Do poslednjeg brushaltera

Tone i tone džempera, majica i pamučnog veša kineskog porekla zakrčile su carinska skladišta u lukama Evropske unije gde čekaju rasplet tekstilnog rata između Kine i EU-a. Nervozni naručioci, pretežno firme koje svoju robu prodaju velikim konfekcijskim lancima od Bond strita do Monparnasa, čekaju da iz luka bude oslobođeno blizu 60 miliona džempera i oko 20 miliona pari pantalona i ostale pamučne robe, kako bi do božićne potrošačke groznice preplavili rafove i razveselili evropske kupce. Gnev se širi i Kinom, gde na rasplet čekaju kineski isporučioci. Naljutio se i kineski ministar za trgovinu Bo Hsilai, ali i njegov evropski kolega, komesar za trgovinu Piter Mendelson, koji je morao da prekine godišnji odmor i pokuša da reši spor. U Peking je hitno otputovala visoka delegacija briselskih pregovarača, nakon čega treba očekivati postupno oslobađanje krpenih talaca.

„KRPENI RAT„: Da je rat oko krpa i krpica između Kine s jedne strane i EU-a i SAD s druge praktično neizbežan postalo je jasno 1. januara ove godine, kada je istekao rok ograničenjima na trgovinu tekstilnom robom koje je pre tri decenije uvela Svetska trgovinska organizacija (STO). „To će biti ogromna promena za ceo svet, za sve koji imaju veze s tekstilom“, predvideo je još tada Gautam Nair, vlasnik tekstilne kompanije Matriks iz Nju Delhija, koja zapošljava više od 2000 radnika. „Biće to kao Veliki prasak, od 1. januara naći ćemo se u sasvim drugačijem tekstilnom univerzumu“, rekao je Nair. Istina, od „velikog praska“ prošlo je nešto više od pola godine, ali su njegove posledice – skladišta krcata peškirima, posteljinom, stolnjacima, bluzama, pantalonama, donjim vešom… Ukidanje kvota na izvoz tekstila na svetskom tržištu zemlje poput Kine i Indije dočekale su spremne i tekstilni cunami zapljusnuo je evropske luke. Izvoz jeftine kineske odeće se za neke proizvode povećao i 500 odsto!

No, dok su predionice i tekstilne fabrike danonoćno brujale, EU i SAD, deklarisani šampioni slobodne trgovine, uhvatili su se za glavu, shvativši da će njihovi proizvođači ostati na vetrometini globalnog tržišta i da će njihova privreda koja je godinama u recesiji pretrpeti novi šok. Istini za volju, u nadi da će za neko vreme odložiti poremećaj na svetskom tržištu tekstilne robe, EU je Kini uvela privremene kvote na izvoz tekstilnih proizvoda u deset kategorija. Kvote su deo sporazuma i ograničenja na koje je Kina pristala kada je 2001. godine pristupila STO. Kvote za tekstilnu robu su nakon teških pregovora s Kinom uvedene u junu ove godine, ali je ova mera stigla prekasno, jer se zahuktala mašinerija između proizvođača u Kini i kupaca na veliko nije mogla lako zaustaviti. Očekujući utvrđivanje kvota, trgovci su od Kineza unapred poručili velike količine odevnih predmeta, ne bi li predupredili ograničenje i upravo je ta roba sada u „apsu“.

ZAŠTITNE KVOTE: Kina je već polovinom jula istrošila kvote za ovu godinu u izvozu pantalona, a polovinom avgusta i za niz drugih proizvoda. Sredinom juna ove godine komesar Mendelson je sa kolegom Boom Hsilajem utanačio da izvoz određenih tekstilnih proizvoda made in China – pantalona, majica i jakni, donjeg veša i posteljine – sme da raste samo od osam do 12,5 odsto godišnje, do 2008, kada se očekuje da kvote budu ukinute, bez obzira na potražnju. Kina je pristupanjem STO-u pristala i na druga ograničenja u izvozu ostale robe široke potrošnje, a kvote bi trebalo da budu ukinute 2013.

Kvote su tu da bi se zaštitila evropska tekstilna industrija, koja odavno gubi trku sa kineskom i indijskom konkurencijom. Najviše su ugrožene one države koje imaju šta da štite u tom sektoru – Francuska, Italija, Portugal, Španija i Grčka. Zbog njih se i digla tolika galama. U Francuskoj je u poslednjih deset godina 30 odsto radnika u tekstilnoj industriji ostalo bez posla, proizvodnja majica opala je u Portugalu za 30, a u Grčkoj blizu 15 odsto, što samo podgreva paranoju od globalizacije, a koja se širi i na pitanje proširenja EU-a.

