fotografije: nathalie bertrams
Jedan grad u Mauritaniji živi od hvatanja hobotnica. Jedna varoš na severu Španije živi od prerade njenih pipaka. To sve često završi na japanskim trpezama. Unosan posao koji bi mogao doći glave hobotnici, životinji toliko pametnoj da sanja, kao čovek
Za “Vreme” iz Tokija, Osake, Nuadibua i Karbaljina
Crveni lampioni vise pred zalogajnicama, koje Japanci zovu izakaja. Lampioni dele spoljni svet, gde vozovi ne kasne, od unutrašnjeg sveta tipičnih japanskih kafana u koje često ne staje više od dvadesetak ljudi.
U izakaji dominira – kuvar. Pred svima spravlja specijalitete, možda svinjske ražnjiće na žaru, možda suši ili prženu hobotnicu.
Ako je hobotnica, dobre su šanse da je ulovljena na drugom kraju sveta, pred atlantskom obalom Mauritanije. Japan je u prva tri meseca ove godine uvezao više od deset hiljada tona hobotnice. Od deset oktopoda koji ovde završe u loncu, četiri stižu iz afričke države.
Hobotnice su delikates, služe se i kao sašimi, među tanko rezanim komadima sirove ribe i morskih plodova. U Osaki su pipci ove morske životinje kult.
Kad se smrači, pod neonskim svetlima velegrada svetina se tiska pred kioscima sa hranom čekajući na takojaki, čuveni ulični zalogaj koji ovde ima status kao pljeskavica u Leskovcu.
U posebni pleh ređaju se kuglice testa sa komadićem hobotnice u sredini. Preko pečenih loptica idu riblje pahuljice, majonez i poseban sos. Osam takojakija staju 600 jena, to je nešto manje od četiri evra.
U dalekoj Mauritaniji zato ribari i trgovci najbolju hobotnicu nazivaju “japanskim kvalitetom”. U pitanju je obična hobotnica (Octopus vulgaris), čija cena u Mauritaniji zavisi od toga koliko su Japanci spremni da plate.
U Nuadibu, obalskom gradu ove većim delom pustinjske zemlje, niko ne koristi ni arapsku ni francusku reč za oktopuse. Kažu samo “tako”, na japanskom.
I MIRIS I UKUS
Hiromiči Akiba u Tokiju drži supermarket Akidai, mesto na dobrom glasu. Onde su voće i povrće izloženi kao u reklami, dok Akiba hita hvaleći robu mušterijama. Pokazuje hobotnicu – po dva pipka u paketu – ulovljenu u Mauritaniji.
“Mauritanska hobotnica je veoma popularna u Japanu, delom i zbog svoje boje. Slična je japanskom oktopusu”, kaže Akiba.
Cene oktopusa rastu jer raste potražnja, a ulov baš i ne. Akiba kaže da se pre par godina kilogram hobotnice pazario za hiljadu jena (nešto više od šest evra), danas je četiri puta skuplji. “U stara vremena je oktopus bio omiljen i jeftin, svako je mogao da ga priušti”, kaže Akiba.
Mušterije vode računa o estetici. Uvoznici neće platiti za hobotnicu koja ima sedam pipaka. Izvoznici u mauritanskoj luci sve to znaju, imaju ljude koji njuše svakog oktopusa koji stigne sa okeana.
Jedna izvoznica u Nuadibu nam kaže da će Japanci odbiti celu pošiljku ukoliko jedna hobotnica miriše kvarno, recimo jer se natopila naftom iz brodskih motora.
Računa se da sto hiljada stanovnika ovog grada – a ukupno ih ima oko 140.000 – živi od ribolova, mahom hobotnica. Ribolov je, posle rude gvožđa, druga najbitnija grana u Mauritaniji. Samo izvoz hobotnice je težak više od trista miliona dolara godišnje.
UZGOJ PRAKTIČNO NEMOGUĆ
Kako su oktopusi samotne životinje (vidi okvir), još niko nije uspeo da ih uzgaja. Pokušaji su se završavali visokim stresom hobotnica koje bi počinjale da jedu jedna drugu.
“Da bi uzgoj bio profitabilan, životinje bi morale da budu zbijene”, kaže Keri Titge, ekspertkinja za hobotnice iz briselske organizacije Evrogrupa za životinje. “Kad su oktopusi zbijeni u gole bazene, onda te veoma inteligentne životinje nemaju stimulanse. Pod stresom su i dosadno im je. Ponekad postaju agresivne.”
