Dvosmislenost bez crvenih linija

Hajde da ipak ponovimo – makar za one upravo prispele na Zemlju sa planete Zog – u Parizu je, 26. februara, na inicijativu francuskog predsednika Makrona, održan samit evropskih lidera sa ciljem da se potvrdi i pojača evropska vojna pomoć i podrška Ukrajini, a ruskom predsedniku Putinu uputi jasna poruka o evropskoj odlučnosti i istrajnosti u toj podršci. Na pres konferenciji po završetku samita, odgovarajući na novinarsko pitanje, Emanuel Makron je izjavio: “U ovom trenutku ne postoji konsenzus u pogledu – zvaničnog, jasnog i uz preuzimanje potpune odgovornosti – slanja trupa na teren, ali, dinamički (gledano), ništa se ne sme isključiti. Učinićemo sve da Rusija ne pobedi u ovom ratu. […] Poraz Rusije je nužan za evropsku stabilnost i bezbednost”.

Iako se mnogo toga od tada dogodilo, ova izjava je pokrenula lavinu zaprepašćenja i negodovanja, počev od Bele kuće, preko NATO, do većine evropskih prestonica. Koji bi mogli biti motivi Makronovog naglog i potpunog zaokreta kada je reč o ratu u Ukrajini?

BEZ TABUA

Iako neodoljivo nalik drugim Makronovim ishitrenim istupima, ova je izjava bila drugačijeg tipa: bila je pripremljena, promišljena i izvagana. Pre nego što ju je izustio, Makron je dugo sagledavao trenutne okolnosti, odmeravao strateške perspektive, savetovao se i usaglašavao sa najvišim francuskim vojnim i bezbednosnim strukturama.

Otuda ta leksička dvosmislenost koja je u vezi sa željenom “strateškom dvosmislenošću”. Upotrebivši reč “trupe” – najširu odrednicu nakon (možda odviše eksplicitnog) termina “vojska”, Makron je, svakako svestan burnih reakcija koje će uslediti, dao sebi i svojoj vladi dovoljno prostora za naknadna preciziranja i pojašnjenja – zli jezici će reći uzmicanja – ali koja neće uticati na suštinu Makronove novoafirmisane pozicije.

Više je međusobno tesno isprepletanih što taktičkih, što strateških, ali nadasve političkih faktora kojima se može objasniti Makronov razvojni put – od opreznog mirotvorca koji je nastojao da “pregovorima po svaku cenu” pokuša da reši ukrajinsku krizu, govoreći da se “Rusija/Putin ne smeju poniziti” (uzgred, setimo se i njegove ranije dijagnoze “kliničke smrti NATO”, u to vreme lucidno tačne) do najvatrenijeg među evropskim jastrebovima. Od evropskog lidera koji je najviše “kočio uzbrdo” u pružanju vojne pomoći Ukrajini, a tako ga i dalje percipira veći deo ukrajinske javnosti, do svojeglavog “ratnohuškača”, kako ga nazivaju usplahireni francuski opozicioni ekstremi, koji je samim pomenom mogućeg slanja kopnene vojske u Ukrajinu (makar rečima) uzdrmao tabu “crvenih linija” koje su zapadni partneri i saveznici sami sebi nametnuli u rusko-ukrajinskom ratu. Izjavama da će Ukrajini pružiti svu potrebnu vojnu pomoć, ali da nijedan NATO vojnik neće kročiti na ukrajinsko tle, Bajden i ostali su Putinu još na samom početku rata dali odrešene ruke da po Ukrajini radi šta mu je volja.

DR STRANGELOVE

Da podsetimo, Francuska je jedina država EU stalna članica SB UN i iznad svega jedina u EU koja poseduje nuklearni vojni arsenal (nuklearna sila odvraćanja, shodno vojnoj doktrini). Još potkraj 2022, posle bezbroj potezanja pretnje nuklearnim udarom na Evropu od strane Putina i njegove živopisne družine kremaljskih tiktokera, Makron je, zamoljen za reakciju, flegmatično ali vidno iznervirano odbrusio: “Pa šta, i mi imamo nuklearno oružje”, stavivši time tačku na svaku dalju raspravu o “atomskom dugmetu” u Francuskoj. Bio je to i jedini put da je iko iz francuske vlasti, ali i šire političke sfere, uopšte pomenuo nuklearno oružje.

