El Comandante i njegov testament

Da li se Kastro „odlično oseća“ posle operacije, pa će se za nekoliko nedelja vratiti svojim dužnostima, ili su mu dani izbrojani? U trenutku kada ovaj tekst ide u štampu (utorak uveče), neki američki izvori čak tvrde da je kubanski lider zapravo preminuo: nije bilo fotografije iz bolnice, a ni njegov glas se nije čuo od kada je operisan zbog „unutrašnjeg krvarenja“ koje je bilo „posledica stresa i iscrpljenosti“ od dugog puta u Argentinu, gde se prošlog meseca sastao sa latinoameričkim liderima, posetio rodno mesto Če Gevare, a onda održao višečasovni govor povodom 47. rođendana revolucije, kako je javila zvanična Havana. Nije se u javnosti pojavio ni Fidelov brat Raul (75) kome je El Comandante, kako na Kubi još zovu Kastra, zvanično prepustio vođenje države. Sa državnog vrha poručeno je da se „u zemlji sve savršeno odvija, a tako će biti i ubuduće… Imperijalizam neće srušiti Kubu. Bitka ideja će se nastaviti…“

Partijski list „Granma“ na prvoj strani piše da se Fidel Kastro dobro oseća i da se zahvalio liderima Venecuele, Kine, Brazila, Bolivije i Meksika koji su mu poželeli brz oporavak.

Na bilbordima širom Kube osvanuli su veliki natpisi „Dobro smo“, „Živeo Fidel“, „Živeo još 80 godina“.

Trebalo je da 13. avgusta Kuba živopisno, veselo, u ritmu Gvantanamere proslavi 80. rođendan vođe revolucije. Jubilarna fešta odgođena je za decembar.

Kubanska emigracija u Majamiju već je krenula sa razdraganom uličnom fijestom. Rikardo Alarkon, predsednik Narodne skupštine Kube, koga mnogi vide kao ključnu ličnost u post-Kastrovom periodu, nazvao je ovakve ulične demonstracije „bolesnim“. Po njegovim rečima, organizovali su ih „plaćenici i teroristi“.

Jedne novine su citirale i dr Luisa Eduarda Garzona, Kastrovog ličnog lekara koji je rekao da El Comandante ima dobre gene, njegovi roditelji su bili dugovečni, doživeli su maltene stotu, a on bi mogao i da ih nadmaši! Osim toga, Fidel je celog života bio atleta, zdravo se hranio, radio intelektualno, a i famozne cigare je davno batalio, još pre dvadeset godina.

Svetskim medijima ovih dana kruži stara kubanska anegdota: poklonili neki radnici Kastru kornjaču sa Galapagosa. Kada je čuo da kornjače žive samo sto godina, Kastro odbije da primi poklon: „To vam je uvek nevolja sa kućnim ljubimcima, čovek se taman privikne na njih, a oni uginu…“

ŠARMANTNI MAKIJAVELI: Kuba se sprema za veliku smenu, Majami slavi, a Vašington ne krije da ima velike planove, cinično poručujući posle višedecenijske blokade da „kubanski narod nema većeg prijatelja od Amerike“.

Za moćnog severnog suseda Kastro je poslednji veliki diktator, za Evropu politički dinosaurus iz davno iščezle komunističke ere. Za najsiromašnije krajeve Južne Amerike i Afrike, ali i u njujorškom Harlemu, Kastro je heroj i lider trećeg sveta, „zato što je neprijatelj bogatih i pohlepnih“, zato što je svojim neverovatnim političkim talentom decenijama prkosio, pa i pobeđivao američke predsednike, zato što se kao David suprotstavio Golijatu.

Moćni Ujka Sam i njegova CIA planirali su navodno 638 načina da ubiju Kastra, tvrdi Fabijan Eskalante, dugogodišnji šef kubanske tajne službe po čijoj istoimenoj knjizi britanska televizijska stanica Kanal 4 sada snima dokumentarac Šeststo trideset osam načina da se ubije Kastro. Neki od načina prevazilaze maštu autora knjiga o eskapadama Džemsa Bonda. Najspektakularnije zavere su sa otrovnom cigarom koja treba da eksplodira, pa onda sa karipskim školjkama napunjenim eksplozivom (Fidel je bio sportista, bavio se i podvodnim ribolovom), po jednom scenariju njegovo ronilačko odelo je trebalo da bude namazano otrovnim gljivama, što bi izazvalo hronično i dugotrajno kožno oboljenje. Tu je zatim bio otrovni špric u obliku olovke, pa otrovani sladoled, pa bakterijski otrov u kafi… Naravno, očekivalo se da će i akcije CIA poput desanta kubanskih emigranata na Zaliv svinja dovesti do Kastrovog fizičkog kraja.

