Doba umiranja iluzija

Burne tridesete, lelujave šezdesete i dekadentne osamdesete lako se opisuju, ali devedesete su neuhvatljive. Decenija započeta raspadom sveta komunizma, usponom Interneta, otkrivanjem DNK sekvenci koje su izmenile genetiku i bio-tehnologiju, eksplozijom brze hrane i izlaskom prvog broja “Danasa”, opire se karakterizaciji delimično i zato što je reč o skoroj istoriji, pa su savremenici i dalje zbunjeni – o čemu se zapravo radi.

Bilo je to vreme kada je Frensis Fukujama proglasio kraj istorije uveren da će sistem liberalne demokratije i slobodnog tržišta trajati večno. Taj osećaj da se istorija zaista približava kraju pripada letu 1990. Dok su ostaci zida koji je delio Evropu duž linija Gvozdene zavese ležali razbacani po Berlinu, bilo je lako poverovati da će užasi 20. veka biti pohranjeni u arhive, da se krv više neće prolivati.

Kada je Zid pao, nije to bio samo početak ujedinjenja Nemačke. Politika perestrojke i glasnosti Mihaila Gorbačova bila je sa oduševljenjem prihvaćena na Zapadu. Ronald Regan i Margaret Tačer su prepoznali trenutak. Kraj decenijama duge ere Hladnog rata bio je i kraj SSSR-a i sovjetske dominacije komunističkim blokom. Amerika je trijumfovala i postala jedina sila sveta. Sovjeti su izgubili Hladni rat, a zapadna ekonomska šok terapija i pljačkaška privatizacija isušivali su Rusiju. Približavanje NATO i nova dinamika moći dodatno su razbuktali nacionalni ponos. Na osećaju poraza najbolje je počeo da kapitališe bivši agent KGB-a Vladimir Putin.

Legat tih promena oseća se i danas. Leta 1991. teško da je iko mogao da pretpostavi da će Sevastopolj, crnomorska luka koja je pripala nezavisnoj Ukrajini, 2014. dospeti pod kontrolu Rusije, da će 2022. Putin krenuti u osvajački rat protiv Ukrajine, a da će Kijev, između ostalih na Zapadu, imati podršku nekadašnjeg agresora – Nemačke.

foto: pool via ap

KAKO SU POČELE DEVEDESETE

Decenija je počela kada je NASA 1990. lansirala svemirski teleskop Habl u zemaljsku orbitu. Slao je zadivljujuće snimke, otkrivao nove galaksije i preoblikovao naše razumevanje kosmosa. U svetu ispod je, uprkos euforiji, tih godina bilo barem isto toliko negativnog koliko pozitivnog.

Utisak o novoj zori mira već je 1991. narušen iračkom invazijom Kuvajta. Prvi zalivski rat koji je usledio tumačen je kao “dobar”, jer je branio međunarodno pravo. Pod štitom “moralnog rata” ipak se odvijao veliki pohod za naftu. Predsednik Džordž H. V. Buš bio je jasan: “Ne možemo da dopustimo da tako važnim resursom dominira neko tako surov kao što je Sadam Husein”.

Samo 11 godina ranije, umnogome zbog početaka Islamske revolucije i haotične destabilizacije Irana šaha Reze Pahlavija, cena nafte se udvostručila. Sovjetski budžet, pun novca zarađenog od prodaje nafte i gasa Zapadnoj Evropi, naveo je Leonida Brežnjeva da decembra 1979. pošalje svoju armiju u Avganistan. Deceniju potom, Sovjeti su prošli kao Britanci vek ranije ili Amerikanci skoro pola veka kasnije.

Bilo je to vreme nastanka Harija Potera. Na televiziji su se gledali Simpsonovi, a po bioskopima Titanik i Park iz doba jure. Muškarci su dahtali za super-modelima poput Sindi Kraford ili Naomi Kempbel. Hip-hop je postao najnoviji izum američke pop kulture. Svet se tih godina bavio princom Čarlsom i princezom Dajanom, aferom Bila Klintona i Monike Levinski. Slušale su se Nirvana i Britni Spirs. Niko nije imao digitalne mobilne telefone, 3-D igrice i moćne laptope. Društvene mreže nisu manijakalno i brutalno opsedale novu generaciju. Novine i magazini još su se držali.

Globalizacije je bila u punom zamahu.

