foto: fonet / ap
Trodnevni boravak pape Franje u Turskoj mogao bi da se sažme u dve slike. Na jednoj, papa Franja se moli u Plavoj džamiji, zajedno sa velikim muftijom Istanbula. Oči su mu zatvorene, ruke skupljene. Muftijine ruke su ka nebu. Na drugoj, vaseljenski patrijarh Vartolomej blagosilja prvog čoveka Rimokatoličke crkve, dok ovaj saginje glavu pred njim
Ako u prvim mesecima svoje službe papa Franja nije mnogo putovao, sada to pošteno nadoknađuje. Njegova prošlonedeljna poseta Turskoj dolazi u vrlo osetljivom trenutku po raznim osnovama. Na granici Turske i Sirije, džihadisti terorističke organizacije Islamska država, Irak i Levant ratuju sa Kurdima. Više od milion i po izbeglica je prebeglo iz Sirije i Iraka u Tursku. Dok se kovanica „novi Hladni rat“ već odomaćuje u medijima, nekadašnji saveznik Sjedinjenih Američkih Država, turski predsednik Erdogan, zaoštrava svoje odnose sa Zapadom (tačaka spoticanja ima dosta) i priklanja se Rusiji. Baš nakon što je papa Franja otišao, u Ankaru je stigao ruski predsednik Vladimir Putin. U trenutku pisanja ovog članka stigla je vest, hladan tuš za ovdašnju javnost, da su Rusi i Turci potpisali memorandum za gasovod do Turske. Predsednik Turske poslednjih nedelja koristi svaku priliku da iskaže svoje nezadovoljstvo Zapadom (vidi okvir „Ko je otkrio Ameriku“).
Posetu pape Franje obezbeđivalo je nekoliko hiljada policajaca, a katolički velikodostojnik je bio prvi zvanični gost u rezidenciji predsednika Erdogana. Samo mesto susreta je naišlo na pojedine kritike. Pre dolaska pape, turske arhitekte su pisale Vatikanu nadajući se da će on odbiti da ode u predsedničku rezidenciju koja ima 1000 soba i koja je, kako tvrde, ilegalno sagrađena na zaštićenom šumskom zemljištu. Već je do sada koštala preko 600 miliona dolara, a gradnji još nije kraj. Iako papa izjavljuje neretko da pohlepa može uništiti svet, kao gost se obično prilagođava pravilima koje postave domaćini. Strani novinari su pisali kako je papin meki glas odzvanjao u grandizonom okruženju, zapažajući kako je velik „kontrast između skromnog pape siromašnih“ i pompe i luksuza usred kojeg se našao.
Tokom susreta, turski predsednik se, između ostalog, požalio na rastući trend islamofobije u svetu, kao i na zapadno žmurenje pred zločinama sirijskog predsednika Bašara al Asada. Papa je sa svoje strane naglasio da bi sve muslimanske vođe morale jasno da osude nasilje terorista, što bi pomoglo većini muslimana. Naravno, založio se za međureligijski dijalog tvrdeći da u borbi protiv fanatizma i fundamentalizma nije dovoljan samo militarni odgovor, već je neophodna „solidarnost svih vernika“. Zahvalio se turskim vlastima za sve što čine za izbeglice.
BEZ GREŠKE: Kada je reč o religijskoj situaciji u Turskoj, broj pripadnika religijskih manjina je u poslednjih sto godina drastično smanjen, bilo da je reč o jevrejima ili hrišćanima. Broj hrišćana je u prethodnom veku od 20 odsto ukupne populacije došao na 0,2 procenta. Kada je reč o pravoslavnom stanovništvu, 1923 godine, u razmeni stanovništva između Turske i Grčke, više od milion Grka je nasilno isterano iz zemlje u kojoj su živeli – Turske, u – Grčku. U Istanbulu je mnogo njih ipak ostalo, ali je posle antigrčkog septembarskog pogroma 1955, i masovnog proterivanja devet godina kasnije, ta zajednica bila svedena na veoma mali broj. On se danas procenjuje na oko 3000 ljudi. Posle užasa koji su doživeli Aramejci 1915, od dva miliona koliko ih je tada živelo u Turskoj, sada u ovoj državi ima oko 50.000 pripadnika ove grupe.
Erdogan je doneo zakon kojim se vraća imovina ranije oduzeta hrišćanima, i dozvolio je hrišćansku veronauku u školama. Međutim, zamera mu se da sve intenzivnije insistiranje na islamskom identitetu Turske, uz podršku konzervativnih muslimanskih krugova u zemlji, stvara tešku atmosferu za druge religijske zajednice.
U toj napetoj atmosferi, papa Franja, kao četvrti papa koje je posetio Tursku je za razliku od svojih prethodnika nekako uspeo da ne učini niti jedan „kontroverzni gest“. Papa Benedikt XVI je posetio Tursku 2006, ali je sve bilo nategnuto još od njegovog govora u kojem je nešto ranije citirao jednog vizantijskog cara – da je islam „zao i nehuman“, a zamereno mu je i na stavu u Plavoj džamiji. Pre toga, papa Pavle VI je 1967. pao na kolena moleći se u Aja Sofiji, što je izazvalo veliko negodovanje u Turskoj jer je prekršio „sekularnu prirodu“ Aja Sofije.
