Deoničarsko društvo Kremlj

Za Vreme iz Moskve

Činilo se da ništa ne može da ga zadrži. Vesti o Olegu Deripaski i njegovom holdingu Basic Element sa sedištem u Bazelu poslednjih godina isključivo su se vrtele oko ekspanzije. „Deripaska tako besno pravi novac kao što se drugi bore za život“, pisao je časopis „Forbs“, koji ga je prošle godine naveo kao najbogatijeg Rusa sa procenjenom imovinom od 28 milijardi dolara. Četrdesetjednogodišnji fizičar, koji je još u toku divlje istorije privatizacije devedesetih godina u zloglasnim bitkama za preuzimanje preduzeća istisnuo moćne šefove iz aluminijumske branše, lično je svoju karijeru formulisao nešto drugačije: „Teško je pri startu. Ali ako jednom kreneš, ništa više ne može da te zaustavi.“

Što niko nije mogao, postigla je iznenada finansijska kriza. Već u oktobru Deripaska je svoja učešća u inostranstvu – kao na primer kod austro-kanadskog proizvođača autodelova Magna ili nemačkog građevinskog koncerna Hohtif – morao u hitnom postupku da ustupi svojim poveriocima. Da bi fabrika aluminijuma KAP u Podgorici mogla da plati račune za struju, pregovara sa državom Crnom Gorom o kreditu od 20 miliona evra. A da mnoge banke, koje su njegovi poverioci, ne bi uzele i njegove ruske aktive, kratkoročno je uskočila država.

Ko se brzo popne visoko, može da padne utoliko dublje. Nekada „najbogatiji“ Rus postao je najveći gubitnik ruske privatne privrede. Magazin „Fajnens“ na aktualizovanoj listi najbogatijih, doduše, Deripasku sa 4,9 milijardi dolara još uvek plasira na osmo mesto. Međutim, na osnovu svih proračuna, njegov je holding dužan 28 milijardi dolara. „Imperija na temelju pozajmica“ glasio je naslov ekonomskog časopisa „Vjedomosti“. A Deripaska nije pojedinačan slučaj. Ruski oligarsi su u toku poslednjih osam meseci izgubili 260 milijardi dolara, izračunao je magazin „Tajms“.

FATALNI KREDITI: Legendarni ekonomski bum od 2000. godine i privredni rast od preko sedam odsto godišnje Rusija pre svega može da zahvali visokim cenama nafte i sirovina. Dovodi se, međutim, i te kako u vezu sa raspusnom strašću za uzimanjem kredita. Ruske firme i banke su do jula 2008. godine nakupile čitavih 488,3 milijarde dolara dugova iz inostranstva, što odgovara trećini prošlogodišnjeg bruto domaćeg proizvoda, i uglavnom se osigurale akcijama kupljenim tim novcem. Godine 2008. za isplatu kredita bilo je potrebno 47 milijardi dolara, ove godine biće potrebno 110 milijardi. Država je na brzinu stavila na raspolaganje 50 milijardi dolara da bi se finansijski procep premostio. Svako živ sa nekim rangom i imenom počeo je da moli za pare, tako, na primer, i Vladimir Potatin, donedavno šesti najbogatiji Rus i većinski vlasnik u svetu najvećeg preduzeća za proizvodnju nikla Norilsk Nickel, koje je zbog finansijske krize izgubilo 80 odsto svoje vrednosti. Baroni nafte i gasa jurišali su na mesta za podnošenje molbi. Isto tako proizvođači automobila, čelika, bankarski magnati i preprodavci nekretnina.

Finansijska kriza pogodila je Rusiju iz sve snage. Paralelno uz tesnac likvidnosti došlo je, naime, do pada cena čelika i nafte. To je fatalno za zemlju koja jednostrano zavisi od izvoza sirovina, a tokom bogatih godina ništa nije učinila da tu jednostranost prevaziđe. Ako se barel nafte još letos prodavao za 147 dolara, malo kasnije vredeo je manje od pedeset dolara.

SLOBODAN PAD: „U ponedeljak 15. septembra, kad su se srušili Lehman Brothers, postalo je jasno da će se dogoditi katastrofa“, seća se Ruben Vardanjan, šef ruske investicione banke Troika Dialog. Katastrofa se širila tempom koji zaustavlja dah. Vodeći indeks RTS prevazišao je svetski negativni trend i za godinu dana pao je za 73 odsto. Strane kreditne linije su se zatvorile, domaće finansijske institucije na inače slabo razvijenom finansijskom tržištu nisu više davale novac. Industrijska proizvodnja pala je u januaru za celih 16 odsto, pošto je u novembru i decembru već pala za 8,7 i 10,3 odsto. Ako je privreda u celini 2007. godine porasla za 8,1 a prošle godine ipak još za 5,6 odsto, ove godine će se, kako kažu zvanične prognoze, privredni rast smežurati na minus 2,2 odsto. Do sada relativno mali broj nezaposlenih ubrzano raste: samo u januaru porastao je za 300.000, što je 5,2 odsto više u odnosu na decembar, nasuprot u međuvremenu osam procenata ekonomski aktivnog stanovništva.

Tačno je da je vlada reagovala brzo, sprečila je slom bankarskog sistema i do danas stavila na raspolaganje ukupno 220 milijardi dolara kao podršku i još 100 milijardi dolara u okviru institucionalnih mera kao što je smanjivanje poreza. Za razliku od sunovrata rublje 1998. godine, država danas poseduje taj novac. Ali svejedno, rezerve se brzo smanjuju: na početku krize se na državnoj štednoj knjižici nalazilo gotovo 600 milijardi dolara. Danas se to svelo na 348 milijardi dolara. Nepregledne sume su potekle za podršku rublje: evro je prošle jeseni vredeo 36 rubalja, danas za njega mora da se plati 45 rubalja.

