Džihad u sopstvenom dvorištu

za „Vreme“ iz Bona

Retko se u štampi, osim u lokalnoj, pominje gradić Cele. To donjesaksonsko, pitomo mesto sa lepim starim kućama i jednim baroknim dvorcem manje je od Zrenjanina. A onda se odjednom našlo u žiži interesovanja svih novina i televizija.

Prema onome što su mediji napisali i izvestili, desilo se ovako: prošle nedelje je negde kod Hauptbanhofa u Celeu grupica jezidskih mladića dobacivala nešto jednoj ženi koja je bila u društvu supruga, Čečena, koji je opisan kao „pobožni musliman“, što može značiti da je imao karakterističnu nošnju, kapicu ili bradu bez brkova. Rasplet situacije bio je standardan: svađa, psovke, posle čega se svako laća mobilnog telefona da pozove pojačanje. Kako u Celeu živi najveća evropska zajednica Jezida – njih 7000 – ekspresno se okupilo šezdesetak sunarodnika, dok je Čečen uspeo da mobiliše tridesetak svojih. Policija za tako nešto nije bila spremna. Masovna tuča rezultirala je sa četiri teže i deset lakših telesnih povreda.

Već narednog dana trebalo je da dođe do revanš-tuče, samo što su tabori bili pet puta brojniji nego prethodne večeri. Sada je i žandarmerija bila budna, na društvenim mrežama je kao na tacni pratila gde, kada i koliko ratobornih ljudi će se okupiti. Novi muslimansko-jezidski sukob sprečen je uz upotrebu pendreka i suzavca.

Krvavije je prošlo u Hamburgu, gde su između Kurda i radikalnih muslimana (policija ih opisuje kao vehabije, mediji ih neretko zovu „simpatizerima“ Islamske države) sevale metalne štangle i mačete.

U Diseldorfu je u subotu dvadesetak hiljada Kurda mirno demonstriralo zbog opsade kurdskog grada Kobanea na samoj granici Sirije i Turske. Dok se zaključuje ovaj broj „Vremena“, džihadisti sa tri strane opsedaju Kobane koji brane lako naoružani sirijski Kurdi. Iza granice, na puškomet, stoji turska vojska koja ne samo da ne pomaže, već sprečava borce Radničke partije Kurdistana (PKK) da priteknu u pomoć svojim sunarodnicima. U Turskoj PKK važi za državnog neprijatelja broj jedan, a nalazi se i na listi terorističkih organizacija Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Zato je i nemačka policija poslovično morala da piše prijave protiv svih Kurda koji su na protestu u Diseldorfu nosili zastave PKK i slike njenog lidera, već godinama zatočenog Abdulaha Odžalana.

RAZLIČITI PRIORITETI: Pokojni socijaldemokrata Peter Štruk, ministar vojni u drugoj Šrederovoj vladi, svojevremeno je podržao slanje Bundesverovih vojnika u Avganistan rečima: „Nemačka se brani na Hindukušu.“ Kako je u toj odbrani mnogo šta pošlo nizbrdo, čuveni citat uglavnom je korišćen sarkastično, kao dokaz promašene politike. Ali sada se javnost pita da li se Nemačka brani u Kobaneu? Ili je za to već kasno, pa Nemačku treba braniti u Celeu?

Ugledni „Frankfurter algemajne cajtung“ piše da su sukobi daleko – ali samo geografski. „Javni red je ugrožen. To nije apstraktni signal upozorenja, već se radi o temeljima mirnog suživota. Svaki pojedinac može da ukazuje na situaciju na Bliskom istoku, da se solidariše sa braćom po veri i politički organizuje. Ali, to mora da čini mirno i da pritom i drugima prizna pravo da koriste svoje osnovne slobode. (…) Svet je postao manji. Ali naša civilizacija ne sme biti mala.“

Upravo to brine kancelarku Angelu Merkel. Prvu kritiku na račun turske ravnodušnosti prema pokolju u susednim zemljama kancelarka nije izrekla kada su pred kamerama sečene glave, ni kada su Jezidi proganjani preko brda Sindžara, a Kobane u medijima prozvan „sledećom Srebrenicom“ – nego tek kada je varnica zapalila seno u sopstvenom dvorištu, kada sukobi Kurda i vehabija prete da postanu i nemačka svakodnevica. „Od jedne članice NATO-a valjda se očekuje da postavi prioritete kako treba“, navodno je rekla Merkelova na zasedanju Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga.

Tu je mislila na turske „nakaradne“ prioritete – sprečiti kurdsku državu, svrgnuti Asada, pa tek onda razmisliti o sunitskim ekstremistima. Šta o kritikama iz Berlina misli Redžep Erdogan? „Kakve veze Kobane ima sa Turskom? Sa Istanbulom i Ankarom?“, izjavio je predsednik Turske.

