U ponedeljak 10. decembra, na tradicionalnoj svečanosti upriličenoj u Stokholmu, dodeljena je 105. Nobelova nagrada za književnost. Izbor ovogodišnjeg laureata, kineskog pisca Mo Jana, nije prošao bez medijske pompe. Odluke Nobelovog komiteta i ovog puta su pratili kontroverze i neslaganja. Praksa iz prethodnih godina pokazuje da nagrade, bar one koje se dodeljuju za književnost i za doprinos miru u svetu, postaju sve problematičnije i podložnije kritici, pri čemu najviše trpe sami dobitnici koji postaju izloženi javnim napadima.
Uz Evropsku uniju, koja je dobila Nobelovu nagradu za mir, ove godine je u centru pažnje bio već pomenuti Mo Jan, čije pravo ime je zapravo Guan Moje, dok pseudonim kojim se služi u prevodu znači „ne govori“, što je posebno indikativno u kontekstu simpatija prema cenzuri koje mu se pripisuju. Međutim, ono što njegov slučaj razlikuje od prethodnih vezuje se kako za ličnost i delo pisca-dobitnika nagrade tako i za njegovu profesionalnu biografiju, koja pored književnog rada uključuje i političke funkcije (poput one potpredsednika državnog Udruženja kineskih pisaca i člana KP Kine).
Mo Jan, o čijem delu i literarnim kvalitetima se poslednjih nedelja manje govori, prvi je pisac iz NR Kine dobitnik ove nagrade, iako nije prvi autor koji je dobio Nobelovo priznanje za svoj književni rad na kineskom jeziku (vidi antrfile). Činjenica da se radi o lojalnom članu KP Kine koji, sledstveno tome, podržava čitav niz političkih mera koje se smatraju problematičnim na Zapadu (odnos prema slobodi govora, pitanju cenzure i ljudskih prava, itd.), bile su dovoljne da se započne proces preispitivanja ispravnosti kriterijuma u skladu sa kojima se nagrada dodeljuje.
Među najglasnijima bila je Herta Miler (dobitnica ove nagrade iz 2009), koja je u intervjuu švedskom listu „Dagens Niheter“ krajem prošlog meseca Mo Janovo nagrađivanje prokomentarisala kao „katastrofu“ i „šamar onima koji se zalažu za demokratiju i ljudska prava“, povezujući Mo Janov društveno-politički status sa stanjem političkih prava u Kini (i slučajem Liu Sjaoboa, dobitnika Nobelove nagrade za mir 2010).
POLITIKA I KNJIŽEVNOST: Dovođenje u vezu politike i književnosti i davanje prednosti humanističkim principima u odnosu na literarne nije usamljen stav Herte Miler. Radi se o staroj ideji čije ishodište je u Nobelovom testamentu u kome se kao kriterijum za nagrađivanje navodi „najizvrsnije delo sa idealističkim stemljenjima“, čime su u jednoj formulaciji obuhvaćena dva važna elementa čisto literalni (najizvrsnije delo), ali i humanistički (sa idealističkim stemljenjima), pa se tako po tumačenju Herte Miler i njenih istomišljenika, nagrađivanjem pisca koji svojom biografijom ne pripada „slobodarskom svetu“, obesmišljava sama Nobelova nagrada.
Slične kritike,svojevremeno su upućivane na račun Knuta Hamsuna, koji je ovu nagradu doduše primio pre no što je 20-ak godina kasnije svojim delima (podrškom Hitleru i nacističkoj okupaciji Norveške za vreme Drugog svetskog rata) doveo u pitanje ispravnost odluke Komiteta. Međutim, druga grupa tumačenja se trudi da odbrani pisca i njegovo delo, pa je tako Daj Vej, profesor književnosti na Jenan Univerzitetu sklon oceni da se „idealistički princip“ odnosi na sam književni rad, a ne i na društveno-politički angažman, koji može u potpunosti da bude nezavisan u odnosu na profesionalna dostignuća. „Moove teme o ljudskoj patnji često se povezuju sa stradanjima koje je Kina preživela od strane Zapada“, izjavio je profesor Dai, ali je stao i u njihovu odbranu ocenjujući ih kao „izrazito autentične“, čime je Mo ispunio „idealistički princip“ i doveo književnost na jedan novi nivo.
A šta je zapravo glavni problem u slučaju Mo Jana? Kao prva zamerka, ističe se njegova podrška državnoj cenzuri, koju je nespretno pokušao da odbrani i prilikom sletanja na Stokholmski aerodrom izjavivši da cenzura ne bi trebalo da sprečava istinu, ali da bi „glasine i klevete trebalo da budu cenzurisane“. Posebnu pažnju privuklo je i njegovo poređenje državne cenzure i sistema aerodromske kontrole i zaštite od terorizma, uz tvrdnju da se radi o istoj vrsti predostrožnosti. „Oni su želeli da me provere, skidajući čak moj kaiš i cipele“, izjavio je Mo, dodajući da on misli kako su te provere „neophodne“. Ipak, na predavanju održanom na Stokholmskom univerzitetu, izjavio je da mu se cenzura ne dopada i da se nada da će ona u budućnosti biti ukinuta, kao i da će svi ljudi moći slobodno da pišu šta misle. „Ali ko mene pita?“, rekao je tom prilikom Mo.
Pored podrške cenzuri, zapadni mediji su kao negativne aspekte isticali Moovu nespremnost da se založi za veći stepen slobode govora u svojoj zemlji, ali i neodlučnost u davanju podrške svom sunarodniku Liu Sjabou, koji služi jedanaestogodišnju kaznu zbog poziva na političku liberalizaciju (ili državnu subverziju, kako to vidi zvanična Kina) kroz niz političkih ideja formulisanih u „Povelji 08“.
