Dan kada se pisala istorija

Dvanaestog februara 2016. godine papa Franja i patrijarh Ruske pravoslavne crkve Kiril ispisali su istoriju. „Doći ću gde god ti želiš. Pozovi me i stižem“, kazao je poglavar Rimokatoličke crkve ruskom patrijarhu pre oko godinu i po. Iako je susret, imajući u vidu skorašnje odnose Vatikana i Rusije, Rimokatoličke crkve i Ruske pravoslavne crkve, a pre svega istorijski trenutak u kojem se svet nalazi, bio donekle očekivan, ipak je iznenadio i one upućene u međucrkvene odnose. Naime, ma koliko je bilo izvesno da će do njega doći, malo ko je verovao da će se dogoditi baš sada. Predstavnik RPC kazao je da je vest o susretu bila neočekivana čak za i ljude unutar Crkve, dodajući da nije bilo nikakvog razgovora o tome, već da se radilo o odluci koju je patrijarh Kiril doneo sam.

U prilog ovome ide i činjenica da je sredinom januara mitropolit Ilarion Alfejev, nezvanično drugi čovek RPC, izjavio da se još nisu stekli uslovi za održavanje sastanka. A onda je, samo koju nedelju potom, stigla vest da će se na Kubi, na aerodromu u Havani, zaista sresti papa i patrijarh najbrojnije pravoslavne crkve. Papa Franja je, dok je leteo ka Havani, na svom Tviter nalogu napisao: „Susret sa patrijarhom Kirilom je Božiji dar.“

SADA JE SVE LAKŠE: Prva upečatljiva slika koja je stigla sa aerodroma „Hose Marti“ je slika dvojice velikodostojnika koji drže jedan drugog za ramena i blago se osmehuju. „Mi smo braća“, ponovio je papa Franja nakon zagrljaja sa moskovskim patrijarhom. „Sada je sve lakše“, uzvratio je patrijarh Kiril odmah na početku razgovora. To olakšanje je moglo da se odnosi na dalji razvoj međucrkvenih odnosa, ali i na otopljavanje napetosti koja je sigurno postojala pre samog susreta. Iako je atmosfera bila, kako su izveštavali novinari sa lica mesta, svečana, uzvišena i prijateljska, to se ne bi moglo reći za odnose dve crkve u bliskoj prošlosti. Sastanak je pripreman oko dve godine. A papa i patrijarh razgovarali su nasamo oko dva sata.

Nakon toga pridružili su im se najbliži saradnici, kardinal Kurt Koh i pomenuti mitropolit Ilarion Alfejev. I papa i patrijarh su razgovor opisali kao otvoren, bratski i iskren. Nakon 3 sata i 45 minuta boravka u Havani, papa Franja je odleteo dalje za Meksiko Siti. Jedan drugome su poklonili darove koji simbolišu dobre odnose Istoka i Zapada. Osim snažne poruke kroz samu činjenicu da se susret zaista dogodio, papa i patrijarh potpisali su i zajedničku izjavu. Dok su je potpisivali, u pozadini su stajali njihovi saradnici i predsednik Kube Raul Kastro.

Kako je došlo do susreta na koji se čekalo vekovima? Odnosno, kako je moguće da do njega nije došlo ranije?

Prethodnici pape Franje su dugo pokušavali da se vide sa ruskim patrijarsima, ali su ti pokušaji bili neuspešni. Papa Jovan Pavle II i ruski patrijarh Aleksej II su čak 1997. godine i zakazali susret, ali je cela stvar otkazana. Nemački „Di Velt“ opisuje odnose Rimokatoličke crkve i RPC prethodnih decenija, pogotovo osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, kao toliko loše da se Vatikan čak bolje slagao sa ruskom vladom nego sa ruskim patrijarhom.

PRELETANJE UKRAJINE: Jedna od glavnih tačaka sporenja između Rimokatoličke crkve i RPC je Grkokatolička crkva u Ukrajini na čiju se obnovu početkom devedesetih godina prošlog veka gleda kao na trojanskog konja i, kako su to govorili mnogi, „zlokobni napad na samo pravoslavlje“. Problem unijata, katolika istočnog obreda, naravno nije samo teološke prirode već je tu reč o sukobima oko imovine i oko vernika, oko političkih i društvenih pitanja.