Godinu 1991. obeležio je ulazak u naše živote World Wide Weba. Pokrenuta je revolucija koja je Internet od skromnog instrumenta akademske zajednice pretvorila u globalnu silu koja je redefinisala komunikacije, trgovinu, kulturu… Kada je komercijalizovan, povezao je ljude i biznis širom sveta omogućavajući instant pristup informacijama i pokrećući nove industrije. Rezultat je bum dot–com generacije i munjeviti uspon, i pad, nebrojenih tek kompanija. Rađanje startap kulture samo je još jedna potvrda da današnja digitalna ekonomija, društvene mreže i ko zna šta još imaju svoje korene u ranim devedesetim.

foto: ap photo

KINESKI USPON

Bilo je to vreme kada je zahvaljujući privrednim reformama Deng Sjaopinga Kina započela svoj šokantni bum nezabeležen nigde na svetu u 20. veku. Zapad je verovao u limite razvoja, ali Kina je danas druga ekonomska sila sveta i najveći potrošač energije sa ambicijom da pretekne Ameriku do kraja ove decenije.

Dengova politika jednog deteta, zamišljena kao mehanizam kontrole rasta stanovništva, s vremenom je pokazala sva svoja ograničenja. Svestan da je nacija sve starija i da je poremećen rodni balans, predsednik Si Đinping morao je da odstupi od stare dogme da bi pojačao proizvodnju i ostvario staru ambiciju: pre 35 godina nije bilo novca za oružje, danas se grade nosači aviona i povećavaju stokovi nuklearnih bojevih glava.

Rivalstvo SAD i Kine umnogome određuje sudbinu sveta. Zlatna vremena ping-pong diplomatije Ričarda Niksona zamenio je trgovinski rat u kome je Donald Tramp rešen da pobedi. Kako bi ograničio globalni pohod jeftine kineske robe i suprotstavio se državnim subvencijama kojima Peking finansira osvajanje svetskih tržišta, zaveo je Kini carine od 100 procenata koje uzdrmavaju tokove međunarodne trgovine. Vreme protekcionizma šalje u prošlost ideje globalizma koje su bile toliko popularne u doba Regana i Tačerove. Eru unipolarne moći SAD posle kraja Hladnog rata zamenjuje multipolarnosti i namere Rusije i Kine da okončaju ono što zovu američkom hegemonijom.

foto: sputnik, kremljin pool photo via ap

ANEMIČNE VOĐE I DESNIČARSKI TALAS

Svet je tada imao lidere koji su mogli da konkurišu Frenklinu Delano Ruzveltu, Vinstonu Čerčilu, Šarlu de Golu ili Konradu Adenaueru. Na Zapadu je potom usledila kriza liderstva koja je vodila ka krizi politike. Fridrih Merc ili Emanuel Makron su blede kopije svojih prethodnika, političari nedorasli izazovima vremena.

Počelo je tako što su socijaldemokratiju, koja je predvodila Evropu u vremenima Vilija Branta, Bruna Krajskog ili Olofa Palmea, sahranili Toni Bler i Gerhard Šreder. Zavladala je Klintonova era neoliberalizma i dramatičnog socijalnog raslojavanja. Srednja klasa, amortizer svakog društva, počela je da siromaši. Nesposobni da odgovore na izazove, političari fosilizovanog i od naroda otuđenog establišmenta krenuli su da proizvode krize. Prvo Veliku recesiju 2007, a potom migrantsku krizu 2015. koja je razgorela homofobiju. Mađarski premijer Viktor Orban je sebe proglasio braniteljem hrišćanske Evrope od “muslimanskih hordi”. U Poljskoj je Jaroslav Kačinski branio vrednosti “belog, katoličkog društva”.

Prostor su nezadrživo počeli da osvajaju desničarski nacionalisti i populisti koju su nudili zavodljiva, istina teško ostvarljiva rešenja. Nacionalisti Slovačke i Češke promovišu suverenitet, toliko suprotan idejama globalnih integracija. Po pravili su, poput predsednika Srbije, bliski Putinu koji je agresijom na Ukrajinu svetu u punom sjaju iskazao svoje imperijalne ambicije, a Rusima poručio da svaki otpor vodi u Sibir ili smrt.