Jer, do sada je otvorena pretnja nuklearnim oružjem uvek dolazila iz Rusije. Na svako jačanje vojne pomoći Ukrajini od strane zapadnih saveznika – te sukcesivno prekoračenje brojnih ondašnjih samozacrtanih crvenih linija, Rusija bi, pod izgovorom eskalacije, zapretila nuklearnim udarom. Posle sanitetske opreme, pancira i gas-maski, usledili su pešadijsko oružje i municija, laka pa teža oklopna vozila, artiljerija (famozni francuski samohodni topovi “Cezar”), pa “Abramsi”, “leopardi” i ostala tenkovska menažerija (iz bajatih rezervi bivših sovjetskih satelita danas u NATO), rakete sve dužeg dometa (francusko-britanski scalp/stormshadow), da ne govorimo o obimnoj obaveštajnoj podršci. Lovački avioni samo što nisu, ostalo je još jedino direktno angažovanje trupa na terenu. I opet, na svaki potez Zapada, Rusija bi zapretila “atomskom bombom” i vitrifikacijom ljudske civilizacije kao takve, uz opsceno licitiranje Putinovih TV-propagandista o tome koji bi grad u Evropi (a posebno u Francuskoj) valjalo prvo spržiti nuklearnim ognjem.

Stoga, svi eksperti vojne nauke u najširem smislu, istorije ratovanja, te savremene geostrategije i geopolitike (bilo iz vojnog ili civilnog sektora), saglasni su u tome da “nuklearni rat ne postoji” – do sada ga nije bilo, a svaka njegova mogućnost nije sinonim za Treći svetski rat već za kraj svih ratova, drugim rečima, za kraj čovečanstva.

SLANJE TRUPA I ŠTA TO ZNAČI

Sa konvencionalnog aspekta, Francuska “vojna sila” je shodno klasifikacijskim kriterijumima (brojnost ljudstva, tehnička opremljenost, intervencijski potencijal, te obim vojne industrije i tako dalje, a sve u odnosu na BDP) na prvom ili drugom mestu u EU. Izvan EU, od Francuske su “jače” Velika Britanija, Turska i naravno, Rusija (ukoliko ove potonje ubrajamo u evropski kontinent).

Podsetimo, na pariskom samitu krajem februara, lideri EU su se obavezali da učine znatno više za Ukrajinu u pet domena koji, u manjoj ili većoj meri, mogu podrazumevati i direktniji vojni angažman, a to su: sajber-odbrana, zajednička proizvodnja oružja na tlu Ukrajine (transfer tehnologije uz prisustvo zapadnih stručnjaka iz domena namenske industrije), pojačanje bezbednosti pograničnih zemalja direktno ugroženih ruskom agresijom na Ukrajinu (prevashodno Moldavije, odakle poslednjih dana dopiru očekivano zabrinjavajući signali o gibanjima u problematičnom Pridnjestrovlju), jačanje granice (operacije održavanja mira) između Ukrajine i Belorusije (čime bi se oslobodile na desetine hiljada ukrajinskih boraca koji bi tako mogli biti upućeni na goruće punktove istočnog fronta), te najzad i operacije na uklanjanju mina. U razmatranju dodatnih oblika angažmana na terenu, pominje se i vojni sanitet, ali iznad svega operacije održavanja i remonta isporučene zapadne vojne opreme na lokalu, a ne u trećim zemljama (pre svega Poljskoj), kako se to danas čini. Kao što se vidi, daleko smo još od neposrednog angažmana borbenih jedinica na prvim linijama fronta, na šta su svi u Francuskoj i izvan nje najpre pomislili, a jedino na šta Makron politički i strateški odvažno, a leksički dvosmisleno nije pomislio tog 26. februara.

Jer osim političkog momenta, Makron je spoznao i hitnost situacije na terenu. Naime, nakon neuspeha ukrajinske kontraofanzive, situacija na frontu ostaje samrtno blokirana iako je Rusija poslednjih meseci zabeležila vidniji napredak i time se našla u izglednijoj situaciji spram Ukrajine. Osim toga, zapadnoevropska isporuka vojne opreme posustaje, što zbog iscrpljenja zaliha, što zbog nedovoljne spremnosti desetkovane evropske namenske industrije da se pokrene, a čiji proizvodni kapaciteti (u prvom redu artiljerijske municije) trenutno jedva da pokrivaju dnevne potrebe ratovanja u Ukrajini. Evropski partneri dali su se u mahnitu potragu za municijom za Ukrajinu diljem planete, prazneći raspoložive rezerve drugih ili rezervišući za sebe njihove proizvodne kapacitete.

Osim toga, usled blokade paketa od 60 milijardi dolara vojne pomoći Ukrajini u američkom Kongresu, gotovo da je presahla i američka pomoć. A tu je i rastuća izvesnost Trampovog reizbora za predsednika SAD sledećeg novembra i rastuća neizvesnost koju to sa sobom nosi – setimo se samo njegovih skorašnjih ispada u vezi s NATO, a posebno njegovog razmetljivog naklapanja o tome kako će da “reši ukrajinski problem za 24 sata” – koje su nagnale Makrona da se u prvom redu obrati Evropljanima pozivajući ih na hitno strateško otrežnjenje.