SOCIJALNI NEMIRI: Finansijska kriza, koja se odavno proširila na realnu privredu, sukcesivno prelazi u socijalnu krizu. Više nego drugde to se ogleda u industrijskim gradovima, čiji prosperitet zavisi od jedne jedine fabrike (po ruskom: monogorod). Zbog toga nimalo ne čudi što raste strah od socijalnih protesta. Već pre dva i po meseca je bivši zamenik ministra za socijalna pitanja, a sada vodeći ruski sociolog Jevgenij Gontmaher objavio scenario moguće eskalacije. Novine „Vjedomosti“ su posle dobile upozorenje od organa koji nadzire medije, jer navodno tekst „pujda“ na „ekstremističke aktivnosti“. „Ovim gradovima sada se poklanja velika pažnja“, kaže Gontmaher za „Vreme“. „Uprkos tome, približava se ostvarivanje tog scenarija. Upozorenje je jedno, a nešto zaista promeniti sasvim drugo. U navedenim industrijskim gradovima masovno se otpuštaju radnici. Još nemamo otvorenih sukoba sa vlastima, ali 2009. godina tek je počela.“

NERVOZA VLASTI: Ne može se sakriti da su ruske vlasti, razmažene dosadašnjim uspesima, postale nervoznije. Međutim, predsednik Medvedev je već prošle jeseni zapretio da će eventualne demonstracije biti nemilosrdno razbijene, a prilikom neočekivanih protesta na Dalekom istoku zbog viših carina na uvozne automobile to je i dokazao. „Tamo gore se javlja izvesna nervoza“, smatra Aleksej Makarin, politikolog na Institutu za političke tehnologije. Međutim, iako poverenje u vladu postepeno opada, što pokazuje ispitivanje javnog mnjenja, Makarin kaže da ruski narod za razliku, na primer, od letonskog i litvanskog, u vlastodršcima ne vidi odgovorne za krizu, nego pretežno zaštitnike od nje. „Dok postoji fond za rezerve, neće biti problema“, odgovara Makarin na pitanje koliko su vlastodršci bezbedni od krize u svojim foteljama. „Za 2009. godinu biće dovoljno. Ako se privreda ne oporavi, moraće da se preduzmu nepopularne mere.“

Ipak, malo je verovatno da dođe do protestnih mitinga u celoj zemlji i da se socijalna kriza pretvori u političku krizu. Čak se i Gontmaherov fiktivni scenario ograničava na situaciju jednog lokalnog protesta, „pošto bi vlada odlučila da dâ finansijsku injekciju tamošnjem preduzeću“. Gontmaher objašnjava: „Time preduzeće, doduše, ne bi postalo konkurentno na tržištu, već bi se samo održavalo u životu. To je sada veoma rasprostranjen fenomen.“

Državno rukovodstvo, zaplašeno krizom, izloženo je kritici da novac razliva kao iz kante za polivanje i ponovo ne cilja na diversifikaciju privredne strukture. „Kremlj je nedavno objavio listu preduzeća kojima će se pomoći u toku krize. Među njima nema nijedne IT-firme“, kaže za „Vreme“ Jevgenij Kasperski, šef slavnog Kasperski Laba koji spada među najpoznatije svetske proizvođače kompjuterskih programa protiv virusa.

ŠIRENJE VLASTI: Posmatrači strahuju da finansijska kriza može da posluži kao izgovor da se privremeno opravdane intervencije iskoriste za širenje državnog uticaja na privredu i tako nastave tendencije koje je Putin već započeo. „Državne kreditne institucije iskoristiće krizu za raščišćavanje tržišta i državna preduzeća preuzeće aktive industrije“, smatra Sergej Gurijev, rektor New Economic School u Moskvi.

Ako se aktive i ne budu zadržale u rukama države, možda će u kandžama onog spleta preduzeća i banaka kojim de fakto vladaju lica izrasla iz tajne službe verne Putinu, a koju nazivaju „Deoničarskim društvom Kremlj“. Oni već odavno važe kao novi oligarsi. Velika budućnost se predskazuje Putinovom intimnom prijatelju Juriju Kovalčuku, koji sa svojom bankom „Rosija“ prikuplja milijarde vredne aktive od Gasproma i medijskih preduzeća, ili po veličini četvrtom naftnom koncernu, Surgutneftegasu, koji svojom politikom štednje sve druge prevazilazi u likvidnosti.

Međutim, pojedini predstavnici tradicionalnog sloja oligarha takođe će dobiti poneki dobar zalogaj prilikom velike preraspodele bogatstava, pre svih Potatinov bivši poslovni partner Mihail Prohorov. On je broj pet na ruskoj „Forbsovoj“ listi sa procenjenih 22,6 milijardi dolara, a proletos je od prodaje svog udela zaradio deset milijardi dolara, pa raspolaže gotovim novcem i u međuvremenu važi za najbogatijeg Rusa. Ima 43 godine, neoženjen je i već je krenuo u kupovinu. Prohorov je za 500 miliona dolara preuzeo 50 odsto investicione banke Renaissance Capital. Još pre godinu dana njena vrednost je procenjivana na sedam do deset milijardi dolara.

Jedan od Prohorovljevih dužnika nije niko drugi nego Deripaska, koji u međuvremenu govori o „refleksiji“. Kaže da kriza nikako ne nudi nove šanse, nego pouku „da mogu da nastupe najneverovatnije situacije. Zahvaljujući krizi Rusi su „počeli da razmišljaju o onom o čemu su krajem devedesetih godina prestali da razmišljaju“.