I zato jedan deo sveta navija za Davida u borbi protiv „svetskog policajca“.

Na javnim skupovima Fidel Kastro najčešće nosi jednostavnu zelenkastu uniformu gerilca. Nema epoletuški, zvezdica, odlikovanja. Da li Kastro pokušava da i tako, simbolično, poruči da je vođa „revolucije koja teče“?

Harizmatični kubanski lider je svojevremeno napravio medijsku senzaciju kada se u Njujorku u Ujedinjenim nacijama pojavio u elegantnom Pjer Karden teget odelu. Veliki majstor komunikacije, dobro obrazovan, veliki orator, veliki šarmer. Pakosnici kažu da je proučavao govore evropskih fašista i da se u retorici opredelio za italijansku školu gotovo histerične retorike praćene teatralnim gestovima.

Potpisnica ovih redova svojevremeno je slušala u Havani jedan od njegovih višečasovnih govora: bilo je na trenutke uzbudljivo, teatralno, bilo je neke neobične energije… Ogromna masa je slušala, često aplaudirala, a govor je trajao beskrajno dugo. Strani novinari, izveštači sa Svetskog festivala omladine, posle dva-tri sata ove velike, gotovo sesildemilovske masovke, po paklenoj letnjoj vrućini, nisu izdržali, ošamućeni, smlaćeni vlažnim i vrelim vetrom, ali i vatrenim govorom kojem izgleda nije bilo kraja, napuštali su miting. Masa je slušala kao opčinjena. Ili niko nije hteo ili nije smeo da ode prvi sa mitinga? Partijski aktivisti su budno pratili ponašanje mase.

Kastrovi politički neistomišljenici kažu da je on savršeni Makijaveli, koji je savladao sve veštine i tehnike političke, fizičke i pre svega psihološke kontrole ne samo Kubanaca već i „elitista širom sveta“, kako to piše Džordži En Gejer, autor knjige Princ gerile: neispričana priča o Fidelu Kastru.

Jeste, Kastrovi bliski prijatelji bili su i Ernest Hemingvej i Gabrijel Garsija Markes, i Pjer Trido, i Salvador Aljende. Nelson Mandela je više puta naglasio doprinos „Kastra i kubanskih internacionalaca za afričku slobodu, nezavisnost i pravdu…“. Kada je Kastro posetio Južnu Afriku, Mandela mu je uručio Orden nade, najviše odlikovanje koje se dodeljuje strancima.

Reči pohvala i priznanja izrekli su papa Jovan II, Artur Miler, a Stiven Spilberg se javno založio za dizanje američkog embarga „iz humanitarnih razloga“. Uz priznanja Kastru išao je i zahtev za širenje građanskih sloboda na Kubi.

Kastrovi kritičari, poput američkog anarhiste Sama Dolgofa, optužuju kubanskog lidera da je harizmatski vođa, da se „narcisoidno kupa u obožavanju i servilnosti svojih potčinjenih“, da je „stvorio režim koji se bazira na kultu ličnosti“. Na ove optužbe Kastro je ovako odgovorio:

„Mada smo dogmatičari, nikada nismo propovedali kult ličnosti. Nigde nećete videti moju statuu, niti ulicu sa mojim imenom, niti školu, niti gradić, niti bilo kakav oblik kulta ličnosti jer mi smo naš narod učili ne da veruje, već da misli i razmišlja…“

ČUDESNA MISIJA: Gotovo pola veka CIA i kubanska emigracija iz Majamija pokušavale su da ubiju Kastra. Da li je sada konačno došao kraj ere Fidela Kastra od koga je duže vladao samo austrougarski car Franc Jozef, kako je duhovito primetio posle posete Kubi američki pisac Artur Miler? Kuba posle Fidela Kastra? Kakav je politički testament kubanskog El Comandantea? To su pitanja kojima se bave politički vrhovi mnogih zemalja, ali i gotovo svi svetski mediji.

Kada je izgledalo da je kubanska ekonomija pred konačnim kolapsom, posle višegodišnjih velikih nevolja, posle izuzetno teškog „specijalnog perioda“, posle raspada SSSR, spasla ju je „revolucionarna solidarnost“ Venecuele: čamac za spasavanje poslao je venecuelanski predsednik Hugo Čavez, čija zemlja leži na ogromnim rezervama nafte. Vašington se godinama nadao da će, zavodeći strog embargo protiv Kube, uništiti njenu ekonomiju i tako dovesti do pada režima u Havani. Hugo Čavez, koji često ističe da je Fidel Kastro najznačajniji južnoamerički državnik, snabdeva Kubu sa 100.000 barela nafte dnevno i to po povlašćenoj ceni.