DŽIHADISTA SE VRAĆA KUĆI: Koliko god za jedno zrelo građansko društvo bila neprijatna spoznaja da se komšije zbog verskih i etničkih razlika međusobno ubadaju noževima, čini se da nemačka vlast ima još veću brigu. Reč je o pravim džihadistima made in Germany, ljudima prekaljenim na bliskoistočnom frontu koji, pre ili kasnije, pokušavaju da se vrate u Nemačku. „Imamo džihadističku scenu koja stalno raste, čiji su članovi bez izuzetka u sociološkom smislu Nemci“, kaže Gido Štajnberg, jedan od vodećih stručnjaka za Bliski istok. „Sve češće imamo slučajeve da su oni ovde rođeni. Oni su naravno etnički veoma mešoviti: Turci, Kurdi i veoma veliki broj Arapa iz severne Afrike, ali i nemački konvertiti, sve do nekih Nemaca ruskog porekla.“

Američke tajne službe tvrde da Islamska država ima nešto više od 30.000 boraca. Desetinu tog broja čine došljaci iz Evrope, mahom iz Francuske, Belgije, Velike Britanije, Nemačke, Danske… Poput, recimo, jednog bradonje koji je stigao iz Belgije u sirijsku Raku. U dokumentarnom filmu koji je Vice News snimio u tom gradu (može se videti na Jutjubu pod nazivom The Islamic State), ovaj Arapin pita sina ko živi u Belgiji. „Nevernici“, kaže uvežbano klinac. „A ti, hoćeš li da postaneš džihadista ili mučenik (samoubica)?“, sa osmehom pita tata. „Džihadista“, kaže mali. Dalje će čovek sa karakterističnom bradom u kameru egzaltirano pretiti nevernicima, njihovim ženama i deci, a zatim se, pod naletom emocija, rasplakati.

Da se ne radi samo o pretnjama fanatika postalo je jasno nakon terorističkog napada kod Jevrejskog muzeja u Briselu krajem maja, kada su ubijene četiri osobe. Napadač Mehdi Nemuš kasnije je uhapšen u Marselju, a zatim je utvrđeno da je donedavno bio na sirijskom frontu. Jedan francuski novinar, koji je u Siriji mesecima bio u rukama islamista, prepoznao je Nemuša kao zloglasnog islednika-mučitelja iz improvizovanog zatvora u kojem je i on bio zatočen. Stručnjak EU za terorizam Žil de Kerhov boji se da islamisti, povratnici sa fronta, imaju toliko poremećen prag tolerancije prema nasilju da bi lako mogli ubistvo da smatraju normalnim.

Alarm oglašava i nemačka Služba za zaštitu ustavnog poretka (ovdašnja verzija DB-a). Šef službe Hans-Georg Masen prikazao je nedavno parlamentarcima mutne video-klipove prepune krvi i nasmejanih džihadista koji – govore nemački. Najmanje 125 takvih već se vratilo u Nemačku, a ko zna koliko još je prošlo ispod radara. Omiljena ruta vodi preko Turske (nemački državljani u Tursku ulaze samo sa ličnom kartom), a odande ilegalno do linije fronta. Masen je iskoristio dramatičnost situacije da pomalo lobira za veći budžet jer, kaže, njegovih ljudi nema dovoljno da bi stalno nadgledali povratnike iz džihada, a postoji opasnost od terorističkih napada na nemačkom tlu.

RADIKALIZACIJA U SOBI: Nije se daleko odmaklo u odgovoru na pitanje zašto bi neko napustio državu blagostanja i otišao da gradi kalifat i rizikuje život. „Bio je sasvim normalan u srednjoj školi“, priča jedan Nemac, čiji se drug pre nekoliko godina priključio talibanima. „Pili smo pivo zajedno i sve… A onda sam ga posle nekog vremena video na Jutjubu.“

Postoji nekoliko objašnjenja za takav postupak. Prvo, često se kaže da je odlazak u džihad šansa da se sa margine društva stigne pravo do najveće moći – da sa kalašnjikovom u ruci deliš život i smrt. „Tu, među nama, kreću se islamisti, pritisnuti siromaštvom i nedostatkom perspektive, ubeđeni da nemaju šta da izgube“, piše list „Noje vestfeliše“.

Drugo, mladi teže pobuni protiv roditeljske generacije, protiv „tih dosadnih umerenih muslimana koji su se asimilirali u zapadnjačkoj dekadenciji“. O tome stručnjak Gido Štajnberg kaže: „Ove mlade vehabije žele da žive u islamskom društvu, a prema njihovom shvatanju to nije moguće ovde u Nemačkoj, kao ni u arapskom svetu. Moguće je samo tamo gde džihadisti vode rat protiv neprijatelja islama. Tu dolaze drugi, više privatni motivi kao što su, recimo, želja za avanturom ili čak dokolica.“

Treći razlog traži se u duhu vremena: mladim muslimanima i konvertitima ne treba „loše društvo“ niti radikalni imam u lokalnoj džamiji. Treba im samo jedan računar sa priključkom na internet. U anglosaksonskim medijima se to zove bedroom radical. Baš takav je bio Arid Uka, mladi Kosovar iz Frankfurta. On je 2011. na frankfurtskom aerodromu ubio dva američka vojnika i ranio još dvojicu, što je zvanično bio prvi islamistički teroristički čin sa smrtnim posledicama u istoriji Nemačke. Uka će kasnije objasniti da se za zločin inspirisao posećujući islamističke onlajn forume.

Nedeljnik „Cajt“ je u prošlom broju skrenuo pažnju da je među džihad-turistima sve više žena i devojčica. Idu da rađaju decu ratnicima i žale što ne smeju i same da ubijaju nevernike. Vode domaćinstva i pišu blogove. Jedna poručuje Evropljankama koje se spremaju na put: „Obavezno ponesite flašice za bebe!“