Poslednjih meseci Rusija je sa svojom diplomatijom aktivno prisutna na nekoliko kontinenata. U Evropi, u pregovorima o budućem satusu Kosova i pitanjima vezanim za Energetsku povelju. Na Bliskom istoku učestvuje u izraelsko-palestinskim mirovnim pregovorima, u Aziji posreduje u rešavanju problema vezanih za sporni iranski i korejski nuklearni program. Sa Južnom Amerikom Rusija stvara najveće ekonomsko tržište na svetu, takozvani BRIK
Ako je reč o tome šta je Rusiju posle dve decenije vratilo na geopolitički megdan, koji je napustila kao poražena strana u hladnom ratu, pre svega je to oružije, po čijoj je prodaji danas vodeća u svetu. Prošle godine Rusija je prvi put, posle 15 godina, prestigla Sjedinjene Američke Države i zauzela prvo mesto po prodaji oružja zemljama u razvoju, pre svega Indiji i Kini. Moskva je od prodaje oružja u 2006. ostvarila profit od sedam milijardi dolara.
Krajem januara Rusija je isporučila Iranu zenitno-raketni kompleks za protivvazdušnu odbranu Top-M1 u vrednosti od 700 miliona dolara, koji služi za odbranu strateških objekata u Isfahanu i Bušeru, u kojima se realizuje nuklerani program. Iako Rusija podržava rezoluciju Saveta bezbednosti UN-a kojom su Iranu uvedene sankcije na kupovinu tehnologije za razvoj nuklearnog programa kojim se može napraviti atomska bomba, Moskva tvrdi da to neće uticati na dalje isporuke naoružanja ovoj zemlji. Istovremeno, Rusija je na sebe preuzela odgovornost da ublaži napetu situaciju između Vašingtona i Teherana koja poslednjih meseci prerasta u verbalne pretnje oružanim sukobom.
Na Bliskom istoku Rusija učestvuje u „kvartetu“, zajedno sa SAD, EU-om i UN-om, u pregovorima za stabilizaciju političke situacije u Palestini između suprotstavljenih frakcija Fataha i Hamasa. Prošlonedeljni pregovori „četvorke“ rezultirali su dokumentom, kojim se od Palestine zahteva uspostavljanje kontrole u zemlji i početak mirovnih pregovora sa Izraelom. Rusija je insistirala da se u izraelsko-palestinske pregovore uključi i Sirija. Smirivanje tenzija na Korejskom poluostrvu jedna je od tema o kojoj su prošle nedelje u Vašingtonu razgovarali ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov i Džordž Buš.
ENERGENTI: Na evroazijskom kontinentu Rusija se pokazala kao uspešan politički igrač energentima i pokazala da, ako joj je to u interesu, može biti „neposlušan“ i „neodgovoran“ partner u trgovini naftom i prirodnim gasom. To je bila prilika da se bez vojnih manevara potvrdi novi autoritet Rusije u evropskom delu Evroazije. Kao i prošle godine, prvojanuarski poklon svojim zapadnim susedima Rusija je organizovala zavrtanje ventila, ovog puta nafte, prema Belorusiji, zbog čega je na nekoliko dana bila obustavljena isporuka nafte i prema zemljama članicama EU-a. Belorusija je morala da prihvati nove cene za gas i trgovinu naftom takvu kakvu je odredila Moskva.
Rusija je odbila da ratifikuje Energetsku povelju sa EU-om, uz obrazloženje da želi dopune u nekim stavkama koje joj ne idu u korist. EU je zbog toga imala ozbiljniju političku krizu i razmimoilaženje stavova država članica: vršiti pritisak na Rusiju, ići na kompromis ili sklapati sa Moskvom bilateralne ugovore. Najvećim problemom u Energetskoj povelji Moskva smatra neravnopravno korišćenje infrastrukture energenata u korist zemalja EU-a, dok Brisel kritikuje Rusiju za nedostatak liberalizacije njenog energetskog tržišta.
Duhovni lider Irana ajatolah Ali Hamnei prošle nedelje predložio je Teheranu i Moskvi, na čijim se teritorijama nalazi polovina svetskih rezervi prirodnog gasa, da naprave svojevrstan „gasni OPEK“. Konkretan predlog Moskvi za bližu saradnju u sferi energetske i bezbednosne saradnje upućen je i od lidera Irana Mahmuda Ahmadinedžada, a Vladimir Putin je takvu ideju nazvao veoma zanimljivom. „Razmislićemo o tome“, rekao je Putin.