Venecuela obezbeđuje kredite i plaća više od 20.000 kubanskih lekara koji pružaju lekarsku pomoć siromašnom stanovništvu Venecuele, a plaća i program „Mision Milagro“ (Čudesna misija) koji obezbeđuje da desetine hiljada Latinoamerikanaca dođu u Havanu na operaciju očiju, što znači da na taj način kubanska država zarađuje godišnje stotine miliona dolara.

The Cuba Transition Project, tim istraživača sa Univerziteta u Majamiju koji se bavi analizom ekonomskih i drugih prilika na Kubi, procenjuje da je Venecuela dala Kubi oko dve milijarde dolara.

Daleko od toga da je kubanska ekonomija čvrsto stala na noge, ali se veoma oporavila od šoka posle raspada Sovjetskog Saveza kada je zatvoreno više od sto fabrika i drastično smanjen izvoz šećera.

Nekada se govorilo da je zemlja na Kubi tako bogata da bi nešto izraslo i dugme da posadiš; partijska država je međutim godinama insistirala na formuli „elektrifikacija-industrijalizacija“. Sada se konačno okrenula poljoprivredi, pa su zelene pijace doživele pravi bum: avokado, mango, pasulj i ostale kulture tipične za ovo područje donose poljoprivrednicima neočekivano visok prihod, pa su mnogi državni činovnici batalili „siguran državni posao“ za koji su dobijali mesečnu platu od oko pet dolara, da bi sada dnevno zarađivali gotovo toliko. Poljoprivredne reforme počele su još devedesetih: država više nije mogla da plaća dotacije seljacima. Danas na Kubi ima oko 300 velikih seljačkih pijaca, a država obezbeđuje svakoj porodici i mesečno „sledovanje“ pirinča, pasulja, ulja, mleka, šećera, šest komada jaja…

Turizam je drugo polje koje su osvežili povoljni vetrovi liberalizacije. Srećnici zaposleni u ovom sektoru nadaju se daljem labavljenju državne kontrole, pa će, recimo, privatni restorani moći da imaju više od 12 stolova, kako je do sada propisivalo strogo slovo zakona. Samo od turizma Kuba danas godišnje zarađuje oko dve milijarde dolara. Sad je ključno pitanje da li će Kuba, poput Kine i Vijetnama, nastaviti sa ekonomskim reformama bez obzira na čvrsto kontrolisani politički kurs.

Zvanična statistika tvrdi da je kubanska ekonomija prošle godine zabeležila rast od 10 procenata. Neki sumnjaju u ovaj podatak, ali čak i CIA procenjuje da ekonomski rast iznosi oko 8 odsto. Kuba izvozi rekordne količine nikla, prvenstveno u Kinu, a zemlja će sasvim sigurno imati koristi i od planova da se šećerna trska koristi za proizvodnju etil-alkohola.

Havana je potpisala važne ekonomske sporazume sa Kinom, Kanadom, Meksikom i Španijom, kompanije iz ovih zemalja vrlo su zainteresovane da investiraju u kubanski turizam i istraživanje ležišta nafte, naravno i prodaju svoju robu, prvenstveno transportnu opremu i razne mašine.

Hiljade kubanskih lekara, statistika je čak precizno izračunala 23.376, poslednjih godina otišlo je da radi u Venecuelu, Boliviju i Ekvador. Dr Omar Everleni iz Centra za studiranje kubanske ekonomije kaže da je izvoz lekara, medicinskog osoblja, biotehnologa i stručnjaka za genetski inženjering doprineo da Kuba zabeleži trgovinski suficit od oko milijardu i šeststo miliona dolara godišnje.

NOSAČI BAKLJE: Da li će zemlje koje su do sada pokušale da umanje nevolje prouzrokovane nametanjem američkog embarga, svojevrsnih markesovskih „sto godina samoće“, ostati prijatelji Kube i kad ne bude Fidela Kastra? Sve zavisi kojim će putem krenuti Kuba. Da li će Raul Kastro zadržati isti kurs, ili će pokušati da razblaži tvrdu fomulu? Neki analitičari smatraju da će mlađi brat biti pragmatičniji i fleksibilniji. Jedan cinični američki komentator je to sažeo kratko i gorko: „Više hleba, manje cirkusa.“

