Cuba libre za šest dolara

Na Malakon odlazim da bih kurvama za
dolare prodala stvari koje mi više ne trebaju,
ili da zamenim šećer za malangu,
malangu za grašak, grašak za luk, luk za pirinač,
pirinač za mleko u prahu,
mleko u prahu za prašak,
prašak za aspirin,
aspirin za šećer i tako u nedogled…
(Zoe Valdes, Svakodnevno ništa)

Jedna flaša kubanskog ruma košta tri dolara. Uz to tri limenke koka-kole, svaka po dolar. Kada se pomeša nastane cuba libre. Otprilike deset čaša kubansko-američke simbioze za šest dolara ili za mesečnu platu asistenta na univerzitetu u centru Havane. Dvadeset kilometera istočno, na plaži Del Oeste, Lizet je mućkala, presipala i prosipala za obične Kubance skupocen koktel. Da nije simpatičnog Meksikanca koji već šesti put dolazi, Lizet bi verovatno sedela zajedno sa cimerkama u mračnoj i neuglednoj sobici u starom delu grada. Ili bi prošetala do jednog od nedavno renoviranih hotela u blizini Malakona, poznate promenade u luci u Havani. Gledajući u debeljuškastog Meksikanca, ona rukama pravi velike krugove u vazduhu, zatim ih sklapa na grudima, pa opet maše u vazduhu. Lizet je gluvonema i jinetera ili jahačica, prostitutka na kubanski način tj. devojka koja zna da iskoristi situaciju, a mahanje znači da je srećna, objašnjava njena prijateljica Ajlim. Ima ih puno na Kubi, učiteljica, prodavačica, majki, mladih plesačica, sve jinteras koje se tek pristiglim turistima nude za jedno piće ili nešto više.

„Znaš koliko zaradi jedan doktor mesečno? Tri stotine pedeset pezosa. Mi nismo doktorke, a i da jesmo, jedan CD košta 15 dolara, koliko doktorska plata.“ Od Aleksandra je Lizet dobila papuče za plažu, Ajlim ni to, ali su zato retke srećnice koje uveče izlaze u barove ili restorane rezervisane samo za turiste sa ili bez pratnje i za imućne Kubance, mesta nedostupna običnom svetu. Iako je Fidel Kastro prostituciju zabranio pre četiri godine, strancima se gleda kroz prste i dolare koji su u opticaju više od jedne decenije. El Komandante je godinama propovedao „pravi komunizam bez novca“; priznao je poraz u govoru 26. jula 1993. godine. „Stvarnost i život su nas naterali da činimo korake koje nikada ne bismo činili… To nije socijalizam koji smo priželjkivali.“ Od tada na Kubi vlada turistički aparthejd. Kubansko društvo se par exellence podelilo na one sa dolarima i one bez njih. Gubitnici su akademici, doktori, inženjeri, profesori i bibliotekari… Taksisti, kelneri i prostitutke profitiraju isto kao i rođaci Kubanaca u američkom egzilu, rođaci gusosa ili crva, kako ih Fidel zove. Uplate iz Majamija, američkog odredišta za kubanske disidente, najveći su izvor deviza u zemlji. Prošle godine one su zvanično iznosile 1,2 milijarde dolara, približno ista suma koju je u istom periodu nešto manje od dva miliona turista ostavilo na Kubi.

Ernesto Če Gevara je imao jedan san. San o zemlji bez klasnih razlika, čiji su ljudi oslobođeni pohlepe i zavisnosti. O zemlji u kojoj novac nema vrednost. Ironijom sudbine, romantični revolucionar za koga je moneta predstavljala „nužno zlo prelaznog perioda“ postao je najprofitabilniji eksponat Kastrove revolucije. Comandante hasta la siempre, večiti komandant, rođen u Argentini, već godinama je eksploatisan od anarhista, komunista, antiglobalista, zelenih, tinejdžera, južnoameričkih gerilaca, levice i desnice, kao i uspešnih PR menadžera. Od Fidela Kastra korišćen kao ideološki paravan u odbrani komunističkih utopija, Če Gevara, koga je Žan-Pol Sartr okarakterisao kao „najpotpunije ljudsko biće“, danas je turistička atrakcija i san o Kubi koje više nema.

