Fama o (talibanskoj) nepobedivosti

Prvu operaciju američkih kopnenih snaga u Avganistanu koju je Vašington priznao i dalje je poprilično skrivena od očiju javnosti. Bila je munjevita, a njeni su ciljevi i (ne)uspesi i dalje nepoznati. Zna se samo da su je u okolini Džalalabada izveli pripadnici Rendžersa i drugih specijalnih snaga uz podršku borbenih helikoptera. Ono malo informacija koje je procurilo, u Moskvi su pažljivo analizirali veterani sovjetske operacije u Avganistanu. Posebno oni koji su učestvovali u sličnim akcijama.

General-major Aleksandar Calko se povukao iz vojne službe početkom devedestih i sada predvodi jednu nevladinu organizaciju za pomoć ratnim veteranima koji imaju fizičke ili psihičke traume. U Avganistanu je boravio od 1981. do 1983. godine kao komandant helikopterskog puka stacioniranog u Kandaharu, a potom je još šest godina obučavao pilote za boj. Bio je to težak rat, posebno za pilote helikoptera i letačko osoblje. Po rečima generala Calka, oni čine oko deset odsto ukupnih sovjetskih gubitaka u Avganistanu, što daleko nadmašuje prosek u „normalnim“ ratovima. Razlog za to nije toliko protivavionska vatra mudžahedina, već izuzetno teški uslovi za letenje.

MUKE PO HELIKOPTERU: „Otprilike trećina izgubljenih helikoptera uopšte nije stradala od neprijateljske vatre već od zamora, ili letelice ili pilota. Helikopter gubi svoje karakteristike sa porastom nadmorske visine. Ako je u ravnici u stanju da podigne teret od tri tone ovde u Moskvi, u Kandaharu može samo dve. A još hiljadu metara više, u brdima, koristan teret spada na samo jednu tonu. Na visoravni se smanjuje i sposobnost helikoptera za vertikalno poletanje i drastično se smanjuje maksimalna, a povećava minimalna brzina leta. Sve to čini helikopter pravom beštijom za upravljanje, a letenje u planinskim krajevima izuzetno opasnim.“

Problem je, naravno, i održavanje i servisiranje letelica, kao i gorivo. Da bi helikopter uopšte mogao da deluje na velikim visinama i isporuči borbenu jedinicu na željenu lokaciju, nije mogao da ponese pun tovar naoružanja, pa čak ni goriva. Radijus kretanja je mali i neophodne su stoga, kaže general Calko, stanice za snabdevanje gorivom raštrkane po brdima. A njih opet treba snabdevati, braniti…

„Da se razumemo, helikopter je relativno laka meta. Da bi efikasno obavio svoj posao, on mora da leti nisko i sporo. Drugim rečima, moguće je pogoditi ga čak i običnom vojničkom puškom. Ako vas posluži sreća, i jedan metak može biti dovoljan. A ima i potpuno suludih slučajeva. Jedan od mojih helikoptera je nastradao od – minobacača!!! Prevozio je jedinicu specijalaca i nadleteo je kamion mudžahedina sa minobacačem u zadnjem delu. Neko od njih je onako… ofrlje ispalio i pogodio helikopter ubivši sve u njemu. Mislim da je to jedinstven slučaj u istoriji avijacije.“

No, ovo je već izuzetak. Opasnost je obično drugde… Nikolaj je još uvek aktivni pukovnik ruske armije i moli da mu ne spominjemo prezime. U bistrou „Afrika“ u kojem poslužuju Kinezi ljubazno odbija ponuđeni rum uz uobičajenu šolju čaja. U Avganistanu se borio dva puta po dve godine i „zaradio“ prostrelnu ranu u ramenu od – snajperskog metka. „Sve zavisi od visine na kojoj letite. Na (za helikoptere) većim visinama najopasnije su ručne protivavionske rakete poput ruske strele, američkog stingera ili engleskog bloupajpa. Sve imaju manje-više slične osobine i ubitačne su. No, ako letite nisko, recimo dovozite ili povlačite pešadiju sa terena ili ako mitraljirate njihove položaje, najopasnije je obično pešadijsko streljačko naoružanje. Snajper, kalašnjikov… Naravno, i protivavionski mitraljezi i topovi.“

BOLJI OD AVIONA: U slučaju da vas potera maler, helikopter je sigurniji od aviona. Čak i kada mu otkaže motor, obično je u stanju da se spusti relativno čitav. No, ako je to iznad neprijateljskog terena, kaže general Calko, to je gore od smrti. „Mnogi su čuvali poslednji metak ili poslednju ručnu bombu za sebe. Mudžahedini nisu imali milosti ni prema kome, a posebno prema pilotima helikoptera. Nas su se najviše plašili, helikopter su zvali ‘šejtanom’ (đavolom), a mučenje je bilo sasvim uobičajeno pre nego što ubiju pilota.“

