Evropeizacija korak po korak

Dr Kristof Cepel i Gert Vajskirhen, poslanici SPD-a u Bundestagu, kažu da su došli u našu zemlju da bi Srbiju i Crnu Goru približili Evropi. Telegrafski, ali s lekovitim zrnom diplomatskog optimizma, Vajskirhen poručuje:

„Niko ne zna tačan datum, ali smo sigurni da će se Srbija i Crna Gora pridružiti Evropskoj uniji kao punopravan član, radimo na tome da se što pre pridružite evropskoj porodici. Formiranje državne zajednice Srbije i Crne Gore vidimo kao važan čin koji doprinosi približavanju.“

Posle ove optimističke uvertire pitali smo naše sagovornike kako komentarišu nedavno upozorenje saveznog ministra inostranih poslova Gorana Svilanovića da nam prete nove sankcije Zapada. Američki Kongres je odložio pomoć Srbiji i Crnoj Gori… Podrška i pomoć Amerike, ali i Evropske unije vezuje se za saradnju sa Hagom. Svilanović je upozorio da sankcije, makar se one tako i ne zvale, slede ukoliko se ne uhapse i ne isporuče oni koje traži Haški tribunal; ključna je odgovornost onih koji su učestvovali u zločinima u Srebrenici i Vukovaru…

SANKCIJE: Gert Vajskirhen smatra da sankcije nisu rešenje:

„Milošević je tamo, Šešelj je otišao. Mladić i Karadžić takođe treba da odu u Hag. Moje lično mišljenje je da su sankcije pokazale da ustvari ne pomažu da padnu diktatorski režimi: od sankcija najčešće strada narod, a vlastodršci ostaju.“ Njegov kolega dr Kristof Cepel ističe da je Srbija demokratska država i da treba nastojati „da se pomogne Vladi Srbije da pronađe ove ljude, koji van svake sumnje treba da odgovaraju pred Haškim tribunalom za ono što su učinili“. Po Cepelovom mišljenju i „van svake sumnje je da Vlada demokratske Srbije sarađuje sa Hagom“; međutim, naglašava, da je neophodno da Evropska unija i u ovom pogledu pruži praktičnu pomoć, da sarađuje s našom obaveštajnom službom i policijom, a ne da uvodi sankcije.

Šta, s druge strane, nova državna zajednica treba da uradi da bi se što pre uključila u evropske integracije?

Po mišljenju sagovornika „Vremena“, najvažnije je ubrzati socijalne reforme, zatim ojačati veze sa zemljama u regionu da bismo pokazali da je Srbija i Crna Gora „mirnodopsko sidro“ u regionu, i na kraju, možda je ovo i najteže, da se u očekivanju punopravnog članstva u EU sami, polako, korak po korak, evropeizujemo.

Nemačka je, uz Francusku, najvatreniji golub: Pariz i Berlin vode najoštriju bitku sa vašingtonskim jastrebovima. Da li će uspeti da spreče rat?

„Pre svega treba istaći da ovaj rat nije neizbežan. Može se sprečiti. Još nisu upotrebljeni svi instrumenti za kojima se može posegnuti pre nego što se pribegne poslednjem rešenju, sili. Dakle, treba primeniti miroljubive instrumente: ojačati ulogu inspektora, primeniti logiku Rezolucije 1441 (iračkom diktatoru je pre dvanaest godina odobreno primirje pod uslovom da se razoruža, prim. S.A.). Ovi instrumenti do sada nisu iscrpljeni i treba ih šire primeniti. Mandat inspektora treba da bude robustan: on se može ojačati i primenom letelica U-2 ili drugih letećih sredstava… Sadam Husen naravno mora u potpunosti da poštuje i ispuni sve zahteve iz rezolucije 1441“, smatra Gert Vajskirhen.

EVROPSKI POGLED: Mirovni pokret u Nemačkoj je vrlo jak: sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je ogroman broj stanovnika Nemačke, čak 70–80 odsto, protiv rata u Iraku… Može li se govoriti o promenama u nacionalnoj psihi?