Poslednjih godina Fidel se najviše oslanjao na mlađu generaciju, dodeljivao je tim mladim ljudima čak ključne političke, ideološke i ekonomske položaje u vladi, verujući da će ovi mlađani aparatčici nazvani „fidelistas“ biti najpouzdaniji „nosači baklje“ u antiimperijalističkoj borbi. Kad se ovoj mladoj eliti doda oko 30.000 aktivista, devojaka i mladića između 16 i 22 godine, takozvanih Trabajadores Sociales (socijalnih radnika), koji su zaduženi da kontrolišu da se na pumpama ne krade benzin, da se štedi električna energija (svi Kubanci su dobili od Kine električne ekspres-lonce), onda je to solidna baza za „očuvanje tekovina revolucije“. Neki ove mlađane aktiviste zadužene da „iz korpe vade trule jabuke“ vide kao svojevrsnu kubansku „Crvenu gardu“, ali ih Kastro nežno zove „doktori duše“: oni su zaduženi da sačuvaju revolucionarni plamen i nekorumpiranost. Mnogi ih zovu „revolucionarna policija“. Izgleda da je ova revnosna delatnost uzela maha, pa neki Kubanci gorko primećuju: „Imamo 11 miliona stanovnika i šest miliona policajaca…“

Priča o moćnom susedu i revolucionarnom karipskom ostrvu i njihovim predsednicima zapravo je vrlo složena i natopljena licemerjem i cinizmom velikih i moćnih: Amerika, pa i mnoge evropske zemlje, godinama prigovaraju Kastru zbog kršenja građanskih prava, prvenstveno zatvaranja političkih protivnika. Prema svim statistikama, u kubanskim zatvorima ih ima sedamdesetak. A tu, na Kubi, je zloglasni američki zatvor Gvantanamo sa stotinama i hiljadama zatvorenika koji tu beskonačno mogu da budu zatvoreni… Sve po zakonu.

PORODIČNI DRAGULJI: Evropska unija u principu veoma podržava borbu protiv siromaštva, ali je bila gluva i slepa na kubanski prilično uspešan pokušaj da se obračuna sa ovim fenomenom. Komentator „Gardijana“ Jan Gibson naglašava da je Kuba jedina zemlja na južnoameričkom kontinentu sa kojom Evropska unija nije potpisala ugovor o saradnji. Ovaj komentator ističe da je Kuba jedina zemlja u Latinskoj Americi koja ne dobija nikakvu pomoć od međunarodnih finansijskih institucija poput Svetske banke ili Međunarodnog monetarnog fonda, koje bi trebalo da pomažu u razvoju zemljama trećeg sveta.

Mnogi misle da je zdravstvo, uz obrazovni sistem, najbolja potvrda da je Kastro od Kube, koja je bila „američki bordel i kockarnica“, gde je narod živeo u neverovatnoj bedi, svemu uprkos napravio pristojnu zemlju.

Ujedinjene nacije su nedavno obelodanile izveštaj koji potvrđuje da je Kuba jedina zemlja u Latinskoj Americi koja je iskorenila neuhranjenost. Zvanični izveštaj Svetske zdravstvene organizacije potvrđuje „medicinsko kubansko čudo“: jedan lekar na 170 stanovnika, što je bolji odnos nego kod superbogatog moćnog severnog suseda. Svetska zdravstvena organizacija izrekla je još nekoliko pohvala na račun Kube: smrtnost beba svedena je na nulu, a očekivana dužina života povećana je za 15 godina, pa je sada sa 77,3 godine ravna američkoj, a veća nego u Vašingtonu DC! Formula je u dobro organizovanoj lokalnoj zdravstvenoj službi i u preventivi.

Drugi dragoceni porodični dragulj Kastrove Kube je obrazovni sistem: za vreme Batistinog režima samo 10 odsto Kubanaca je bilo pismeno, danas je nepismenost iskorenjena. Prema podacima UN-a, Kuba drži jedan lep svetski rekord: sva deca su obuhvaćena osnovnim školovanjem! Pored toga, kubanski osnovci su na međunarodnoj globalnoj proveri pokazali najbolje znanje iz maternjeg jezika i matematike, što se verovatno može objasniti i činjenicom da kubanski đaci imaju najviše učitelja per capita i da imaju razrede sa najmanjim brojem đaka.

Kuba je razvila i zavidnu međunarodnu aktivnost: ima humanitarne misije u 68 zemalja, a na kubanskim medicinskim fakultetima je 2005. diplomiralo 1800 lekara iz 47 zemalja u razvoju.