O LICEMERJU

Makronova izjava je Francuze i ostale Evropljane prenula iz uljuljkanosti u iluzijama dividendi mira nakon Drugog svetskog rata i zavodljivim plodovima “srećne globalizacije”. Konačno, ona je raskrinkala vladajuću opštu, a posebno političku, hipokriziju u poimanju ratovanja.

Od Alžirskog rata (1962) naovamo – poslednjeg rata u kom je učestvovala redovna vojska, Francuska je na ovaj ili onaj način vodila još 34 rata. Jer osim proverbijalnih dobrovoljaca, sumnjivih političkih nazora, sa adrenalinsko-finansijskim motivima, prisustvo na ukrajinskom ratištu francuskog (i britanskog) vojnog kadra je više nego javna tajna – što će u najgorem slučaju kategorički negirati svaki iole ozbiljan francuski zvaničnik. Naime, rakete scalp/stormshadow obavezno prate stručnjaci za njihovo parametriranje pre lansiranja – pazeći pre svega da će biti iskorišćene na tlu Ukrajine i da neće “zalutati” na rusku teritoriju. To je ujedno, i za sada, ona apsolutna crvena linija kancelara Šolca, jer isporuka nemačkih raketa dugog dometa “Taurus” neizbežno znači i prisustvo nemačkih vojnika u njihovoj “posluzi”, a svima su više nego dobro znani istorijsko breme i sumorne konotacije “nemačke čizme” na tlu Ukrajine.

FRANCUSKO–FRANCUSKA PREPUCAVANJA

Očekivano, a u punom jeku izborne kampanje za Evroparlament, u Francuskoj se bura izazvana Makronovom izjavom o slanju trupa u Ukrajinu još ne stišava. Društvo se podelilo prema tome na koju se ko istorijsku analogiju poziva i kako je tumači: imamo one koji prizivaju kontekst pred Veliki rat 1914–1918. i druge, koji su u većini, a koji u svemu prepoznaju Minhen 1938. Sa svih strana čuju se povici da “nećemo da ginemo za Donbas”. Ni Makronova, kao ni uveravanja drugih zvaničnika, da “niko nije ni pominjao slanje borbenih jedinica na ukrajinski front, a još manje to planirao” nisu razuverile obične Francuze, koje izgleda nije ubedio ni ubogi Zelenski koji im je u direktnom TV-obraćanju obećao da “njihova deca neće ginuti u Ukrajini”.

U ovu brešu vešto su se uvukli opozicioni ekstremi, posebno oni desni (Nacionalno okupljanje u prvom redu), koji iza pseudopacifističkih floskula i večitog pozivanja na “narod” skrivaju svoju putinofiliju (da ne pominjemo dubiozne kreditne aranžmane s problematičnim ruskim bankama, te opštepoznat uticaj Kremlja na gibanja na ekstremno desnoj evropskoj političkoj sceni). Isto tako, nesposobni da Putina uopšte nazovu “diktatorom”, nastupaju i levo ekstremni Nepokoreni (isti oni koji od prošlog 7. oktobra još preko usana nisu prevalili belodanu istinu da je “Hamas teroristička organizacija”) zalažući se za trenutno primirje i mirovne pregovore, širom zatvorenih očiju na činjenicu da situacija na terenu i potencijalni pregovarački odnos snaga samo Putinu idu naruku.

Koristeći priliku nedavno potpisanog bezbednosnog sporazuma s Ukrajinom, Makron je tako odgovorio i na učestale zahteve opozicije o potrebi jasne političke parlamentarne debate o poziciji Francuske spram rata u Ukrajini. Iako je glasanje o samom sporazumu bilo simbolično, katkad i oštra debata isterala je na čistinu sve paradokse i latentno licemerje, neodlučnost, ukratko – državničku nezrelost opozicionih ekstrema. Možda ih je sam premijer Atal najspretnije raskrinkao: “Glasanjem protiv, našim saveznicima pokazujemo da Francuska okreće leđa svom angažmanu i svojoj Istoriji. Ali isto tako kažem, uzdržati se od glasanja znači beg, beg od odgovornosti pred Istorijom, izdaju onoga što nam je najdragocenije još od 18. juna 1940, izdaju francuskog duha otpora”. Kako se i očekivalo, Nepokoreni su glasali protiv, a desničari su ostali uzdržani.