Pre nego što je ušao u Plavu džamiju, papa Franja je izuo cipele, a u samoj džamiji je proveo nekoliko minuta u tihoj molitvi, glave pognute u pravcu Meke zajedno sa velikim muftijom Istanbula Rahmijem Jaranom. Snimak pape u džamiji je, kažu, prikazan bezbroj puta na turskoj televiziji.
ČETVRTI SUSRET: Poslednji dan papa je proveo u pravoslavnoj crkvi Svetog Đorđa, na dvočasovnoj službi zajedno sa vaseljenskim patrijarhom Vartolomejom. Tu je ponovio, valjda svestan lošeg iskustva iz prošlosti i još živih strahova, da jedinstvo katolika i pravoslavnih ne znači žrtvovanje liturgijske i kulturne tradicije, potčinjavanje niti asimilaciju. „Katolička crkva ne namerava da nametne bilo kakve uslove“, već je cilj zajednička vera. Susret dva crkvena velikodostojnika je četvrti po redu, a ako ni o čemu drugome, onda svakako govori o više nego srdačnom prijateljstvu između prvog čoveka Vatikana i patrijarha, prvog po časti u pravoslavnom svetu. U još jednoj zajedničkoj deklaraciji ponovo je izražena želja za jedinstvom, kao i zajednička briga zbog trenutne situacije u Iraku, Siriji i celom Bliskom istoku. Između ostalog se kaže da „inspirisani zajedničkim vrednostima i ojačani iskrenim bratskim osećanjima, muslimani i hrišćani su pozvani da delaju zajedno za dobro pravde, mira i poštovanja dostojanstva i prava svake osobe, posebno u onim područjima gde su živeli vekovima mirnim suživotom.“
Nakon što je u maju ove godine papa poljubio ruku patrijarhu Vartolomeju, sada se i poklonio pred njim, sagnuo glavu i tražio blagoslov, na šta mu je patrijarh uzvratio celivom u glavu. S druge strane, patrijarh Vartolomej se u vrlo toplom obraćanju zapitao kako može opstati čovečanstvo kada mu prete sukobi, neprijateljstva, podele, često vođeni u Božje ime, naglasivši da Crkva mora da prigrli Drugog, stranca, pa čak i neprijatelja. Obraćajući se papi, nazvao ga je vesnikom ljubavi, pomirenja i mira“, ne štedeći lepe reči za njegovo ekumensko delovanje, kao i za njega lično.
Odgovarajući na pitanje novinara za šta se molio u Plavoj džamiji, papa je odgovorio: „Molio sam se za Tursku, za muftiju, za sve, za sebe, a pre svega za mir.“
Papina poseta Turskoj došla je u trenutku kada ta država zahlađuje odnose sa Zapadom. Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan se čak i ne trudi da „prevede“ svoje viđenje Zapada na neki iole diplomatski jezik. Nedavno je, na sastanku Stalnog komiteta za ekonomsku i poslovnu saradnju Organizacije islamske saradnje u Istanbulu, izjavio da bi islamske zemlje morale da budu ujedinjene i da rešavaju svoje problem bez uplitanja Zapada koji iz islamskih sukoba samo izvlači korist, tvrdeći da stranci žele da vide mrtvu muslimansku decu. „Otvoreno ću to reći, stranci vole naftu, zlato, dijamante i jeftinu radnu snagu islamskog sveta. Oni vole konflikte, borbe i svađe na Bliskom istoku. Verujte mi, oni nas ne vole (…) Oni izgledaju kao prijatelji, ali nam žele smrt i vole da vide kako naša deca umiru. Koliko dugo ćemo to podnositi?“ Na kraju je kritikovao i zapadne medije zbog njihove reakcije na jednu od njegovih nedavnih izjava – da su muslimani otkrili Ameriku. Naime, on je izjavio da su muslimani stigli u Ameriku u dvanaestom veku, kao i da bi trebalo izgraditi džamiju na obali Kube, gde se ona i nalazila kada je navodno Kolumbo tu doplovio. Erdogan se pozvao na turskog naučnika Sezgina, koji predaje u Frankfurtu, koji je u svojoj knjizi izneo tezu da je Kolumbo imao mape Atlantskog okeana sa nekoliko ostrva koja su već bila ucrtana, a s obzirom na to da je arapsko-islamska kultura bila naprednija u astronomiji i geografiji oni su prvi stigli i do Amerike. Naravno, iza ovih Erdoganovih bavljenja naukom nalazi se druga poruka koju je, pre desetak dana, nekom drugom zgodom, izrekao – „kao predsednik svoje zemlje ja ne mogu da prihvatim da je naša civilizacija inferiorna u odnosu na druge civilizacije“. Upitan zašto misli da ga mu se i turska javnost podsmeva zbog izjave o Americi, on je odgovorio: „Zato što oni ne veruju da bi Musliman učinio nešto tako… To je nedostatak samopouzdanja i verovanje u zapadne izvore kao da su sveti tekstovi.“ Erdogan te poruke upućuje svom glasačkom telu i ojačava podršku konzervativne struje. Na kraju, u politici, istorijski revizionizam se (zlo)upotrebljava kao uobičajeno „sredstvo borbe“ i na Istoku i na Zapadu. I tu Erdogan nije izuzetak.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
