Geografsko poreklo restriktivnih zakona

Francuska je prošle nedelje počela da primenjuje zakon kojim se zabranjuje prekrivanje (celog) lica na javnom mestu. Procenjuje se da se ovaj zakon skoro isključivo odnosi na oko 2000 žena islamske vere koje se odevaju na taj način, sa integralnim velom, u zemlji od preko 60 miliona stanovnika. Bolja strana Zakona je drakonska kazna za one koji primoravaju žene da se na taj način oblače (godinu dan zatvora i 30.000 evra), mada se moglo očekivati da je to već sankcionisano nekim drugim, opštijim, zakonom. Ovaj zakon izazvao je nedoumice po pitanjima slobode, tolerancije, ljudskih, manjinskih i verskih prava kao i odnosa prema islamu, ne samo u Francuskoj već i u nekim drugim zemljama Evrope i u SAD. Nije ovo prvi zakon koji tretira način odevanja u Francuskoj jer je 2004. godine zabranjeno pokrivanje glave (na primer šalom ili maramom) u francuskim školama. Mera je takođe pogodila žensku muslimansku populaciju.

I nije Francuska jedina zemlja Evrope koja na neki način i na nekim mestima ili u nekim delovima zemlje brani nošenje vela preko celog lica, samo je ona tu zabranu podigla na do sada najviši nivo, globalnim zakonom na nacionalnom nivou. Ovde je zanimljivo primetiti da su novije članice EU, uz skandinavske zemlje, u ovom pogledu daleko liberalnije, svakako i zbog toga što imaju manje doseljenika iz onih krajeva sveta gde postoji običaj da se žensko telo i lice prikrivaju.

I kakve sad sve to ima veze sa Srbijom. Naizgled ne mnogo, jer kod nas nema pripadnica islamske veroispovesti koje prekrivaju celo lice (burka), ili bar ja za svog života tako nešto nisam video u Srbiji, a i prekrivanje usta i nosa, a ne i očiju (nikab), kod nas je veoma retka pojava. Što se slobode odevanja tiče, ovde je, recimo propisan način odevanja poslanika u Skupštini kao i mera (ne)pristojnog odevanja građana u poseti državnim institucijama (npr. opštini). Meni lično se čini da je i to previše.

Ali nije ovde reč samo o odevanju, već svakako o slobodi, onoj vrsti naravno, koja ne ugrožava tuđu slobodu. Reč je i o „geografskom“ poreklu zakona. U Srbiji su pod firmom „evropskih“ zakona predlagani i donošeni neki restriktivni i strogi zakoni kakvih nema ni u jednoj „vodećoj“ zemlji EU (ovo vodećoj shvatiti kao zemlji tradicionalne demokratije, stare članice Evropske zajednice ili još starije Zajednice za ugalj i čelik), ponekad ni u jednoj zemlji članici EU, pa čak ni u jednoj drugoj evropskoj zemlji. Na primer, naš novi zakon o bezbednosti u saobraćaju po restriktivnosti više liči na hrvatski, nego na bilo koji od zakona u „vodećim“ zemljama EU. Zakon o informisanju nam, nakon dopuna, takođe ne liči ni na jedan zakon zemalja EU. Pokušano je da se uvede obavezno posedovanje „čipovanih“ ličnih karata, što ne postoji u EU, pa je tek nakon iznenađujuće snažne reakcije naše javnosti i verskih zajednica to propisano samo kao opcionalno. Neki od ovih zakona imali su dobre preporuke pojedinih evropskih institucija. Ostalo je pitanje da ako su već ti zakoni tako dobri, zašto se onda ne donose i primenjuju u „vodećim“ zemljama Unije.

Čule su se tim povodom primedbe kako bi bilo lakše razumljivo da se „evropski“ zakoni, a pre svega se misli na zakone koji su restriktivni po svojoj prirodi, prave po ugledu na zemlje poput Francuske, na primer.

Francuski novi zakon je možda dobar primer kada ne bi trebalo preći na novu praksu o „geografskom“ poreklu zakona. On ne samo da ovde nije potreban (nema protiv koga da se primeni), lično mi je neprihvatljiv sam po sebi zbog suzbijanja slobode, već bi mogao i loše da utiče na međunacionalne ili međuverske odnose u zemlji – ovde je naveden samo kao primer. Ima u zakonodavstvima vodećih zemalja EU mnogo više rešenja na koje bi mogli da se ugledamo i to u smislu povećanja slobode i prava građana. Ne bi valjalo da se „evropsko“ zakonodavstvo ovde shvati isključivo kao suzbijanje slobode. Jer to nije suština „evropskog“ pravnog sistema kao što nije ni suština očekivanih promena u okviru evropskih integracija – naprotiv.

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.