Paradoksalno, Makronu je u novom pozicioniranju spram rata u Ukrajini neočekivana podrška stigla od socijalista, pre svega mladog Rafaela Gluksmana – predvodnika socijalista na evropskim izborima i, što još više iznenađuje, od njegovog prethodnika Olanda, koji je nakon konsultacija s Makronom pozdravio jasnu proklamaciju ciljeva pozvavši Makrona na dodatno višeznačje (hajzenbergovski, neodređenost) u pogledu načina njihovog postizanja (famozna “strateška dvosmislenost”). S druge strane, Sarkozi se uzdržao od podrške Makronu ostavši čvrsto na svom (iznenađujuće tvrdom) stanovištu protiv ulaska Ukrajine u EU i NATO, uveren da se rat može/mora završiti jedino pregovorima (s Putinom) i da će postizanje trajnog mira u Evropi biti skopčano s velikim izazovima i teškoćama pre svega za samu Ukrajinu (u prevodu – s obzirom na istorijske i aktuelne okolnosti, kao i odnos snaga na terenu i širi međunarodni kontekst, EU će biti prisiljena da, zarad postizanja trajnog “mira u kući”, u jednom trenutku primora nesrećnu Ukrajinu na izvesne, pre svega teritorijalne, ustupke).

Otvoreno je pitanje – hoće li Makronov zaokret i strateška inicijativa ipak naići na podršku evropskih partnera i uroditi nekim konkretnijim rezultatom na ukrajinskom bojnom polju, što je još prerano prognozirati iako su neki politički pomaci već primetni, ili će sve ostati samo vešt predizborno-marketinški manevar u cilju ublažavanja debakla na evropskim izborima koji Makronu svi predviđaju u sučeljavanju sa ekstremno desnim Nacionalnim okupljanjem.

foto: ap

Dogodilo se u proteklih mesec dana

16. februar – Objavljena vest o smrti utamničenog ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog u zatvorskoj koloniji u sibirskom polarnom krugu.

16. februar – Predsednici Francuske i Ukrajine Emanuel Makron i Volodimir Zelenski u Parizu potpisuju bilateralni sporazum o bezbednosti, kojim se Ukrajini garantuje dugoročna civilna i vojna pomoć u ratu protiv ruske agresije, a kojim se Francuska obavezuje da pruži tri milijarde evra dodatne vojne pomoći Ukrajini.

26. februar – Održan pariski samit više od 25 evropskih lidera u cilju afirmacije podrške i jačanja vojne pomoći Ukrajini, a tom je prilikom Emanuel Makron upravo i pomenuo mogućnost slanja zapadnih trupa u Ukrajinu.

3—14. mart – Održana združena vojna vežba NATO “The Nordic Response 2024” (40000 vojnika) na teritoriji Norveške, Švedske i Finske, u sklopu višemesečnih i dosad najvećih vojnih manevara NATO “Steadfast Defender 24” (više od 90000 vojnika iz 31 zemlje, uz učešće 1100 oklopnih vozila i 50 ratnih brodova). Švedska će 7. marta i zvanično postati punopravni član NATO (nakon Finske koja je u NATO primljena aprila 2023).

4. i 5. mart – Makron u poseti Pragu (bilateralna poseta u cilju obnove strateškog partnerstva sa Češkom Republikom za period 2024–2028). Na marginama posete, prilikom susreta s pripadnicima francuske zajednice, Makron poziva evropske lidere “da se trgnu i ne budu kukavice” pred Putinovom Rusijom.

6. i 7. mart – Makron organizuje konsultacije sa dvojicom svojih prethodnika Olandom i Sarkozijem, a potom i s liderima parlamentarne opozicije, kako bi razmotrio različita gledišta na razvoj situacije u Ukrajini, a u perspektivi parlamentarne rasprave o potpisanom bezbednosnom sporazumu s Ukrajinom.

13. i 14. mart – Iako je glasanje bilo simbolično, u francuskom parlamentu izglasana je podrška bezbednosnom sporazumu sa Ukrajinom, uz očekivane glas “protiv” Nepokorene Francuske (ekstremna levica) i uzdržanost Nacionalnog okupljanja (ekstremna desnica).

15. mart – Berlinski trilateralni samit Šolc-Makron-Tusk (obnovljeni tzv. “vajmarski trougao” kao format razgovora, prvi od ponovnog dolaska Tuska na funkciju premijera Poljske), sazvan je sa ciljem da se izglade razmimoilaženja oko Ukrajine, pre svega na relaciji Pariz-Berlin, uz jasnu afirmaciju nastavka pružanja pojačane vojne pomoći Ukrajini, ali bez pominjanja “crvenih linija”.

14. i 16. mart – U dva sukcesivna obraćanja francuskoj javnosti (14. u udarnom TV dnevniku, a 16. u opširnom intervjuu datom “Parizijenu”), Makron naglašava da Francuska za sada ne planira slanje vojske na ukrajinsko ratište, ponavljajući ipak da “kada je francuska podrška Ukrajini u pitanju, ne postoje nikakva ograničenja niti crvene linije”.

17. mart – Jedva uspevši da namakne nešto više od 87% glasova, Putin plebiscitarno pobeđuje na predsedničkim izborima u Rusiji, obezbedivši sebi još jedan (peti) šestogodišnji mandat na čelu Ruske Federacije.