Paradoksalno je da evropske tekstilce treba da štiti Mendelson, Britanac, jer on dolazi iz zemlje koja je odavno raskrstila s tekstilnom proizvodnjom, a koja je pre dva veka bila zamajac ubrzane industrijalizacije ostrvske imperije. Velika Britanija je tokom poslednjih godina u hodu sasvim prešla na razvoj tržišta usluga, a ne bazične proizvodnje, i time uspešno odolela udarima globalizacije. U Engleskoj je i najviše ojađenih kupaca na veliko, koji nervozno cupkaju u očekivanju da se roba iz skladišta izlije ka rafovima širom Evrope. Oni su besni na evropsku birokratiju, jer tvrde da su robu od Kineza poručili pre nego što su kvote stupile na snagu. Besne su i evropske kompanije koje su se odavno izmestile u Kinu zbog neuporedivo jeftinije radne snage. Hapšenje robe teško da može da spase tekstilce u razvijenim zemljama gde je zagarantovana minimalna mesečna zarada višestruko veća od one u Kini, ili u Indiji. No, zemlje koje su prve platile ceh otvaranja Kine prema svetu i kineskog ekonomskog buma uopšte nisu francuske ili italijanske verzije Ateksa, Bazara ili Kluza, već Egipat, Bangladeš, Mauricijus i Kostarika, gde su radnici decenijama jeftino šili za velike svetske firme. Radna snaga u ovim zemljama i dalje je relativno jeftina, ali svakako malobrojna, ako se uporedi s najmnogoljudnijim zemljama poput Kine i Indije.

Da bi promenili temu, neki evropski zvaničnici zaduženi za trgovinske pregovore čak tvrde kako su kvote uvedene ne da bi se zaštitili domaća proizvodnja, već siromašne zemlje koje su svoju proizvodnju zasnovale na tekstilu. „Zato su mere protiv Kine tu da bi se zaštitile ove zemlje koje decenijama zavise od našeg tržišta. Neko mora da štiti radnike u Maroku i Tunisu!“, izjavio je neimenovani evropski zvaničnik britanskom „Gardijanu“. Takav argument je čista demagogija jer je bruto domaći proizvod u Tunisu bar 20 odsto veći od kineskog.

ODLAGANjE DOMINACIJE: Međutim, gaće, čarape, brushalteri, majice made in China nisu posvađali samo vlasnike velikih robnih marki koji nemaju šta da isporuče u svoje prodavnice, i briselske birokrate, već su i članice EU-a podeljene. Finska, Holandija, Danska i Nemačka od početka su se protivile uvođenju privremenih kvota za izvoz tekstila iz Kine. Umesto tradicionalnih proizvođača, oni žele da zaštite velike trgovce, tako da je tekstilni rat između Kine i EU-a zapravo prvi ozbiljan sukob na liniji sektorâ – proizvodnog i uslužnog. Jedan nemački naručilac već je podneo tužbu saveznom ustavnom sudu što ne može da dođe do svoje robe i tvrdi da ga kvote prema Kini koštaju million evra. Da situacija bude gora, Kina, koja je svoju valutu juan vezala za slabi američki dolar, još je zbog toga konkurentnija na svetskom tržištu. Međutim, evropski tekstilci organizovani su u moćni politički lobi u svojim zemljama, zbog čega je Brisel na kraju morao da popusti i da uvede kvote.

No, nisu samo evropski tekstilci ugroženi od poplave jeftinih kineskih krpa; drama je i s druge strane Atlantika, gde američkog predsednika Džordža Buša očekuju teški pregovori sa kineskim kolegom Huom Đintaoom, kada mu ovaj dođe u goste sledećeg meseca. Amerika je Kini takođe uvela ograničenja na uvoz tekstilne robe kineskog porekla, u pokušaju da spase sektor i zadrži radna mesta.

No, mere s kvotama mogu samo da odlože, nikako da spreče dominaciju Kine i Indije na svetskom tekstilnom tržištu, i u evropskim zemljama u kojima ekonomija trenutno hramlje; umesto protekcionizma, bilo bi bolje da se okanu protekcionizma i okrenu razvoju onih sektora gde su još konkurentni.

Američkog kolumnistu Sesila Adamsa, koji je u svojoj kolumni odgovarao na sva nmoguća pitanja iz oblasti nauke, neko je pre dvadesetak godina pitao – da li bi se Zemljina ravnoteža poremetila ako bi svi Kinezi u isti mah skočili sa stolice? Bolje bi bilo da se neko zapitao šta bi se desilo kada bi se milioni Kineza latili igle i konca…