Diskretni šarm milionera

Potrošene su desetine, neki čak tvrde stotine miliona dolara, ispaljena je teška politička artiljerija, ekonomija, Irak, rat protiv terorizma, strategija, programi, velika obećanja, a sada, u finalu trke za Belu kuću, počinje presudna ofanziva šarma: Bušove kćerke Barbara i Džina smeše se sa stranica „Voga“ u balskim haljinama i poručuju: „Tata je divan, najbolji otac, istina, našim momcima se gaće tresu od straha kada se on pojavi, ali on voli da se s njima zavitlava…“

U trenutku kada je popularnost Džordža Buša ozbiljno uzdrmana, njegove bliznakinje koje su u medijima imale nadimak Double Trouble (dvostruka nevolja), jer su volele malo više da popiju i da se „otkače“, sada su neočekivano krenule da agituju za oca. Do sada je porodica nastojala da ih drži što dalje od medijskih reflektora, ali izgleda da su lepuškaste 22-godišnje bliznakinje poslednji, neistrošen adut dinastije Buš koja je u američkoj javnosti sve manje popularna.

Glavni razlog za pad Bušove popularnosti jeste rat u Iraku: ispitivanja javnog mnjenja otkrivaju da iz meseca u mesec opada procenat Amerikanaca koji podržavaju njegovu politiku na ovoj tački. Vreme je pokazalo da se sam vrhovni komandant nije držao svog predizbornog obećanja da SAD moraju da pamte lekcije iz Vijetnama: „Kada Amerika primenjuje silu u svetu, razlog mora biti pravičan, cilj mora biti jasan i pobeda mora biti superiorna.“ I za Bušov rat protiv terorizma sve je manje entuzijasta, eksperte u predizbornom štabu Džordža Buša ipak najviše brine to što drastično opada poverenje u predsednika SAD: prema istraživanju „Vašington posta“ i „ABC njusa“, 52 odsto Amerikanaca ocenjuje da je Džon Keri pošten i da uliva poverenje, Džordž Buš zaostaje za svojim demokratskim konkurentom čitavih 13 procenata.

Film Farenhajt 9/11, koji po bioskopskim salama Amerike obara sve rekorde, možda najbolje oslikava ovu promenu u raspoloženju jednog dela Amerike koja zahvaljujući Murovoj nemilosrdnoj kameri sada posmatra Buša kroz novu dioptriju i vidi razmaženog tatinog sina, do zrelih četrdesetih „večitog adolescenta“, nesposobnog državnika ograničenog intelekta čiji je mandat usrećio samo najbogatiji sloj Amerikanaca kojem pripada i dinastija Buš.

POLITIČKA GEOGRAFIJA: Demokrate sledeće nedelje održavaju konvenciju u Bostonu na kojoj će zvanično biti promovisan Džon Keri, njihov kandidat za predsednika SAD, mesec dana kasnije republikanci će na sličnom političkom spektaklu u Njujorku pokušati da ubede Amerikance da još jednom glasaju za Džordža Buša.

U Kerijevom izbornom štabu imaju razloga za optimizam: njihov kandidat vodi u anketama, broj njegovih pristalica raste, mnogi bi da se pridruže timu koji pobeđuje.

Džon Keri, i sam milioner, izdanak porodice bostonskih patrijarha, a povrh svega povučen, ozbiljan intelektualac, koji voli da čita filozofske knjige, pa i poeziju, mnogima je u početku utakmice izgledao kao čovek koji u ovoj trci ne može da pobedi: ne ume da komunicira sa prosečnim biračima (starog Buša je mnogo koštalo to što se ispostavilo da pojma nema kako rade registarske kase u samouslugama, a kamoli pošto je litar mleka). Neki su Kerija zbog tih njegovih osobina, zbog 190 centimetara visine, asketskog izgleda, ali i zbog načina govora, zvali „gvozdeni Džon“, pa i „drveni senator“. A onda je Keri napravio neočekivan, neki su bili skloni da kažu i samoubilački potez: za potpredsednika je izabrao mladog i nedovoljno iskusnog Džona Edvardsa, senatora iz Severne Karoline, svog demokratskog rivala u primarnim izborima.

Pokazalo se da je ovo bio dobar potez. Keri je izabrao čoveka koji je veoma različit od njega: Edvards je radnički sin koji je „ostvario američki san“, školovao se i postao advokat, a onda i milioner, zgodan je, harizmatičan, vrlo komunikativan, dobar govornik i što je za političku geografiju veoma važno – južnjak.