Španska kompanija Nueva Pescanova je poslednja probala da stvori farmu oktopusa u Gran Kanariji, sa idejom da “prinos” bude tri hiljade tona godišnje.
Reporterima nije dozvoljeno da posete uzgajivačnicu, niti je iko iz Nueve Pescanove bio spreman na razgovor. Do danas nije počeo uzgoj – aktivisti za prava životinja se protive planovima i traže da vlasti ne izdaju potrebne dozvole.
Dakle, ostaje lov. Organizacija UN za hranu i poljoprivredu navodi da je 2021. ulovljeno 375.000 tona širom sveta, od toga 25.000 pred obalama Mauritanije.
Onde postoje kvote za ulov, kao i pravilo da hobotnica ne sme biti lakša od petsto grama. Milioni komada potom odlaze na japanske, američke i južnokorejske trpeze. Ali i evropske – pogotovo španske.
TAMO GDE OKTOPUS IMA I SPOMENIK
Španija godišnje uveze oktopusa za gotovo milijardu evra, skoro ceo uvoz stiže iz zapadnoafričkih država Maroka, Mauritanije i Senegala. Kao treći najveći uvoznik sveta, Španija je raskršće za evropsku trgovinu.
Epicentar je u Galiciji, regionu na severozapadu zemlje. Onde je varoš Karbaljino, gde živi petnaestak hiljada ljudi. Na glavnom kružnom toku je divovska statua hobotnice i to sa dobrim razlogom.
Marta Baros sama ne voli hobotnicu, čak deluje da joj je pipaka preko glave. Ali, vodi restoran Casa Gazpara, a tamo se zna šta se traži. Pored nje, kuvar iz kotla vadi celu kuvanu hobotnicu – uvoz iz Mauritanije, ljudi se okupljaju, pitaju kada se otvara restoran.
Gradić Karbaljino postaje veliki kad se održava godišnji festival hobotnice sa tradicijom od šest decenija. Baros nam kaže da tada sto hiljada ljudi poseti mesto i da je festival “veoma važan” deo lokalne kulture.
Čudnovato je kako je Karbaljino – udaljen 120 kilometara od okeana – uopšte postao bastion hobotnice. Naime, u 16. veku su tamošnji monasi prihvatali sušene hobotnice kao sredstvo plaćanja za zemlju koju su najmili. Naučili su lokalce da spremaju oktopuse i dobro zarađivali od prodaje.
Do danas su hobotnice izvrstan posao u Galiciji. Danijel Gonzalez Atanjes priča da njegova familija četiri generacije živi od stvorenja sa osam pipaka. Atanjes je gazda A Pulpeire, firme koja prerađene hobotnice prodaje u Evropi, Americi, Australiji i Japanu.
U samoj Galiciji se love zanemarljive količine – ima ko u Africi da obavi prljav i težak posao, recimo u Mauritaniji. “Odatle stiže hobotnica japanskog kvaliteta, najbolja, a mi samo takvu koristimo”, kaže Atanjes.
POSETA JEDNOJ KLANICI
Atanjesovi pogoni su na obodu Karbaljina. Spolja izgledaju kao skladište, ali unutra je drukčije. Unutra je klanica u kojoj radi pedesetak ljudi. Kad treba, i u tri smene.
Tokom posete reportera, tu je bilo oko trista tona afričkog oktopusa. Proces počinje otapanjem, onda idu na pranje u nešto što liči na divovsku mašinu za veš. Potom radnici otvaraju donja vratanca, kroz koja ispadaju nebrojene hobotnice. Dve žene vade utrobe, odsecaju glave i razdvajaju pipke. Još jednom i još jednom, brzo i precizno, dok otužno sladunjavi miris ispunjava hladni fabrički vazduh. Pipci se vakumiraju, a onda kuvaju u velikim ekspres-loncima. Sivkasto i pomalo ljigavo meso dobija privlačnu crvenkastu boju dok se krčka u sopstvenim sokovima.
Gazda ima dil sa drugom španskom firmom kojoj prodaje glave, a ovi ih seckaju i ubacuju u mešavinu smrznutih morskih plodova. Cele glave na tanjiru ionako ne bi izgledale lepo.
Atanjes je ljubazan tip, čovek iz naroda. Insistira da pokaže kako u Karbaljinu najviše vole hobotnicu. U čajnoj kuhinji fabrike zagreva jedan pipak – u mikrotalasnoj peći. To nije baš tradicionalni način, ali Atanjes tvrdi da je ukus isti.