ORGANIZACIJE: Rusija pokušava da zadrži isturenu geopolitičku poziciju na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza i istovremeno odgovara izazovima širenja NATO-a na Istok. Ruske vojne baze, osim u Gruziji, najverovatnije će ostati u svim bivšim sovjetskim republikama. Uticaj Rusije prisutniji je i u Ukrajini, na Krimu (u Sevastopolju se nalazi ruska crnomorska flota), za koji se smatra da može postati novo žarište međuetničkih sukoba i separatističkih tendencija. Na Krimu, koji još nazivaju „ukrajinskom Čečenijom“, sve je prisutniji sukob interesa između tamošnjih Tatara, koji su bili proterani sa Krima i vraćaju se, pokušavajući da vrate imanja i društvene pozicije, i Rusa, koji Krim vide kao posebnu teritoriju bez uticaja Kijeva. Osetljiva situacija na Krimu sve više izmiče kontroli ukrajinskih vlasti. Krimska lokalna autonomna pokrajina traži proglašenje ruskog jezika državnim, a panslavističke organizacije pozivaju na otpor ulasku Ukrajine i Krima u NATO.
Rusija je u azijskom delu kontinenta pokrenula niz aktivnosti vezanih za regionalnu saradnju. Najuspešnije su Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS) i Ugovor o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) gde vodeću ulogu imaju Rusija i Kina. Status posmatrača u Šangajskoj organizaciji za saradnju imaju Indija, Pakistan i Iran. Moskva i Peking preko organizacija ŠOS i ODKB polovinom ove godine organizuju najveće vojne manevre u regionu pod nazivom „Mirovna misija – Granice 2007“.
Za vreme posete Sjedinjenim Američkim Državama početkom februara, predsednik Džordž Buš potvrdio je ministru spoljnih poslova Rusije Sergeju Lavrovu da će SAD podržati što skoriji ulazak Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju. Jedan od najvećih konkurenata grupe najrazvijenijih zemalja G8 jeste pokušaj ujedinjenja tržišta pod nazivom BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina), termin koji je potekao iz izveštaja investicione banke Goldman Sachs, koja tvrdi da će te države za 50 godina sustići ekonomije vodećih zemalja sveta. BRIK zauzima oko 40 odsto od ukupne svetske populacije i za nekoliko decenija, prema pomenutom izveštaju, raspolagaće zajedničkim bruto nacionlnim dohotkom od 15 triliona dolara.
Sitan, proćelav i na prvi pogled nešarmantan za političara. Čovek sa izuzetnim smislom za humor i sposobnošću da dominira u komunikaciji. Strah izaziva „firma“ iz koje dolazi na čelo Rusije, Federalna služba bezbednosti, a divljenje – način na koji Vladimir Vladimirovič Putin u poslednjih sedam godina vodi najveću zemlju na svetu.
Da li je Vladimir Vladimirovič zavladao Rusijom, ili su ruski „moćnici“ rešili da Rusiji upravo treba jedan takav Putin koji će biti blizak običnom, tranzicijom razočaranom ruskom građaninu.
Vladimir Vladimirovič Putin rođen je 7. oktobra 1952. godine u Sankt Peterburgu, tadašnjem Lenjingradu, u porodici običnih radnika. Život je bio surov prema Putinovima, od trojice sinova jedini je preživeo najmlađi – Vladimir. Živeli su u opštinskom stanu a takvi su u bivšem SSSR bili poznati po lošim uslovima. Vladimir Vladimirovič je završio pravni fakultet, gledao filmove o sovjetskim špijunima i maštao kako će jednog dana raditi za čuvenu službu bedzbednosti – KGB. Posle školovanja na Institutu za bezbednost 1985, Vladimir Putin odlazi na službu u Istočnu Nemačku, u grad Drezden, gde je do kraja hladnog rata radio kao direktor Doma nemačko-sovjetskog prijateljstva. Na pragu raspada SSSR 1990. godine Putin se vraća u Sankt Peterburg, gde obavljajući funkcije ruske državne bezbednosti počinje polako da napreduje na lestvici državne vlasti. Putin 1996. dolazi u Kremlj, u administraciju predsednika Jeljcina, da bi 1998. postao direktor državne Federalne službe bezbednosti Ruske Federacije, a godinu dana kasnije i premijer. Pre nego što je dao ostavku, Boris Jeljcin je za svog naslednika imenovao Vladimira Putina, koji je u maju 2000. stupio na dužnost predsednika Ruske Federacije.
RUSIJA: Poslovica kaže da je Rusija nepredvidiva. Najveća država na svetu koju je gotovo nemoguće napraviti po meri građanina, pragmatična je koliko i romantična. Slovenski Istok jednako veruje u Boga i odlazi u crkvu kao što veruje u snove i praznoverja. Zbog toga nije čudno da jedan mladi bogoslov poput Josifa Visarionoviča Staljina postane najsuroviji diktator XX veka, a da se jedan lopov i prevarant pretvori u monaha-iscelitelja Raspućina, u čijem je eliminisanju, zbog mira u Evropi, učestvovala i britanska tajna služba.