Prisutna su, naravno, i vekovna teološka razilaženja između Istoka i Zapada, kao i neprijateljstvo koje deo RPC, i to u višim strukturama, i danas gaji prema Rimokatoličkoj crkvi. Rimokatolička crkva je u Rusiji često optuživana za prozelitizam, a surevnjivost u odnosima se od 2002. posebno rasplamsala. Međutim, poslednjih godina, Vatikan i Moskva uspevaju da mahom reše, a mahom potisnu međusobne razmirice. RPC naglašava da je susret pape i patrijarha omogućen dobrim delom i zato što Pravoslavna crkva nije više „ugrožena“ od strane Vatikana, kada je reč o prozelitizmu (o čemu svedoči i veoma mali broj konvertita u Rusiji).

Takođe, ne treba zanemariti da su na čelu dveju crkava ličnosti koje su ekumenski otvorene, što se posebno odnosi na papu. Kada je reč o odnosu sa RPC, pomaže i to što papa nije neko ko klima apriori glavom na politiku SAD, kao i što se viđao sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, za kojeg je poznato da ima veoma bliske odnose sa crkvenim vrhom. Iako u RPC tvrde da susret nema nikakvu političku pozadinu, zapadni mediji su o tome dosta pisali. Glavni akcenat je bio na koristi koju predsednik Rusije Vladimir Putin može izvući iz susreta pape i patrijarha.

Ponašanje Rimokatoličke crkve pos-

foto: ap photo

lednjih godina, odnosno njenog glavnog predstavnika, sigurno je doprinelo da do susreta dođe, ali je stradanje hrišćana na Bliskom istoku po svemu sudeći ipak bio ključni argument da se patrijarh Kiril odazove na velikodušan i nimalo sujetan poziv pape Franje da se sretnu gde i kad god on to želi.

Odabir Kube bio je neočekivan. Kada je reč o praktičnim stvarima, patrijarhu je to bila prva zemlja njegove ture po Južnoj Americi, a papa Franja je otišao nakon toga u petodnevnu posetu Meksiku, tako da se Kuba našla kao zgodno, zajedničko raskršće posle kojeg će svako nastaviti svojim putem. Patrijarh Kiril je od početka smatrao da susret ne bi trebalo da se održi u Evropi jer je ona mesto hrišćanskih sukoba i ratova. Susret u VIP sali aerodroma „Hose Marti“ omogućio je i da obojica poglavara budu na istoj ravni – nije bilo domaćina i gosta, što je stvar na koju se u crkvenim odnosima pažljivo gleda. Konačno, poznato je da Rusija oseća Kubu kao blisku, kao i da je papa tamo rado viđen gost. Poslednji put je bio pre pet meseci, odigravši veoma važnu ulogu u ponovnom uspostavljanju diplomatskih odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama, koji su prekinuti pre 54 godine.

Pisano je o tome kako je Kuba odabrana jer je dovoljno daleko od Rima i Moskve, ali verovatno i zbog toga što je dovoljno blizu i jednima i drugima. Prijem kubanskih vlasti je bio naravno srdačan, a reporteri sa lica mesta izveštavali su kako je Raul Kastro, ispraćajući papu, stajao na aerodromu i mahao, dugo mahao sve dok se avion sa papom Franjom nije već gubio u vazduhu.

HAVANSKA DEKLARACIJA: Izjava koju su papa i patrijarh potpisali ima trideset tačaka. Zanimljivo je, za one koji prate tu tematiku, da u prvim tačkama deklaracije stoji da dve crkve tuguju zbog gubitka jedinstva do koga je došlo kao posledice ljudske slabosti i greha, a protiv volje Hristove, kao i da se nadaju, nastavlja se dalje u tekstu, da će, iako svesni mnogih prepreka, njihov susret doprineti dostizanju „bogozapoveđenog jedinstva“. Što je, mora se priznati, vrlo ekumenska izjava za ruskog patrijarha.