Izbor Edvardsa za potpredsednika pomoći će Keriju na još jednoj vrlo važnoj strateškoj tački, da pobedi u nekoliko konzervativnih, južnjačkih država: Džon Kenedi se 1960. domogao demokratske nominacije zahvaljujući činjenici da je danima išao od vrata do vrata u Južnoj Virdžiniji. Al Gor je izgubio u Zapadnoj Virdžiniji: da je pobedio, bio bi predsednik SAD.

Edvardsov izbor za potpredsednika odmah je demokratskom taboru dao novu energiju: magazin „Pipl“ izabrao ga je za najprivlačnijeg političara, a demokratskom dvojcu najširu podršku pruža sada i vrlo uticajna i dobro organizovana „obojena Amerika“. I ozbiljniji, u početku vrlo skeptični analitičari sada ovaj Kerijev potez ocenjuju kao vrlo mudar i „pobednički“: za razliku od Buša koji je morao da uzme vrlo iskusnog Ričarda Čenija za potpredsednika ( „da Junior ne zabrlja“), Keri je izborom potpredsednika pokazao da mu nije potreban tutor. Sada analitičari ukazuju na ovu Kerijevu vrlinu: uočio je koje su njegove slabe tačke, prvenstveno njegov imidž severnjaka, bostonskog liberala, milionera. Od šezdesetih, kada je na izborima za predsednika pobedio Kerijev junak Džon Kenedi, političar ovog profila nije uspeo da pobedi u trci za Belu kuću.

PARE I ŠALE: Neverovatno je šta sve američki eksperti analiziraju kod predsedničkih kandidata: nedavno se lingvista Džefri Nanberg na jednoj od onih najgledanijih tok-šou emisija na američkoj televiziji bavio načinom na koji Keri govori ( „loša, suviše intelektualna komunikacija, plus otkriva skupe privatne koledže“). Buš je na ovom terenu skupljao poene, iako se i on školovao u sličnim školama za privilegovane: u komunikaciji s biračima je narodnjački jednostavan, voli da izbacuje štosove, svim saradnicima i novinama zna nadimke… Posle Murovog dokumentarca mnogi otkrivaju da je i sav taj Juniorov „prirodni šarm“ naučen i vešto režiran. Keri je ono što jeste: ozbiljan čovek koji ne daje brze i duhovite odgovore na teška pitanja.

Neki se povodom važne teme ličnog šarma političara vraćaju u istoriju: Endrju Džekson je bio „naš čovek“, Džon Adams preveliki filozof, Linkoln je bio iznenađujuće nepopularan, suviše tih i povučen, Teodor Ruzvelt je zračio vedrim šarmom i tako prikrio svoje „aristokratsko“ poreklo, Frenklin Delano Ruzvelt je umeo da šarmira preko radio-talasa, Ronald Regan je voleo da priča o hokeju, Nikson i Karter su se veoma trudili da prijateljski ćaskaju sa običnim Amerikancima, ali nikako nije išlo… Klinton je bio veliki majstor komunikacije, rukovanja i tapšanja po ramenu, Buš junior je pobedio drvenog Ala Gora…

Keri je u kampanju uložio ogromne pare: dobri poznavaoci prilika kažu da je i bogati klan Kenedi o tolikim sumama mogao samo da sanja. Kerijev štab je i samu organizaciju kampanje doveo do savršenstva i u tom pogledu mnogo više podseća na republikance nego na razbarušene demokrate. Keri pokušava da savlada još jednu tešku disciplinu, sada ležernije komunicira sa biračima, čak šalje one patetične populističke parole: „Ja ću osigurati da svaki Amerikanac bude zaštićen, jer nijedan Amerikanac ne zaslužuje da bude zapostavljen!“

U demokratskom štabu zasad sve ide po tom, do detalja razrađenom planu i nema iskakanja iz scenarija: čak je precizno predviđeno da šale i dosetke pričaju Edvards ili, još bolje, Kerijeva šarmantna žena Tereza, inače jedna od najbogatijih žena Amerike (Hajnc kečap!).

ČETIRI DUGA MESECA: Ankete pokazuju da je trka za Belu kuću zasad vrlo tesna, da je Keri u izvesnoj prednosti, ali ostala su još četiri duga meseca do izbora.

„Ništa nije gotovo dok ne zapeva debela dama“, kaže jedna narodska američka izreka: do novembra svašta još može da se desi, svaki put kada u Iraku pogine američki vojnik ili kada ga neprijateljske snage zarobe, šanse Džordža Buša se smanjuju, a Džon Keri i Džon Edvards uporno optužuju predsednika SAD da je greškama u iračkom ratu postigao strateški autogol i naneo ogromne gubitke sopstvenoj zemlji.

