Nekako u vreme dok su prerušene novinare velikih evropskih kuća hapsili talibani zbog ilegalnog ulaska u Avganistan i zbog špijunaže, mala ali ambiciozna grčka privatna televizija Tempo prikazala je „svetski ekskluzivne“ snimke iz ratne zone – prave pijace oružja sa decom prodavcima, naoružane muškarce na ulicama, „sumnjive automobile“, natpise na zidovima koji „pozivaju na okupljanje“, pretovarene kamile na vrletnim stazama koje, naravno, nose oružje u talibanska tajna skloništa. I sve to obilato „zaliveno“ uzbudljivim ratnim komentarima.
Ali nije dugo trajalo. Desetak dana kasnije, u emisiji državne TV NET „Reportaže bez granica“ novinar Steljos Kuloglu ukazao je na detalje koji se baš nisu uklapali u avganistanski pejsaž: muškarci nisu imali obavezne „talibanske“ brade, žene nisu bile pokrivene plavim „burkama“, automobili nisu vozili desnom, nego levom stranom puta, imali su pakistanske registracije, kao što su pakistanski bili i natpisi na prodavnici pepsi-kole, i „grafiti“ za koje se ispostavilo da su – reklame, a ne politički proglasi. Kamile su ostale kamile na uobičajenom zadatku svakodnevnog snabdevanja, kao što su, ispostavilo se takođe, i naoružani Pakistanci sasvim svakodnevna pojava.
ZAŠTITA ETIKE: Koliko sutradan, obe strane su bile pozvane da iznesu dokaze. Prvi put u Grčkoj proradio je ceo sistem zaštite novinarske etike, a pokrenuo se i državni Nacionalni savet za radio i televiziju (ESR). Kako stvari sada stoje, slučaj će stići i do suda, jer je TV Tempo optužio Kuloglua za nemoralni napad u službi centara moći, a Kuloglu stanicu za uvrede i blaćenje koje je usledilo.
„Nije ni čudo što ljudi ne reaguju na očigledne laži – što zbog mentaliteta, što zato oklevaju da se sukobe sa tv-kanalima. Tempo pripada grupaciji koja ima i jednu radio stanicu i jedne novine. Znaš li čemu sam ja izložen? Svaki dan me vređaju po dva sata!“, kaže za „Vreme“ uz smeh Kuloglu, iskusan reporter, između ostalog iz Bosne i Beograda. „U početku sam bio miran, ali mislim da ne bih izdržao da nisam bio sasvim siguran u to što tvrdim.“
A „očiglednih laži“ je poslednjih godina bilo na pretek, počev od arhivskih snimaka koji se prikazuju kao live, preko manje-više režiranih ratnih izveštaja tipa „‘ajde sad trčite malo“ (Bosna) ili „a sad pucajte“ (Albanija 1998), do izveštača iz Bagdada (1999) koji se javljao sa kiparskog telefona. Svi ti slučajevi dospevali su u javnost i postajali predmet novinarske polemike, ali preovlađuje „opuštenost“ prema činjenici i prihvatanje onoga što „svi rade“ i protiv čega, po pravilu, malo ko diže glas.
Za efikasnu reakciju na izmišljotine i neprofesionalizam potrebni su hrabrost, ime dovoljno „veliko“ da izdrži pritisak, podrška matične kuće, kao i uređivanje – i funkcionisanje – institucionalnog okvira. I nadasve, podrška javnog mnjenja. Ipak, mere koje se mogu preduzeti u uslovima „izbezumljenog lova na gledanost su veoma ograničene, jer se postojeće stanje učvrstilo“, smatra predsednik ESIEA-e (Udruženja novinara atinske dnevne štampe) Aristidis Manolakos.
Sagovornici „Vremena“ se slažu u tome da su koreni u tankom i nedovoljno organizovanom novinarskom „esnafu“ na kojem je sedmogodišnja pukovnička diktatura (1967–1974) ostavila dubok trag: s jedne strane osnivanjem razgranate mreže propagandnih ureda na svim nivoima, a s druge razvijanjem mentaliteta kompromisa i autocenzure. Stvari su se pogoršale posle pada hunte jer su se novinari-državni službenici isprepleli i sa ekonomskim moćnicima, ili su navikli na tajne fondove pojedinih ministarstava.
„Mnogi od onih koji su novinarski sazreli u vreme diktature danas su na rukovodećim položajima u medijima“, ukazuje Kuloglu. „Da je postojala dobra novinarska tradicija i da su je preuzeli neki novinari koji su imali i gde da uče, stvari su mogle da se razviju drugačije. Ali, bila je takva situacija: nedostatak škole, nedostatak pravila, provala privatnih televizija od 1989, što za rezultat ima da su neki tv-urednici gori od onih iz vremena hunte. Mlađi su, ali su gori.“
PROMENE: Trenutak velike promene je onaj u kojem je veliki kapital počeo da ulazi na tržište medija, s kraja osamdesetih i početkom devedesetih: „Bio je to kraj romantične strane novinarstva, starih shvatanja i izdavača i novinara, i glavnu reč su preuzeli novac i TV slava.“ Kuloglu se seća 1989. godine kada je otišao za dopisnika iz Moskve: „Još sam verovao da ako imam dobru priču, da će ona biti i objavljena. Kada sam se vratio 1993, našao sam se suočen sa jednom strašno izmenjenom situacijom.“ I napustio je matičnu kuću.