Pipak seče makazama, komade ređa na drvenu tacnu, preko stavlja nešto maslinovog ulja, malo paprike i soli. To je polbo á feira, najpoznatije galicijsko jelo.
Popularnost španske kuhinje doprinela je potražnji za hobotnicom. Gotovo svuda na svetu se mogu naći restorani koji nude tapas u španskom stilu, male porcije delikatesa, nešto kao meze.
“SVAKO JE ROB ONOME IZNAD”
Zbog te potražnje, luka u Nuadibu guši se u plavim ribarskim brodicama. “Sve je više brodova u lovu na oktopuse jer cena raste”, kaže Bejah Meisa, biolog mora na Institutu za istraživanje okeana i ribolov. Njegova kancelarija je odmah naspram luke u Nuadibu.
“Pre nekoliko godina su uvedene kvote za izlov, ali njih ribari ne poštuju. Hvataju više nego što bi smeli”, tvrdi on. “Populacija oktopusa je time prilično načeta.”
“Ribari će uvek uspeti da izigraju zakon, to je priroda ribolova svuda na svetu. Kao kod droge, šverca ili trgovine belim robljem – ovde se radi o mnogo para”, kaže Meisa.
Vlasti su uvele sezone lova i zone u kojima je hvatanje ribe zabranjeno. Postoji i obalska straža. Ali, ogroman je pritisak industrije hobotnice, ogroman socijalni pritisak da se ljudima na oko sedam hiljada brodova dozvoli da zarade za život.
“To je jedva nešto novca, da se preživi”, kaže Atig Bukavar (48) dok se u pristaništu odmara na zamkama za oktopuse. Okolo radnici na brodiće utovaruju burad sa naftom i zalihe – posade na moru budu i po dvadesetak dana.
“Opasno je, ali nemam izbora. Većina radnika nema svoje brodove nego rade za biznismene”, žali se Bukavar. Sve češće se vraća sa slabim ulovom – previše čamaca, previše konkurencije, a sve manje hobotnice.
Od krajnje cene na pijaci u Tokiju ribarima pripadne jedva petina. Kažu, posada od pet do sedam ljudi deli oko pet evra po kilogramu hobotnice.
Nedaleko od ribarske muke je zloglasna lučka krčma “Tako” – i ona nazvana japanskom rečju za hobotnicu. Onde se sreću kubanski lekari, proizvođači ribljeg brašna iz Gane ili evropski izvoznici. U muslimanskoj Mauritaniji se zvanično ne služi alkohol, no ovde se potocima viskija časte oni koji bolje prolaze u biznisu sa oktopusom, poslu vrednom milijarde.
“Ovim može lako i brzo da se obogati”, kaže jedan veletrgovac, koji ne želi da otkrije ime. Isto važi za vlasnike smrdljivih fabrika sardina ili one koji drže hladnjače za hobotnice.
Babana Jahja Emhamed dobro zna te priče. On je inspektor Ministarstva ribarstva, sa reporterom se sreće na usamljenoj benzinskoj pumpi između Nuadibua i Nuakšota, milionskog glavnog grada. Oko druma su peščane dine i koze, tek pokoji šator na pustinjskom horizontu.
“Na moru kažu da krupnija riba jede manju”, priča Emhamed. “Isto je sa ribarima. Veliki uvoznik pokušava da manipuliše mauritanske izvoznike. Oni manipulišu nakupce, a ovi sitne ribare. Svako je rob onome iznad.”
U Mauritaniji se hobotnica skoro i ne jede. Mnogi je ne bi probali ni za živu glavu. Prava stvar su koze, kamile, ovce, krave. Zapravo, niko se ovde ne bi ni setio hobotnica da nije bilo jednog Japanca.
ČOVEK OD KOJEG JE POČELO
Taj Japanac živi u tokijskom predgrađu Edogavi, mestu za dublji džep, gde su zgrade okružene terenima za golf. Masaki Nakamura (73) se oporavlja od operacije kuka, a onda namerava da još jednom otputuje u Nuadibu. Navikao je na avion, poslom je išao u više od polovine svetskih zemalja.
“Tamo nije bilo ničega. Ničega osim peska. Bio sam šokiran”, seća se Nakamura prvog putovanja u Mauritaniju 1976. godine. Tamo je otišao po nalogu Japanske agencije za međunarodnu saradnju, da nauči Mauritance ribolovu.
Nakamura je u Nuadibu počeo sa deset ribara – i njih je jedva našao. Naučio ih je tradicionalnom japanskom načinu za hvatanje hobotnice, uz pomoć zemljanih ćupova. Jedna japanska kompanija pazarila je ceo ulov.