„Nije to ništa karakteristično za Nemačku, to je zapravo evropski pogled na ovaj problem. Mislim da pre treba reći da isto mirovnjačko rapoloženje vlada u čitavoj Evropi: Španiji, Fancuskoj, Engleskoj, Italiji…“, ocenjujeVajskirhen dok dr Cepel upozorava da se širom kontinentalne Evrope sve jasnije pokreće rasprava šta se zapravo desilo u XX veku:

„Evropa je prošla kroz dva svetska i još nekoliko manjih ratova, stradao je ogroman broj civilnog stanovništva, starije generacije se još sećaju ratnih strahota, ali i mlađi imaju svest o ovim tragedijama. Jednostavno, protiv rata je većina stanovnika Evrope: ne želi rat, naročito ne rat protiv civila, u XXI veku. To pokazuju sva istraživanja javnog mnjenja.“

Dr Cepel ocenjuje da za Evropu glavna opasnost nije totalitarni režim u Iraku:

„Za Evropu je stvarna opasnost imigracija iz arapskih i drugih zemalja na Bliskom istoku povezana s kriminalom, možda i s terorizmom… Između nas i Sjedinjenih Američkih Država postoji velika razlika: između Amerike i Bliskog istoka je Atlantski okean, između Evrope i Bliskog istoka – nema ničega. Ako dođe do rata, Evropi preti još veća opasnost: ako ova ratna kriza potraje, ako se neizvesnost nastavi, situacija će biti sve teža. Da bi Evropa bila bezbedna, potrebna je saradnja evropskih država, ali i saradnja s arapskim zemaljama, kao i kooperacija sa svim zemljama na Bliskom istoku.“

Nemačka je protiv rata u Iraku. Zašto je učestvovala u ratu protiv Avganistana?

Na ovo pitanje dr Cepel daje sledeći odgovor:

„U Avganistanu je trebalo uspostaviti vladu, državu: tamo ste imali razne kriminalne i druge grupe koje su pomagale baze Al Kaide i skrivale Al Kaidine sledbenike. Irak ima vladu, ima totalitarni režim i međunarodna zajednica treba da uradi sve što je u njenoj moći da sa ovim režimom pronađe neke oblike saradnje, kombinovano, naravno, s monitoringom, s pojačanim i možda produženim mandatom inspektora. Mislim da je bolji put nastavak dosadašnje saradnje između arapskih i evropskih zemalja, nego se opredeliti za rat protiv Iraka i dugačak period neizvesnosti. Niko ne zna šta će se desiti za vreme i posle vojnih udara na Irak. To je suština.“

Vajskirhen kaže da se politička debata koja se sada vodi zapravo svodi na jedno pitanje: šta će se desiti dan posle? On naglašava da odgovor na ovo pitanje niko ne zna:

„Vašington naivno misli da će posle ratnog napada na Irak sve biti OK, uspostaviće se demokratija… Rekao bih da je to sasvim nerealno. Oni zaista ne mogu da pojme šta može da se desi posle napada… Mi se plašimo da može doći do porasta terorizma, bolje povezanog sa Al Kaidom nego ranije. Mi nismo optimisti kao Sjedinjene Američke Države.“

Da li uopšte ima vremena da se ovi argumenti čuju i u Vašingtonu, da stignu do „debelog uveta“?

Dr Cepel je umereni optimista:

„Nema sumnje da Nemačka i neke druge evropske vlade čine sve što mogu da zaustave ovaj rat. Ali, trenutno takođe nema sumnje da su Sjedinjene Američke Države dovoljno jake da započnu rat, one imaju moć da objave rat bilo kojoj zemlji na svetu, možda ne Kini, možda ne Indiji, ali bilo kojoj drugoj zemlji na svetu. Nadamo se da će ipak ovi mirovni protesti širom Evrope, ali i u Americi, kao i debate koje se vode i u Evropi i u Americi, doprineti da shvate da se problem ne može rešiti ratom, već da treba pribeći mirovnom rešenju. Činjenica je da za vojno rešenje ovog problema Americi nije potrebna saradnja sa Evropom, ali im je evropska saglasnost za mirovno rešenje i te kako potrebna. Mislim da je veoma korisno da se i ove debate evropskih vlada i američke o napadu na Irak vode javno. Javnost će globalno biti upoznata koliko su naše pozicije različite.“

I Vajskirhen smatra da je vrlo važna činjenica da se debata oko rata u Iraku ne završava na granicama Evrope, već da je postala i američka debata:

„U SAD se vodi vrlo oštra javna rasprava koja pokreće ista suštinska pitanja koja smo pokrenuli i mi u Evropi. Dakle, nema sumnje da Sjedinjene Američke Države mogu da pobede u ratu protiv Iraka: ključno pitanje je da li mogu i da li su stvarno spremne i sposobne da pobede u miru, posle rata?“