoj izbornoj jedinici policija je rasterivala glasače“, kaže student iz Hararea, uporišta pristalica promena, koji je čekao duže od 40 sati u redu za glasanje pa ipak nije uspeo da glasa. Da jeste, glasao bi za Cvangiraija. Mladi student tvrdi da je policija pretukla mnoge njegove prijatelje pod izgovorom da su glasali dva puta, iako većina njih nije ni uspela da zaokruži na glasačkom listiću. Da je njemu i desetinama hiljada njegovih istomišljenika bilo omogućeno da glasaju, stvari bi verovatno bile sasvim drugačije, a Morgan Cvangirai bi 10. marta, kada su izbori zaključeni, osim rođendanskog, mogao da uživa u mnogo većem slavlju.

No, ovakve nepravilnosti deluju bezazleno ako se uporede s mnogo manje suptilnim metodama pomoću kojih „drug Bob“, kako je Roberta Mugabea svojevremeno podrugljivo nazvao njegov bivši južnoafrički kolega Nelson Mandela, već godinama demonstrira svoju glad za vlašću. Zapravo, Mugabe je poslednji nacionalni vođa na afričkom kontinentu koji se održao na vlasti na koju je dospeo na krilima borbe protiv kolonijalizma.

BEDA UMESTO BLAGOSTANJA: Tada, 1980. godine kada je Rodezija postala Zimbabve, odnosno od svoje nezavisnosti, ovoj južnoafričkoj državi sa plodnim zemljištem, mineralnim bogatstvom i novom vladom koja obećava modernizaciju i reforme smešilo se blagostanje. Zbog blage klime i brojnih nacionalnih parkova u koje spadaju spektakularni Viktorijini vodopadi i Velike ruševine, srednjovekovno utvrđenje nalik na evropske utvrde iz tog doba, a koje se u srcu ove zemlje nalaze vekovima pre nego što je tuda bazao dr Linvingston, Zimbabve je „pretio“ da postane vodeća turistička sila na kontinentu. Dve decenije kasnije, zahvaljujući vlastoljubivosti koja se sve više ogoljavala sa svakom proteklom godinom tokom koje je Mugabe bio na vlasti, Zimbabve od prizora izgladnele dece koje pamtimo iz Etiopije spasava jedino izuzetno plodna zemlja, pomoću koje bi mogao da hrani pola Afrike.

Snovi o blagostanju raspršili su se već u prvim godinama nezavisnosti, kada je predsednik Mugabe poslao vojsku da smiri nemire u Matebelelendu, oblasti jugoistočno od Hararea, naseljenom pretežno manjinskim plemenom Ndebele, čiji su pripadnici tražili veća prava i zaštitu od dominacije većinskog stanovništva Šona, kojima pripada i sam Mugabe. Vladine snage ubile su tada između 10.000 i 20.000 pripadnika manjina, na šta se međunarodna zajednica donekle oglušila, pokušavajući da popravi prilike u zemlji koja je iz kolonijalne vladavine u nezavisnost prenela brojne rasne i klasne probleme.

No, pošto se kasa u koju su se slili krediti MMF-a i Svetske banke za ekonomski oporavak zemlje ispraznila, Mugabe je rešio da predupredi socijalne nemire tako što je počeo da sprovodi agrarnu reformu. Ona se svodila na tipičan populistički potez despota: Mugabe je nasilno od belih farmera otimao zemlju i delio je siromašnim sunarodnicima i na taj način pokušao da zadrži njihovu lojalnost, a da bi opravdao obećanja da će „afričku zemlju vratiti Afrikancima“. Na stotine belih velikoposednika koji, iako čine tek jedan odsto stanovnika, danas imaju trećinu obradivog zemljišta, ubili su Mugabeovi odredi smrti čiji su mnogi pripadnici obuku sticali u „bratskoj“ Severnoj Koreji. U međuvremenu, kada je ostao udovac, Mugabe se oženio 40 godina mlađom sekretaricom s kojom ima dvoje vanbračne dece, a čijoj neutaživoj želji za luksuzom udovoljava na uštrb sve siromašnijeg stanovništva.

ĆUDLJIVA AFRIKA: No, pritisak da se privreda spase od „slobodnog pada“ narastao je pre dve godine, kada se na političkoj sceni pojavio sindikalni vođa Cvangirai. Njegova koalicija iznenadila je sve kada je na parlamentarnim izborima 2000. osvojila bezmalo polovinu poslaničkih mesta. Od tog trenutka Mugabe postaje veoma nervozan i primenjuje sve brutalnije metode obračuna s političkim protivnicima. Samo tokom tri izborna dana u Zimbabveu je poginulo u sukobima s vladinim i paravladinim snagama više od 30 ljudi, a Mugabe svog političkog takmaca Cvangiraija optužuje za veleizdaju, mašući neuverljivim dokazima kako je Cvangirai pravio zaveru kako će da ga ubije.

Sada, nakon izbora, međunarodnoj zajednici ostaje da traži izlaz iz situacije s kojom je više puta do sada na svim kontinentima bila suočena, kada god je imala posla s despotima. Drugim rečima, kako kazniti lošeg vladara, a da teret izolacije ne padne na pleća obespravljenog i osiromašenog stanovništva, u kome svaki treći mora da se na sve muke nosi još i s virusom side i koje živi u zemlji gde inflacija iznosi preko 117 odsto a nezaposlenost 60 odsto. Zato su sve oči uprte upravo u Organizaciju afričkog jedinstva, Nigeriju i Južnoafričku Republiku, vodeće demokratije afričkog kontinenta.

Međutim, zapadni lideri i tu su se razočarali, otkrivši da je OAJ, ali i veliki broj afričkih vlada, diktatorskih i onih demokratskih, čestitao Mugabeu na pobedi. Neki zdušnije, neki umerenije srdačno, tek, i JAR je odbila da se otvoreno stavi na stranu moralnog pobednika nedavnih izbora Cvangiraija. Upravo JAR može da izvrši najveći uticaj na suseda, jer kontroliše snabdevanje Zimbabvea strujom i gorivom, mada se ostareli predsednik za te potrepštine sve više okreće ka libijskom lideru Muameru Gadafiju. Analitičari procenjuju da podrška Mugabeu koju su mu čak i nakon toliko nepoštenih izbora pružili lideri afričkih zemalja i nije toliko glas „za“ druga Boba, koliko je odraz prkosa bivših kolonija da Evropa i Zapad ponovo kroje kapu u Africi. Presuda će biti doneta nakon izveštaja i pregovaračke misije koju su u Harareu nakon izbora započeli predsednici JAR i Nigerije, odakle su otputovali za London.