Dosta pažnje je posvećeno stradanju i progonu hrišćana u mnogim zemljama Bliskog istoka i severne Afrike gde se, kako je naglašeno, istrebljuju čitave porodice, ruše sela i gradovi, uništavaju hramovi, gde se, kao u Siriji i Iraku, događaju masovni egzodusi hrišćana u mestima gde su živeli još od vremena apostola. Dvojica poglavara su pozvala na sakupljanje humanitarne pomoći, na saosećanje sa patnjama onih koji su drugih verskih tradicija, a najpre naglasili da pozivaju svetsku zajednicu da objedini napore kako bi se stalo na put terorizmu. Patrijarh Kiril i papa su još naglasili da verske vođe moraju vaspitavati svoju pastvu da poštuje drugo i drugačije, kao i da se nijedan zločin ne može vršiti u ime Božje.

Papa je mnogo puta do sada govorio o ekumeni krvi. Još u junu 2013, u jednom od intervjua, izjavio je: „U nekim zemljama ubijaju hrišćane zbog toga što nose krst ili imaju Bibliju i pre nego što ih ubiju, oni ih ne pitaju da li su anglikanci, luterani, katolici ili pravoslavci. (…) Za one koji ubijaju mi smo hrišćani, ujedinjeni u krvi“, da bi drugom prilikom kazao: „Ako nas neprijatelj ujedinjuje u smrti, ko smo mi da se delimo u životu?“

BRAĆA PO HRISTU: Nekoliko tačaka se odnosi na socijalno učenje dveju crkava. RPC je, inače, jedina pravoslavna crkva koja je izašla u javnost sa vrlo jasnim i detaljnim Dokumentom o svom socijalnom učenju, odnosu prema ljudskim pravima, dostojanstvu, moralu, ispravnom življenju (delovi tog Dokumenta su, istini za volju, dosta kritikovani)… Iako se u nekim segmentima razilaze, ruski stavovi su po dosta pitanja bliski rimokatoličkim. U sveže potpisanoj izjavi kritikuju se društva u kojima ideologija agresivnog sekularizma predstavlja opasnost za versku slobodu i religiju uopšte, kao i potrošački mentalitet koji ne haje za resurse same planete. Konačno, predstavnici dve najveće hrišćanske zajednice založili su se za očuvanje porodice, koja je danas u krizi, kao i za brak kao akt „slobodne i verne ljubavi između muškarca i žene“, pobunivši se, kako je očekivano, protiv abortusa i eutanazije. (Da, papa Franja se po ko zna koji put, na razočaranje pojedinaca, oglasio protiv homoseksualnih brakova.)

Jedna od glavnih poruka samog Dokumenta glasi: „Mi nismo suparnici već braća.“

Naime, kada je reč o konfliktu u Ukrajini – što je tema za koju su se mnogi pitali da li će se naći na dnevnom redu – on je dobio dosta pažnje. Sve strane u konfliktu su pozvane na „solidarnost i aktivno mirotvorstvo“, a dalje se nastavlja: „Pozivamo naše Crkve u Ukrajini da se trude da ostvare društvenu slogu, da se uzdržavaju od učešća u sukobu i da ne pružaju podršku daljoj eskalaciji sukoba.“ Ovaj ton je naišao na veliko razočaranje mnogih u Ukrajini, a grkokatolički poglavar Svjatoslav Ševčuk je izjavio da se vernici njegove Crkve osećaju izdanim od strane pape.

Kritike dolaze, mada indirektno, i od dela zapadne javnosti jer je papa u dobrim odnosima sa Rusijom, koja na ovaj način može postati popularnija na Zapadu. Sigurno je da će i patrijarh Kiril biti kritikovan od strane svojih jer se uopšte susreo sa predstavnikom Vatikana. Ipak, dominantni tonovi su tonovi nade.

Kao i u svim susretima ovakvog tipa, njegov značaj je simbolički i dalekosežan. Mora se priznati da je stolovanje pape Franje i obeleženo simboličnim gestovima koji ostavljaju, bez previše reči, duboke tragove.

Susret dvojice crkvenih predstavnika šalje snažnu poruku, a njegove posledice će se tek videti. Naravno da neće doći do naglog približavanja dve crkve niti raspetljavanja teoloških i drugih čvorova koji postoje već vekovima. Ali, u trenucima kada je ekumenski dijalog u zatišju, kada su sukobi jedina konstanta savremenosti, razgovori između vođa jesu znak nade, ali i predstavljaju klice mira, do kojeg se stiže korak po korak. Ovaj susret neće, na prvu loptu, imati revolucionarne rezultate, ali jeste revolucionaran.