Povod za slične optužbe bilo je i najnovije upozorenje Toma Ridža, sekretara za domovinsku bezbednost, da Al Kaida sprema veliki napad s ciljem da poremeti izborne aktivnosti. Ridž je istakao da stepen antiterorističke predostrožnosti ostaje na srednjem (žutom) nivou, ali da su mere bezbednosti pooštrene. Sasvim je izvesno da će budnost biti osobito povećana za vreme održavanja konvencija. Neki analitičari ne isključuju mogućnost da je Bela kuća prenaglasila opasnost, kako bi povećanjem straha podigla i izborni rejting predsednika Buša. Vođa kongresne većine Bil Frist ističe da nema razloga ni za paniku ni za paralizu: alarm je uključen kako bi izbori zakazani za 2. novembar bili održani kako nalaže tradicija – prvog utorka u tom mesecu.

Kampanja se nastavlja: čak i u eri svemoćne medijske reklame i digitalnog skupljanja donacija kandidati se nikako ne mogu osloniti samo na virtuelnu kampanju: američki birači hoće da se rukuju sa kandidatima, da im pogledaju u oči, da im svoje detence uvale u naručje i slikaju ga s budućim predsednikom. Naravno, ljudi hoće kompetentnog predsednika koji zna da povuče pravi potez u važnom trenutku, koji će znati da kaže da li njihovi sinovi treba da idu u one daleke zemlje gde nisu naročito dobrodošli, iako na njihovim bornim kolima i džipovima ponosno piše: „I’m American, I’m here!“

Šta se dogodilo sa Hilari

Na konvencijama američkih partija poznatu koreografiju prati nekoliko „zlatnih pravila“: pored predsedničkog kandidata i kandidata za njegovog potpredsednika veoma je važno ko će se još obratiti najtvrđem partijskom jezgru.

Kada je obnarodovano da će na demokratskoj konvenciji govoriti bivši predsednici Džimi Karter, Bil Klinton, potpredsednik Al Gor, ali da na njoj nema i senatora Hilari Klinton, koja je izuzetno popularna među liberalnim krilom demokrata, bila je to prvorazredna senzacija. Džudit Houp, vrlo uticajna aktivistkinja demokrata nazvala je ovaj gest ni manje ni više nego „šamarom svim ženama demokratske stranke i svim Amerikankama“! Usledile su brojne analize zašto je do ovoga došlo kada je pozvan da govori i Kerijev najljući oponent, pretendent na Belu kuću Hauard Din, a ne popularna Hilari koja je od samog početka pružala Keriju veliku podršku. Usledile su brojne analize: po jednima, u Kerijevom štabu je preovladao strah da će Hilari baciti u senku i Kerija i Edvardsa, a opšte je uverenje da će 2008. godine Hilari biti drugi Klinton koji će se kandidovati za Belu kuću. Druga škola mišljenja procenjuje da je Hilari prvobitno izostala zbog svoje „polarizujuće reputacije“, što bi samo moglo da ide naruku republikancima. Bilo kako bilo, Kerijev štab je hitro ispravio grešku: Keri je lično telefonirao Hilari i zamolio je da govori na otvaranju konvencije: „Hilari je s oduševljenjem prihvatila ponudu“, saopšteno je iz Kerijevog štaba. Hilari je uz Bila Klintona a najveća zvezda demokratske partije, a demokrate vole zvezde i zvezde vole demokrate: Holivud je tradicionalno za demokrate, tako je i ovog puta. Čitava zvezdana galaksija angažovala se da 2004. dođe do smene u Beloj kući: Vupi Goldberg je u svom političkom aktivizmu izgleda čak preterala, jer je aludirajući na Bušov nekadašnji alkoholizam poručila da on treba da ide tamo gde mu je mesto, pokazujući flašom na najintimniji deo svog tela, a ne da sedi u Beloj kući. Popularna glumica je hitno „skinuta“ sa reklame proizvoda „slim fast“ što ju je koštalo „tričavih“ 40 miliona dolara. Na ovaj potez kompanije jezičava Vupi je odgovorila da ona već 20 godina pravi šale na račun svih predsednika od Regana do Kartera, Buša, Klintona i sada Juniora, i da je niko do sada nije ovako zveknuo po prstima i džepu.

Na republikansku konvenciju će nešto od holivudske zvezdane prašine pokušati da baci guverner Kalifornije Arnold Švarceneger.