Pre tri i po decenije svet je slavio demokratiju. U vreme 1990-ih, prema računici Fridom Hausa, broj slobodnih država je sa 65 na početku dekade porastao na 85 na njenom kraju. Danas je demokratija u ozbiljnoj krizi. Na raznim delovima planete u toku je borba koja potvrđuje koliko je demokratija ugrožena i koliku moć su prikupili novi autoritarci.

Vreme kovida 19 mnogi vlastodršci su iskoristili da ograniče osnovne slobode – kretanja, okupljanja i govora – i trude se da ih zadrže do današnjih dana. Političke slobode su posle pandemije pale na najniži nivo u četvrt veka. Najmanje 112 država je izgubilo neku vrstu sloboda, među njima SAD, Kanada, Južna Koreja, Japan, Australija i 20 od 27 članica Evropske unije.

Opasna polarizacija unutar nacija je u toku. Nezadovoljstvo propraćeno nasiljem raste od Nepala preko Madagaskara do Francuske i Srbije. Institucije i civilno društvo postaju sve slabiji na širokom prostoru Centralne Evrope, Filipina ili Bolivije. Sve više država sledi autoritarnije modele Rusije i Kine. Među njima su Mađarska, Slovačka, Srbija, Turska, Egipat, Izrael, Venecuela…

Ugovorom iz holandskog grada Mastrihta 1992. stvorena je Evropska unija, najambiciozniji projekat ujedinjavanja kontinenta. Položeni su temelji evra, zajedničke monete stotina miliona ljudi. EU i evro su redefinisali granice, trgovinu i diplomatiju, oblikujući sve, od migracione politike do globalnih finansijskih tržišta.

Ako je trebalo da bude vodič za budućnost, nova zora devedesetih nije ispunila očekivanja Evrope. Bez energetskih resursa i osuđena da se određuje prema geopolitičkom rivalstvu Amerike i Kine, Evropa je dugo negovala iluziju iz tog vremena da će postati globalni faktor. Evroskepticizam je narastao. Danas kontinent zaostaje u tehnološkom i inovativnim smislu i – umesto razvoja – primoran je da pod američkim pritiskom, a zbog rata u Ukrajini i ruske pretnje Evropi, značajno poveća izdavanja za naoružanje. Svedoci smo onoga što francuski istoričar Fransoa Fure naziva “umiranjem iluzije”.

VREME KONFUZIJE I KRAJA PROGRESA

Početak 1990-ih svedoči o još jednom velikom događaju: izlazak Nelsona Mandele iz zatvora bio je veliki obrt u korist pravde i jednakosti – kraj režima aparthejda, vladavine bele manjine u Južnoj Africi. Mandelin put od zatvorenika do predsednika inspirisao je svet i motivisao borce za ljudska prava. Mirna tranzicija vlasti iskazala je moć oproštaja i dijaloga u prevazilaženju dubokih podela kolonijalne prošlosti.

Uticala je i na Ameriku koja se 1992. još jednom suočila sa sistemskim problemom koji u duboko podeljenom društvu nikada do kraja nije rešen – rasizmom. Pravi rat izbio je na ulicama Los Anđelesa kada je prikazan video koji razotkriva rasnu nejednakost i brutalnost policije prema obojenima. Legat nereda i danas utiče na debate o pravdi, odgovornosti i rasnim odnosima, ali protok vremena je malo toga promenio.

Maja 2020. Afroamerikanci su ponovo skočili na noge pošto je beli policajac u Mineapolisu brutalnom silom usmrtio nenaoružanog Dordža Flojda. Protesti pod sloganom “Crni životi vrede” munjevito su se proširili Amerikom uz učešće najmanje 20 miliona ljudi, najviše u istoriji te zemlje. U oko 200 gradova morao je da bude zaveden policijski čas, a za više od 30 saveznih država upućeno je 96.000 pripadnika nacionalne garde.

Predsednik Tramp znao je da i tokom prvog mandata rasne nasilnike naziva “dobrim momcima” i da istovremeno tvrdi da posle Abrahama Linkolna niko nije toliko učinio za crnu zajednicu kao on. Zemlja koja sebe ponosno naziva liderom slobodnog sveta postaje žrtva Trampovih autokratskih ambicija. Decenijama pažljivo negovani odnosi sa evropskim saveznicima su na najnižem nivou od vremena Drugog svetskog rata. Politika revanšizma prema demokratama je zabrinjavajuća.