I danas se u Mauritaniji koriste ćupovi, doduše plastični. Oni se pričvrste na sajle duge sto metara, na svaka dva metra po ćup, a onda se potope na trideset metara dubine. Oktopusi sami uđu u posudu, da se sakriju, ali onda završe na brodu.
Dve suše sedamdesetih godina takođe su pogurale Mauritance u ribolov. “Suša je desetkovala stoku”, kaže Babana Emhamed. “Mauritanci se prirodno rađaju sa leđima okrenutim moru. Oni su nomadi, ne znaju ništa o vodi.”
Mauritanija je mahom Sahara. Broji svega četiri miliona stanovnika, premda je površinom deset puta veća od Srbije.
Ali, suša je masovno poterala narod u obalske gradove, mnogo gladnih usta. “Tada su shvatili da imamo bogatstvo u ribi, da bi to moglo doneti blagostanje i posao mladim ljudima”, priča Emhamed.
STRANCI MASNO ZARAĐUJU
Sedamsto kilometara obale, tamo gde je more najbogatije ribom na celom svetu. Ovde hladne kanarske struje udaraju u topliju vodu iz Gvinejskog zaliva, to podstiče razvoj planktona, a to daje impresivno bogatstvo ribljeg sveta. Od sardine preko orada do ajkula, sve je tu.
Mauritanija daje licence za lov Kinezima i Rusima, Ukrajincima i Turcima, Japancima. Onde su i ogromni ribarski brodovi iz EU, sa mrežama koje kupe sve pred sobom – čak 86 brodova iz EU ima dozvolu da godišnje ulovi 290.000 tona ribe u mauritanskim vodama. Ali, 2012. vlada je rešila da sa hobotnicom više ne može tako. Samo domaći ribari i brodovi imaju pravo da hvataju oktopuse.
Nakamura podržava da se ceo ribolov vrati u mauritanske ruke. Kaže, kineske flote navodno takođe love oktopuse noseći ih u Kinu. Ovaj stari japanski stručnjak kaže da će sada otići u Nuadibu da priča sa ribarima i sindikatima – hoće da ih podstakne da preuzmu hladnjače i izvoz.
Kad već toliki svet hoće pipke na roštilju, sašimi, takojaki ili polbo á feira, da onda makar od toga obični ljudi u Africi žive bolje. Tako barem želi čovek koji je Mauritance jednom davno naučio da hvataju hobotnice.
Obična hobotnica raste brzo i živi kratko, godinu ili dve. Ima je od Južnoafričke Republike do Britanije, živi bliže obali, obično na stotinak metara dubine. Hobotnica je samotna životinja, grabljivica koja proždire rakove, morske puževe i sitniju ribu. Odrasli oktopusi mogu težiti i devet kilograma, ali obično bivaju ulovljeni mnogo ranije, kad imaju već kilo ili dva. U njima kucaju tri srca i teče plava krv. Neki naučnici su ozbiljno razmatrali da li je hobotnica – vanzemaljac, čija su jaja dospela na zemlju nekim meteoritom.
Život hobotnice je i bez ribara čista kocka. Kad se izlegu, više od dvadeset dana plutaju poput planktona i tada su lak plen. Tek posle započinju samotni život na dnu okeana i veoma mali deo preživi dovoljno da odraste. One koje uspeju, umiru u činu produženja vrste. Mužjak odmah posle parenja, jedinog u životu, a ženka pošto položi oko pola miliona jaja i pet meseci motri na njih.
Neki ih zovu “prvim inteligentnim bićima na planeti”, jer su im koreni stari barem 330 miliona godina – stariji od dinosaurusa. Hobotnice su veoma pametna bića. Od petsto miliona neurona, dve trećine se nalazi u njenih osam pipaka. Oktopusi koriste alate i rešavaju kompleksne zadatke. Naučnici su uvereni da oktopusi sanjaju. Studije pokazuju da hobotnice osećaju bol, da dobro pamte, da mogu da vole. Zakonodavci u EU i SAD razmatraju da zaštite oktopode barem koliko i kičmenjake.
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Moskva je potvrdila da je Ukrajina već iskoristila rakete zapadne proizvodnje za gađanje ciljeva u na ruskoj teritoriji. Dugo se čekalo na ovaj potez, koji je promenio ratnu igru
Američka Ambasada u Kijevu je zatvorena zbog ruskih vazdušnih udara. To se ranije nije događalo. Šta je ovog puta drugačije
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