Poznato je da se u Rusiji predsednik kandiduje nakon što predstavnici političkih, vojnobezbednosnih i poslovnih krugova, koje novinari figurativno nazivaju „porodica“, daju svoju saglasnost. Mnogima izbor Putina nije bio po volji i smatrali su da će taj „bezimeni“ službenik KGB-a Rusiju još brže odvesti u propast. Izgled ipak vara. Za vreme prvog mandata Vladimira Putina desili su se najveći potresi u Rusiji. Samo nekoliko meseci nakon stupanja na mesto predsednika dogodila se tragedija na podmornici Kursk kada je poginulo 118 ruskih vojnika. Čečenski pobunjenici izvršili su najveće terorističke napade – uzimanje talaca u moskovskom pozorištu na Dubrovki i u školi u Beslanu, gde je poginulo više stotina talaca, među kojima i velik broj dece. Odgovor čečenskim teroristima bio je još suroviji.
Putin je stavio pod kontrolu ili proterao neposlušne oligarhe, Hodorkovskog i Berezovskog i medijskog magnata Gusinskog. Za vreme njegovog mandata centralizovan je državni aparat, a Gasprom je pretvoren u najjače geopolitičko oružje Rusije. Zaustavljeno je širenje „šarenih revolucija“ na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, čime se Rusija opredelila za višestranački autoritarizam. Prema ispitivanju javnog mnjenja, Putin u Rusiji danas ima oko 60 odsto podrške građana, daleko više od svakog svog konkurenta.
Prilikom godišnjeg obraćanja novinarima, Putin je nedavno rekao da su ostvareni njegovi najveći ciljevi, a to je „teritorijalno očuvanje Rusije“, imajući u vidu smirivanje situacije u Čečeniji i „privredni oporavak“. Putin je naveo i statističke podatke prema kojima je rast bruto nacionalnog dohotka (BND) u 2006. godini iznosio oko sedam odsto, a priliv kapitala 41 milijardi dolara. Ono što najviše plaši Zapad jeste povratak Rusije totalitarnoj prošlosti. Vladimir Putin već sada važi za autoritarnog demokratu, a za najbliže saradnike postavio je ljude iz „bivše firme“ – službe bezbednosti.
NASLEDNIK: Predsednički izbori u Rusiji održaće se u martu 2008, a obični ljudi koji su se emotivno vezali za svog lidera već se pitaju kako će Rusija izgledati bez Putina. Govorilo se i o mogućnostima trećeg mandata za Vladimira Putina, što je slučaj u Belorusiji, pa i mnogim bivšim sovjetskim republikama gde je stabilnost države oličena direktno u lideru države, kao što je to slučaj u Kazahstanu i Uzbekistanu. Postoji nepisano pravilo u ruskoj politici da odlazeći političari ostavljaju svog naslednika i pozivaju birače da ga glasovima podrže.
Predsednik Putin je početkom februara održao godišnju konferenciju za koju se tvrdi da je najverovatnije pretposlednja i na kojoj nije hteo da imenuje svog naslednika. „Svi koji su u igri već rade na izborima“, odgovorio je na pitanje kad su ga novinari po ko zna koji put pitali ko je njegov naslednik. Sudeći po izjavama analitičara, to bi mogao biti ministar odbrane Sergej Ivanov, koji se pojavljuje u medjima isto koliko i Putin za vreme Jeljcina. Ono što je sigurno, „porodica“ je već pronašla lik koji će odgovarati njenim planovima i koji će zemlju voditi u skladu sa njihovim interesima. Ako odluče da uplaše zapadne demokratije, moguće je da to po treći put bude Putin.
U Turkmenistanu 11. februara održaće se predsednički izbori, prvi navodno demokratski izbori posle pada komunizma, na kojima se takmiči šest predsedničkih kandidata. Predsednički izbori u Turkmenistanu raspisani su krajem prošle godine kada je od srčanog udara umro čuveni turkmenski diktator Saparmurat Nijazov. Nijazov je Turkmenistanom upravljao od 1985, sam sebe je proglasio doživotnim predsednikom i ocem svih Turkmena – Turkmenbašom. Zemlja je više od 20 godina bila pod punom kontrolom Turkmenbaše, a on je lično raspolagao svim državnim prihodima, posebno od energenata, po čemu je ta zemlja poznata. Turkmenistan je petomilionska, centralnoazijska zemlja naslonjena na Kaspijsko more, na čijoj se teritoriji nalaze ogromne rezerve prirodnog gasa i nafte. Monopol nad uvozom turkmenskog gasa ima ruski Gasprom. Prema novim odlukama, nakon smrti Turkmenbaše, predsednik se bira na pet godina a očekuje se i prisustvo stranih posmatrača. Analitičari procenjuju da najviše šanse za predsedničko mesto ima Gurbanguli Berdimuhamedov, ministar zdravlja, koga Turkmenbaša nije smenio jer je, navodno, fizički ličio na njega. Gurbanguli Berdimuhamedov poznat je po tome što je zabranio Turkmenima da nose zlatne zube.
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