Raspada se velika američka strategija koja je SAD zamišljala kao centar unipolarnog sveta, silu odgovornu za globalni poredak. Raste moć drugih zemalja, posebno Kine zbog koje Tramp preti povlačenjem američkih snaga iz Evrope. Tranzicija odgovornosti za bezbednost Evrope postaje jedno od ključnih pitanja naredne decenije. EU se prepušta sebi, a vakuum popunjava krajnja desnica od Nemačke i Francuske do Austrije i Portugalije.

Zavladalo je vreme konfuzije. Fukojamin kraj istorije pokazao se kao pogrešno proročanstvo. Slavni nobelovac Džozef Stiglic danas, inspirisan Trampovom politikom, govori o početku ere kraja progresa.

RATOVI I ŽRTVE

Deceniju je 1993. obeležilo potpisivanje sporazuma iz Osla kada su Izrael i Palestinska oslobodilačka organizacija prihvatili međusobno priznanje, a Jichak Rabin, Šimon Peres i Jaser Arafat podelili Nobela za mir. Utvrđeni su principi rešavanja konflikta po formuli dve države, ali sporazum je završio u pesku Bliskog istoka. Propraćen je vremenima terora, palestinskim ustancima – intifadama – i novim ratovima. Poslednji, u Gazi, bio je najduži, najkrvaviji i najrazorniji u tom serijalu. Tramp je posle dve godine uspeo da isposluje primirje, ali konflikt je od trajnog rešenja udaljen koliko i pre 35, 55 ili 75 godina.

Na prostoru bivše Jugoslavije, koja se raspala po sovjetskom modelu, neki ratovi su prekinuti, ali je buknuo onaj u Bosni koji će biti najtragičniji u Evropi posle Drugog svetskog rata. Najmanje 100.000 žrtava, uključujući i 9.000 pobijenih Bošnjaka u Srebrenici 1995 – zločin koji je kasnije tribunal UN proglasio za genocid. Dejton je zaustavio ubijanja, ali nije doneo trajni mir. Radijacija nacionalizma i danas ozračuje Zapadni Balkan sputavajući istinske demokratske reforme koje bi otvorile vrata članstva u EU.

Jedan drugu genocid, najteži u 20. veku, dogodio se godinu dana ranije u Ruandi kada su tokom građanskog rata, u rasponu od samo stotinak dana, pripadnici plemena Hutu pobili između 600.000 i 800.000 članova rivalskog plemena Tutsi.

U međuvremenu je bilo mnogo toga što periodu od 1990-ih do danas ukida atribut belle epoque: bombardovanje SR Jugoslavije, ratovi u Iraku, Sudanu i Avganistanu, postavljanje bombe u Svetski trgovinski centar u Njujorku, Velika recesija, Arapsko proleće, napad Al-Kaide na Ameriku, rat protiv terorizma, Bregzit, dramatičan uspon Islamske države čiji su džihadisti pneumatskim čekićima razorili Ninivu i Palmiru, prvi oružani sukob Izraela i Irana…

Razorne prirodne katastrofe – poput cunamija u Indijskom okeanu 2004, uragana Katrina na jugu SAD 2005. ili zemljotresa u Kini 2008. i Turskoj 2023 – opominju na sve dramatičnije klimatske promene koje su u nasleđe našoj i budućim generacijama ostavile 1990-e, ali osioni čovek nikako da prestane da se poigrava sa prirodom koja sve snažnije uzvraća.

KAKO ZVUČI ISTINA

“Vreme” je propratilo sve ovo što se događalo juče. Pažljivo analizira sve što se zbiva danas, uz posvećenost da to čini i sutra. Napredak počiva na temeljima koje su postavili oni pre nas. Mnoge stvari se ponavljaju, samo u drugoj formi i na drugim lokacijama.

Možda danas i nije sve tako loše kada uz dozu neizbežne nostalgije posmatramo devedesete. Dvehiljadite, “decenija preloma” kako je neki zovu, možda i nisu mnogo drukčije od prethodnih iako nam se čini da je nekada bilo lepše. Biće zato što su mnogi od nas bili mlađi.

“Pomisao da smo nedavno ostavili za sobom nekakvo zlatno doba doslednog poštenja i strastvene odanosti tačnosti i dokazima je, da kažemo otvoreno, najobičnije sranje”, piše Tom Filips u knjizi Istina.