AMERIČKI RULET: Nakon rušenja Batistine diktature 1959. i formiranja revolucionarne vlade s Fidelom Kastrom na čelu, Kuba je težila da uspostavi saradnju sa Amerikom i time otvori tržište za privatne investicije. „Za nas je potpuno nemoguće da ostvarimo napredak ako ne postignemo razumevanje SAD“, izjavio je tada Kastro. Nekoliko mahom socijalnih reformi koje su na Kubi uvedene u prvim mesecima nakon pada Batistinog režima nisu odgovarale Amerikancima. Tadašnji predsednik Sjedinjenih Država Dvajt Ajzenhauer odbio je Fidela Kastra i pokušao da disciplinuje njegovu revoluciju ekonomskim sankcijama. Ukida se snabdevanje naftom, kao i glavni prihod Kubanaca – izvoz šećera u SAD. Kastro uzvraća nacionalizacijom imovine SAD na Kubi tada vrednoj milijardu dolara i obraća se Nikiti Hruščovu za pomoć. Rusima je odgovaralo da u jeku hladnog rata budu udaljeni samo 145 kilometara od obale Floride. Oko 1400 Kubanaca koje je trenirala CIA neuspešno se iskrcava na ostrvo; debakl je u istoriju ušao kao „invazija u Zalivu svinja“. Istovremeno, na Kubi su instalirane sovjetske rakete. Treći svetski rat je izbegnut, nakon što su Kenedi i Hruščov nedeljama razmenjivali optužbe, a Kuba na poklon dobila rigorozan embargo.

Više od dvadeset godina trajala je sovjetska pomoć „crvenom ostrvu“. Ekonomske subvencije moskovske birokratije iznosile su oko pet milijardi dolara godišnje. Rusi su kupovali kubanski šećer po cenama višim od svetskih i prodavali naftu Kubi ispod cene, tako da su je Kubanci često preprodavali na svetskom tržištu. Raspad Sovjetskog Saveza značio je ekonomsku katastrofu za Kubu. Kastro je vreme posle 1989. godine proglasio za periodo especial en tempos de la paz, „specijalnim periodom u mirnodopsko vreme“, što otprilike znači da je na vidiku vreme nestašice i gladi, praćeno društvenim raslojavanjem. Još jedan udarac iz Amerike stiže ovog puta od Bila Klintona. Helms-Bartonovim zakonon iz 1996. godine Amerika bojkotuje sve svetske kompanije koje održavaju ekonomske odnose s Kubom. Fidel Kastro je primoran da rupe popunjava razvijanjem dolarskog turizma i liberalizacijom tržišta. Mesečno sledovanje pirinča, brašna, pasulja i ponekad sapuna, koje finansira država, dovoljno je za deset dana. Kreme za brijanje, čokolade i pelena ima samo za dolare i to u zemlji koja je više nego i jedna druga omalovažavala parolu In God We Trust ispisanu na američkim novčanicama. Osuđujući kastroizam za diskreditovanje socijalističke alternative kapitalizmu, Bil Van, međunarodni urednik časopisa „World Socialist“, postavlja logično pitanje: „Šta da se kaže o ‘revoluciji’ koja je ekonomski zavisna od onih koje naziva kontrarevolucionarnim crvima?“

KUBANSKI CRVI: Prvi masovni egzodus Kubanaca u američki egzil odigrao se neposredno nakon zbacivanja diktatora Batiste. Oko 700.000 ljudi koji su izbegli pripadali su privilegovanim slojevima, buržoazija i Batistini oficiri koji su Kubu pretvorili u hedonistički raj bordela i kasina; uz njihovo prećutno odobravanje tokom šest godina Batistine diktature ubijeno je više od 20.000 Kubanaca. Među izbeglicama se nalazio i Oto Rajh, Kubanac jevrejskog porekla. U Americi on izrasta u krajnje desničarskog političara, opsednutnog mišlju o rušenju Kastrove vlade. Kao lobista industrije oružja „Lokid Martin“, Bakardija i Britiš Ameriken tobakoa, Oto Rajh je bio zadužen za stvaranje nemira u Južnoj i Centralnoj Americi. Koristeći svoj uticaj on je izdejstvovao oslobađanje Orlanda Boša koji je, prema izveštajima američkih obaveštajnih službi, bio organizator oko 30 terorističkih napada na Kubi – između ostalih i rušenja kubanskog aviona 1976, pri čemu su poginula 73 civila. Uz asistenciju Ota Rajha, predsednik Džordž Buš senior pomilovao je ozloglašenog teroristu 1990. Oto Rajh je jedan od mnogih eks-Kubanaca i političara kome neobjektivnost, kao posledica bolesne mržnje prema Fidelu Kastru, nije smetala da napravi političku karijeru u SAD. Naprotiv.