„Nisu oni baš takvi ratnici kao što se misli“, dodaje Nikolaj. „Ali, na nama su izučili dobru školu. No, nas, helikoptera, i te kako su se bojali. Posebno kada smo uletali sa specijalcima u munjevite akcije. Amerikanci imaju dobre helikoptere. Posebno su dobri apači, koji su osposobljeni za noćna dejstva, i blekhouk. Verujem da će koristiti slične taktike koje smo mi razvili, uostalom (smeje se), oni su ih sami obučavali i stoga znaju mnogo i o njihovoj taktici i načinu ratovanja.“

Sem što je teško leteti u planinskom području zbog visine, kaže Nikolaj, opasni su i vetrovi, ima dosta turbulencije. Ali, najteže je, kaže on, naći neprijatelja. „Tamo ima na hiljade i hiljade pećina koje samo oni poznaju. Džaba vam i specijalci i helikopteri ako ne možete da ih nađete. Aleksandar Makedonski, koji je bio, valjda, prvi osvajač Avganistana rekao je – ‘moguće ih je pobediti u planinama, ali ih nije moguće pokoriti’.“

„No“, kaže general Calko, „uprkos svim teškoćama, nisu talibani i Avganistanci nepobedivi. Nemojmo gubiti iz vida jednu stvar, ogromnu finansijsku podršku koju su mudžahedini imali od Amerikanaca i arapskih zemalja. Pa ja sam lično uništio stotine vozila koje su iz Pakistana prebacivale naoružanje, opremu i dobrovoljce… Svega toga sada neće biti. U ovu bitku oni ulaze poprilično izolovani.“

RAT I TOPOGRAFIJA: Potpukovnik Mihajl Lebedev se dve godine nosio sa mudžahedinima. Bio je komandant specijalne artiljerijske jedinice koja je veći deo vremena provodila u brdima izvodeći specijalne operacije. Danas je penzioner, ali i dalje vojnički odrešit i uspravan. „Vrsta ratovanja u Avganistanu je određena topografijom. Veći deo zemlje čine pustinja i planine. To znači da, posebno u planinama, vojska ne može da koristi svoje najjače adute – tenkove, artiljeriju pa čak ni borbenu avijaciju. Drugim rečima, najefikasnije su vazdušno-desantne jedinice. Tek kada oni nagaze čizmom na teren, dolazi do izražaja pojedinačna obučenost vojnika. Avganistanci imaju kao prednost savršeno poznavanje terena i činjenicu da je to ipak NJIHOVA zemlja. A, na našoj strani su bili bolja obučenost, bolje naoružanje…“

U toploj prostoriji privatne firme Alfa Kvant, koja se bavi obezbeđenjem lica i objekata u Moskvi, nekadašnji poručnik Igor Pankin se priseća svojih dana u Avganistanu. Poput većine sunarodnika, tamo je služio dve godine i to u vazdušno-desantnim jedinicama. Odlikovan je ordenom Crvene zvezde i Medaljom za hrabrost.

„Jedino efikasno sredstvo za borbu na tom terenu su specijalci. Oni su izuzetno pokretni, dobro uvežbani i mogu da se ubace na teren čim se prikupe obaveštajni podaci o aktivnosti neprijatelja. Lako su naoružani streljačkim naoružanjem, mitraljezima i lakim minobacačima. Naravno, valja prethodno proći kroz školu brdskog ratovanja. Verujte mi, ko se nije borio u planinama taj ne zna o čemu govorim. Ali, verujte mi, ukoliko niste dobro pripremljeni, nemate nikakve šanse.“

Sem opasnosti od smrzavanja ili toplotnog udara, tu su još i zmije, insekti i čitav niz infektivnih oboljenja koja podjednako odnose zivot vojnika kao i neprijateljski meci. Vode ili nema ili je ima vrlo malo, a i ako je ima, veliki su izgledi da su je mudžahedini zatrovali, kaže potpukovnik Lebedev. „Stoga je izuzetno važna fizička priprema. Snaga i izdržljivost. Naši standardi obuke su bili mnogo oštriji od onih koje su imali obični vojnici. Recimo, oni bi dnevno trčali po šest kilometara, dok je naš kondicioni trening iznosio duplo više. Pored toga, da biste dospeli u specijalne jedinice, morali ste da imate najmanje srednju školsku spremu. Onda bi sledila i specijalna psihološka priprema jer je veći deo naših operacija bio iza neprijateljskih linija. I tamo, ili uspeš i obaviš zadatak ili te nema…“

„No“, dodaje Pankin, „nisu oni nepobedivi. Sve vreme koje smo mi tamo proveli, oni nijednom nisu uspeli da se ujedine protiv nas. To nas je i spaslo! Podeljeni su na etničkoj, verskoj i plemenskoj osnovi i stalno se glođu između sebe. To im umanjuje borbenu snagu.“ Potpukovnik Lebedev takođe veruje da talibani nemaju šanse protiv superiorne američke vojne mašinerije. Pod uslovom, dodaje on, da im njihovi politički gospodari dozvole da posao obave kako treba i do kraja. Ostaje neizrečeno, ali u vazduhu, da Kremlj svojim vojnicima to nije dozvolio.