I sve to uprkos maltene poluvekovnoj američkoj ekonomskoj blokadi. Zato je El Comandante Fidel i na pragu devete decenije popularan u Južnoj Americi: na „kubanskom talasu“ pobedili su Hugo Čavez i Evo Morales u Boliviji. Ceo kontinent se, uostalom, pomerio ulevo i najverovatnije je da će se i na Kubi posle Fidelovog odlaska stvari odvijati po možda samo delimično prekrojenom dosadašnjem scenariju. Ili će, kao što neki eksperti predviđaju, Kuba prigrliti kineski model: liberalizaciju ekonomije, uz zadržavanje partijskog monopla? U Pekingu, koji doživljava ekonomsku eksploziju, gde su svi nekako zajapureni i nasmejani od talasa liberalizacije i potrošačke groznice, Maov porteret se još leluja na Tjenanmenu, a narod strpljivo stoji u redu pred Maovim mauzolejom. I pored surovih godina represije, većina Kineza odaje poštovanje nekadašnjem lideru.

Većina analitičara smatra da će na Kubi posle Kastra doći do neminovnih reformi: slobodni izbori, slobodna štampa, dalja liberalizacija ekonomije koja i pored popuštanja uveliko krivuda u lavirintima crnog tržišta. Jedno je sasvim izvesno: Kubanci neće dozvoliti da uragan slobodnog tržišta odnese najdragoceniju Kastrovu ostavštinu, izuzetno dragoceno „porodično blago“: dobro besplatno školovanje i hvale vrednu zdravstvenu zaštitu.

Kastrove godine

Jul 1953: Kastro organizuje oružani napad protiv kubanskog diktatora Fulgensija Batiste. Napad na kasarnu Monkada doživljava neuspeh.

Septembar 1953: Kastro je osuđen na 15 godina zatvora i drži čuveni govor „Istorija će me osloboditi“…

Maj 1955: Batista amnestira Kastra koji odlazi u Meksiko i kuje planove da oslobodi Kubu.

2. decembar 1965: Kastro se sa još 82 saborca u brodiću Granma iskrcava na obale Kube. Kubanska armija hvata nekolicinu, ostali se sklanjaju u planine Sijera Maestra i počinju gerilski rat.

28. decembar 1958: Posle napada gerilaca koje je predvodio Če Gevara pada kasarna Santa Klara. Batistine trupe se predaju.

1. januar 1959: Batista beži u Dominikansku Republiku. Gerilci osvajaju vlast.

8. januar 1959: Kastro ulazi u Havanu posle trijumfalnog marša sa istočne strane ostrva.

Oktobar 1960: Sjedinjene Američke Države započinju delimični ekonomski embargo.

Januar 1961: Vašington prekida diplomatske odnose sa Kubom.

16. april 1961: Kastro proglašava Kubu socijalističkom državom. Sa ostrva izbacuje multinacionalne kompanije, proglašava nacionalizaciju i agrarnu reformu.

19. april 1961: Oko 1400 kubanskih izbeglica, koje je trenirala CIA, iskrcava se u Zalivu svinja. Kastrova vojska ih glatko pobeđuje. Mnogi su ubijeni, a oko hiljadu je uhapšeno.

Februar 1962: SAD uvode totalni ekonomski embargo Kubi.

Oktobar 1962: Kubanska raketna kriza. Rusi pokušavaju da uspostave nuklearne raketne baze na Kubi. Posle dvonedeljne napetosti u trouglu Moskva–Vašington–Havana, Rusi povlače rakete sa Kube.

Oktobar 1967: Če Gevara ubijen u šumama Bolivije gde je pokušao da zapali revolucionarne iskre.

Novembar 1975: Kastro šalje kubanske trupe u Angolu da pomognu oslobodilački pokret MPLA.

Septembar 1977: Delimična obnova ekonomskih veza Kube i SAD.

April–septembar 1980: Kuba dozvoljava egzodus 125.000 svojih državljana brodom Marijel u SAD.

Avgust 1993: Havana skida zabranu upotrebe dolara na ostrvu.

Avgust 1994. Više od 30.000 Kubanaca pokušava da se na improvizovanim splavovima napravljenim od automobilskih guma domogne američke obale. Mnogi nestaju u moru punom ajkula između Kube i Floride. Vašington i Havana sklapaju sporazum kojim se dozvoljava svake godine ulazak 20.000 Kubanaca u SAD.

Mart 1996: Američki Kongres donosi Helm-Bartonov zakon kojim SAD mogu da kazne strane kompanije koje investiraju na Kubi.

Januar 1998: Kubu posećuje papa Jovan Pavle II.

Januar 1999: Kastro slavi 40-godišnjicu dolaska na vlast.

27. jul 2001: Kastro predvodi 1,2 miliona Kubanaca u paradnoj šetnji kojom se slavi Kubanska revolucija i demonstrira protiv američke blokade.