Manolakos podseća da su „RTV stanice koje su krajem osamdesetih dobile dozvolu za emitovanje, a da za to nije postojao zakonski okvir, počele, zbog konkurencije na malom domaćem tržištu, izbezumljen lov na gledanost radi prihoda od reklame“.
U toj fazi trebalo je naći novinare „koji mogu efikasno da rade posao. A, ‘efikasno’ znači ljude bez moralnih zadrški, bezobzirne…“. Nekoliko godina kasnije, 1994–1995, kada je, kaže Kuloglu, „prošlo prvo zadovoljstvo što imamo tako mnogo televizija, nastalo je izvesno nezadovoljstvo njihovim kvalitetom, potreba da se uredi nekontrolisana stihija. To je u novinarskim krugovima izazvalo raspoloženje da se – napokon, tek u drugoj polovini devedesetih – napravi novinarski kodeks. A i sami političari su shvatili da taj monstrum koji kruži ulicama može i njih da ‘ujede za ruku’ što je, zajedno sa nezadovoljstvom javnosti, sredinom devedesetih dovelo do formiranja ESR-a i do strožeg propisa protiv klevete“.
INSTITUCIJE I MENTALITET: ESR je nadležan za izdavanje dozvola za emitovanje, za šta je, po zakonu, neophodno i da vlasnici medija ispunjavaju ugovorne obaveze prema zaposlenima, što rtv stanice dobrim delom ne rade. Time što ne interveniše, ESR ostavlja prostor za pritisak vlasnika na zaposlene zbog kojeg su oni u stalnom strahu za posao. Jedan od faktora koji bi novinarima mogao dati osećaj sigurnosti za obavljanje posla u skladu sa etikom je sklapanje kolektivnih ugovora sa privatnim stanicama, kakvi postoje sa državnim. Drugi, naglašava Manolakos, jeste da se ESIEA potvrdi u očima javnog mnjenja kao institucija koja pokušava da promeni praksu nesavesnog novinarstva, a treći je intervencija samog javnog mnjenja.
„Ali, to se ne može desiti preko noći“, zaključuje Manolakos. Za razliku od njega, Kuloglu smatra da ključ nije toliko u institucionalnom okviru koji u velikoj meri postoji, koliko u tome što se ne primenjuje i što preovlađuje mentalitet „ma pusti, šta ima veze“: „To je mešavina prepuštanja, osećaja da sve ionako nema smisla i da je profesija prodata, lenjosti i nedostatka hrabrosti. Treba odnegovati mentalitet, polako, i kod mladih.“
Intervencija je dovela Kuloglua u fokus medijske pažnje i izazvala različite reakcije. U uzdržanom „frontu“ velikih tv kuća koje ne žele da se upuštaju u uzajamno iznošenje prljavog veša, bila je čak i stanica koja bi, po nekoj logici, imala interesa da napadne Tempo i njegovog šefa Nikosa Evangelatosa jer ju je nedavno napustio za transfer od – kako se tvrdi – 200 miliona drahmi (milion i 148 hiljada maraka), i poveo i suprugu, tv-voditeljku, sa sobom (za nepoznatu sumu), da bi po oprobanom receptu digao gledanost Tempu.
S druge strane, Kuloglu ima masovnu podršku kolega i publike: „Treba da vidiš e-mailove koje sam dobio! Zaustavljaju me na ulici, čestitaju. Ima dosta mladih, novinara, zovu me i žele da rade u mojoj emisiji ‘Reportaže bez granica’.“
Kuloglu je u prvoj rundi dobio za pravo: ESIEA je izdala oštro saopštenje prema kojem je, pošto je saslušala obe strane, „primorana da ukaže da konkretna tema, koja je prikazana pod naslovom ‘U skloništima talibana’ i koju je stanica nazvala ‘svetskom ekskluzivom’, predstavlja ekstreman pokušaj impresioniranja publike, proizvod ‘žute štampe’ koja u lovu na gledanost često ukida suštinu novinarskog posla, eksponira novinare i ugrožava informisanje“. Kada Disciplinska komisija završi svoj deo posla, odgovornim novinarima i urednicima preti suspenzija ili definitivno isključenje iz redova ESIEA-e, a kad ESR komisijski prouči materijal, mediju „krivcu“ teorijski preti kazna do 500 miliona drahmi (oko tri miliona DEM) pa čak i ukidanje dozvole.
