Svet bi nesumnjivo bio dosadniji da na predsedničkim izborima u Iranu u junu nije pobedio Mahmud Ahmadinedžad, dotadašnji gradonačelnik Teherana. „Biram Ahmadinedžada da zabijem prst u oko Amerikancima“, izjavio je jedan građanin Teherana i time sažeo tipičan motiv njegovih pristalica, koje su ga iz političke anonimnosti prevele na svetsku pozornicu. Manje posla sigurno bi imali i međunarodni inspektori za nuklearnu energiju iz IAEA, a evropski lideri manje glavobolje, jer je jedan od prioriteta novog predsednika bio da obnovi rad na konverziji uranijuma i u tu svrhu je otpečatio nuklearni reaktor u Ishafanu. Teheran insistira na tome da je konverzija uranijuma namenjena isključivo za civilnu upotrebu, kao „pomoćno energetsko sredstvo“, ali je Americi i EU-u teško da poveruju da je nuklearna energija toliko neophodna državi koja naprosto leži na naftnim rezervama. Ali, bez obzira na rekordnu cenu nafte na svetskom tržištu, naftna infrastruktura Irana je prilično zapuštena.
Bivši iranski ministar finansija priznao je da je Iranu u narednih pet godina potrebno 20 milijardi dolara stranih investicija godišnje kako bi zemlju izvukao iz teške ekonomske krize. Svake godine na tržište rada stupa milion mladih Iranaca koji godinama čekaju na uhlebljenje. Državna iranska naftna kompanija procenjuje da je za modernizaciju infrastrukture potrebna investicija od blizu 70 milijardi dolara u narednih desetak godina.
Bivša iranska administracija nadala se da će bar polovinu od ove sume uspeti da obezbedi preko stranih investitora. Ahmadinedžad je svojim tvrdokornim stavovima, u duhu pionira Islamske revolucije iz 1978, u kratkom roku otuđio Teheran od EU-a, koja je pružala ruku reformistima iz prethodne administracije. Iran je prinuđen da lavovski deo zarade od nafte troši na državne subvencije za posustale firme i za održavanje ogromne a neefikasne administracije. Iran već trpi američke sankcije, pa bi mu sankcije kojima sada preti i EU, jako teško pale. Izvesno je, međutim, da će pregovori s Iranom oko njegovih nuklearnih ambicija biti mučni i da će dugo trajati.
Iran je raspet dubokim socijalnim podelama, u čemu i treba tražiti ključ za politički uspeh predsednika populiste čije je ime bilo poznato malobrojnima van granica Irana, sve do izborne pobede. Sa nepunih 50 godina Ahmadinedžad je relativno mlad za iranske političke prilike, ali je i na mesto gradonačelnika stigao kao priličan politički novajlija. Teheranci ga pamte kao vernog čuvara tekovina Islamske revolucije, čiji je i sam bio pionir. Zbog njegovih radikalnih stavova bivši umereni predsednik Hatami mu je čak zabranio prisustvo na sednicama svog kabineta, što je inače bila uobičajena praksa. Ahmadinedžad je prvi predsednik koji ujedno nema versko zvanje od smrti Ajatolaha Homeinija 1989, ali je čak veći fundamentalista od svojih verskih prethodnika. Prvi je predsednik Irana bez pedigrea, iz redova radničke klase. Nosi skromna tamna odela, belu košulju, ali kravatu – nikada.
Jedan od sedmoro dece kovača iz Gramsija, grada blizu Teherana, Ahmadinedžad se priključio studentskoj Revolucionarnoj gardi protiv šaha, koja je organizovala upad u američku ambasadu u Teheranu. Nekolicina od pedesetak talaca koje su revolucionari držali u američkoj ambasadi, više od godinu dana tokom čuvene talačke krize, tvrdi da je Ahmedinedžad bio jedan od njihovih čuvara. Vašington im veruje, i time stavlja tačku na blagi detant s Amerikom koji je pokušao Hatami. Iranski predsednik ove tvrdnje odlučno pobija. Javno se, međutim, hvali učešćem u tajnim operacijama tokom dugodišnjeg iransko-iračkog rata.
Ahmedinedžad se hvali i time da za svoju predsedničku kampanju nije utrošio ni dinara, ali su mu zato revolucionari nove generacije pružali svesrdnu pomoć preko mreže džamija i medresa. Na svojoj zvaničnoj internet prezentaciji predstavlja se kao „Maromjar“, ili „prijatelj naroda“. Taktičnost i rafiniranost nije jača strana ovom populističkom saobraćajnom inženjeru. Sva njegova politika je gotovo isključivo zasnovana na ideologiji, a ne na pragmatskoj političkoj viziji. Nedavno je izazvao zgražanje svetske javnosti kada je izjavio da „Izrael treba obrisati s lica zemlje“, a da je holokaust „običan mit“. Neposredna posledica tog istupa bila je ta da su se indeksi teheranske berze sunovratili na najniži nivo u poslednjih nekoliko godina. Nedugo potom, Ahmedinedžad je rešio da uznemiri i javnost kod kuće. Ahmedinedžad je ujedno i predsednik Vrhovnog saveta kulturne revolucije, pa je nedavno zabranio da se na državnoj televiziji i radio-stanicama emituje „nedolična muzika sa Zapada“. Ovakvim potezima teško će u zemlji otvoriti nova radna mesta, nahraniti gladne i oživeti privredu, kao što je zdušno obećavao pre izbora.