Bušov klan odavno ima velike planove za budućnost Kube. Džordž senior je „u dubini duše“ osećao da će biti prvi američki predsednik koji će „zakoračiti na tlo slobodne i nezavisne Kube“. Džeb Buš, guverner Floride i mlađi brat sadašnjeg američkog predsednika, započinje još 1984. saradnju sa kubanskim lobijem u Majamiju, što mu već po drugi put obezbeđuje dovoljan broj glasova na izborima za guvernera. Taktika sadašnjeg predsednika Buša jeste da u vladu vrati sve američke političare diskreditovane nakon sumnjivih američkih intervencija u Južnoj i Srednjoj Americi tokom osamdesetih i devedestih godina. U političkom aparatu Bušove porodice uvek su bili dobrodošli bivši disidenti i sledbenici južnoameričkih desničarskih diktatura.

STARI LISAC: Grešku je među prvima počinio Fidel Kastro, hapšenjem 75 kubanskih disidenata krajem marta prošle godine. Ubrzo potom Kastrova vlada osuđuje na smrt trojicu Kubanaca koji su pokušali da otmu trajekt kako bi stigli do američke obale. Presuda je izvršena. Evropa je zapanjena, reaguje sankcijama, ukidanjem kulturne razmene i upućuje zvanične pozive kubanskim disidentima. Odnosi između Kube i Evrope su u roku od nekoliko dana zaleđeni. Eskalaciji je prethodio diplomatski napad SAD predvođen predstavnikom američkih interesa na Kubi. Nikad se nijedan američki predstavnik na Kubi nije toliko otvoreno i provokativno mešao u unutrašnju politiku kao Džejms Kejson. Stari protivnik Kastra i republikanac finansijski podržava kontarevolucionarne Kubance, za sastanke im ustupa prostorije američkog konzulata i ne preza od televizijskih izjava u kojima govori o neophodnosti ubrzavanja promena na Kubi. Njegovo odstranjivanje sa Kube značilo bi progon stotina kubanskih diplomata koji u Severnoj Americi lobiraju za ukidanje ekonomskih sankcija. Iako je Fidel Kastro stari lisac čije strateške sposobnosti i diplomatsku umešnost cene manje-više svi političari, očigledno je s godinama izgubio strpljenje. „Kastro je jednostavno upao u američku klopku“, komentariše jedan diplomata Evropske unije. „Bez razloga je zagrizao i sada se nalazi u međunarodnoj izolaciji, onako kako je to Buš hteo.“ Ipak, Buš je samo poslednji u nizu američkih predsednika koji su na ovaj ili onaj način hteli da uklone Kastra, a njih desetoricu je kubanski revolucionar, kome su u novije doba mnogi dodelili naziv koji signalizira njegov kraj – El Ultimo, preživeo.

Na početku 2004. godine Kuba održava diplomatske odnose sa 178 zemalja, 179 članica Ujedinjenih nacija glasalo je protiv embarga, oba doma američkog Kongresa su se prvi put izjasnila za ukidanje zabrane putovanja na Kubu. Mnogo je novih, demokratskih, južnoameričkih političara koji duge Kastrove govore znaju napamet. Više niko ne reaguje na najnovije američke pretnje Venecueli, koja Kubu snabdeva naftom u zamenu za medicinske stručnjake, ili Argentini zbog ignorisanja kubanskih disidenata. Štaviše, Južna Amerika na pretnje odgovara pretnjama. Svi američki građani su na brazilskim aerodromima podvrgnuti istoj ponižavajućoj proceduri identifikacije i uzimanja otisaka prstiju kao i veći deo sveta pri ulasku u SAD. Američka tvrdnja o kršenju ljudskih prava na Kubi neosporno je tačna – posebno u onom delu Kube koji se na osnovu ugovora iz 1903. godine koristi kao američka vojna baza, u čijem se zatvoru ne poštuje nijedna konvencija o zaštiti ljudskih prava.

Na televiziji se prikazuje najnoviji spot. Smenjuju se slike Franka, Musolinija, Hitlera. Na kraju Buš, i slogan: „Nećemo Četvrti Rajh“. U znak negodovanja Eli, učenica medicinske škole, okreće palac nadole. Ne zna se da li je nezadovoljna državnom propagandom ili protagonistima spota. Eli, kao ni većina mladih Kubanaca, ne smatra dobitkom to što u školu i na lekarske preglede ide besplatno. Kako bi i bila kada je njen deda bio poslednji u porodici koji se seća plaćanja školarine. Želi kompjuter, ali samo za igrice: „Internet ionako nikada ne funkcionise.“ Želi i mnogo CD-ova sa hip-hop muzikom, i jedan parfem.

Sudbina Kube ne nalazi se u rukama Amerike, čiji je arogantni imperijalizam omogućio Kastrov opstanak, već u rukama jedne nove generacije.