Mo Jan je odmah pošto je saznao da je dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade, na novinarsko pitanje o slučaju Liu Sjaoboa, odgovorio kako se nada „da će (Liu) uskoro steći slobodu“, čime je privremeno pobrao simpatije na Zapadu. Međutim, pošto je prošle nedelje stigao u Stokholm, odbio je da se potpisom pridruži peticiji za puštanje na slobodu Liu Sjaoboa i njegove žene, koji se nalaze u kućnom pritvoru punih 26 meseci (peticiju su potpisala 134 dosadašnja dobitnika Nobelove nagrade). „Ja želim da budem nezavisan. Kada me neko primorava da učinim nešto, ja to neću uraditi“, izjavio je tom prilikom Mo.
SLAVLJE U KINI: S druge strane, dodela Nobelove nagrade kineskom piscu je u samoj Kini, za razliku od dodele Nobelove nagrade za mir pre dve godine, dočekana sa opštim oduševljenjem i odobravanjem kako u štampanim i elektronskim medijima tako i među građanima. „Ženmin žibao“, partijsko glasilo KP Kine, pozdravio je dodelu Nobelove nagrade Mo Janu, naglasivši da se radi o „prvom kineskom piscu koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost“, uz napomenu da su „kineski pisci, kineski narod čekali isuviše dugo“. Koliko je za Kinu bilo važno da dobije jedno slično priznanje, govori i izjava Ding Guoćija, člana Kineske akademije društvenih nauka i profesora na Ženmim univerzitetu, kako je ova nagrada priznanje „ne samo Mo Janu već svim Kinezima“, naglašavajući i da se tu zapravo radi o samo jednom segmentu priznavanja Kini „novog političkog i ekonomskog statusa koji ona zauzima u svetu“.
U ovom kontekstu važno je posmatrati i jedan broj komentara na kineskim društvenim mrežama koji relativizuje značaj jedne „zapadne nagrade koju dodeljuje jedna zapadna država“, čime se podvlači razlika između zapadne civilizacije i njenih kriterijuma i kineske civilizacije koja ima sopstveni sistem vrednosti, na čemu se insistiralo upravo pre dve godina u slučaju Liu Sjaoboa. Obični građani, među kojima je bilo i dosta onih koji su priznali da za Mo Jana nikada ranije nisu ni čuli, a kamoli ga čitali, uglavnom su sa oduševljenjem reagovali na vest da je njihov sunarodnik nagrađen. Tako je Lijang Sjaoping, internet urednik jednog finansijskog sajta, izjavio da ga Moova nagrada „ispunjava ponosom“, iako još uvek nije pročitao njegova dela, što je ujedno i najčešći komentar prosečnog Kineza. Prodaja Moovih dela naglo je skočila od oktobra meseca, kada je obelodanjeno da je upravo on ovogodišnji dobitnik nagrade, pa je tako sada teško pronaći njegove knjige u kineskim knjižarama.
UVREDA ZA ČOVEČANSTVO: Među kritičkim glasovima ističe se pre svega kineski konceptualni umetnik Aj Vejvej, koji smatra da dodela nagrade „nekome kao što je on (Mo), predstavlja uvredu kako za čovečanstvo tako i za samu književnost“. Aj Vejvej je inače poznat po svojim izrazito kritičnim stavovima o državnoj politici kineske vlade prema slobodama građana, a prošle godine je bio hapšen i držan u pritvoru dva meseca zbog „ekonomskih prekršaja“. U žiži javnosti je bio i za vreme Olimpijskih igara zbog svojih antiolimpijskih stavova, iako je bio jedan od umetničkih konsultanata prilikom izgradnje „Ptičjeg gnezda“, glavnog olimpijskog stadiona u Pekingu.
Su Đilin, jedan od vodećih kineskih istoričara, takođe je digao glas protiv nagrađivanja Mo Jana i to zbog Moovog prisustva na proslavi 70 godina od Jenanskih smernica o ulozi književnosti i umetnosti u komunističkom društvu, čiji je autor Mao Cedung. Upravo se ovaj Maoov govor uzima kao kamen temeljac u organizovanju državne (partijske) umetnosti, čijim sastavnim delom se danas smatra i Mo Jan, iako su njegova dela, pardoksalno, podjednako bila žrtva političke cenzure kao i dela drugih umetnika.
Sam Mo Jan se, u svim svojim govorima i istupima od kada je došao u Švedsku, trudi da prebaci lopticu sa terena politike na čisto umetnički aspekt svoga rada, ponavljajući da će nastaviti da piše „još više nego do sada“. Mo je ujedno pozvao čitaoce širom sveta da obrate više pažnje na kinesku književnost i da počnu da čitaju i druge kineske pisce. Očekivanje jednog broja komentatora na Zapadu da bi, sa Nobelovom nagradom u rukama i sa jednom vrstom autonomije koju ta nagrada donosi, Mo Jan mogao da postane voljniji da se upusti u rizik i još otvorenije progovori o nizu društveno-političkih problema koji tište Kinu, za sada se nije pokazalo kao osnovano. On će, po svemu sudeći, i ako progovori, izreći kritiku na kineski, a ne na zapadni način.
Mo Jan je rođen 1955. u provinciji Šandong, gde je i odrastao. Upravo je rano detinjstvo ključ za razumevanje njegovog kasnijeg literarnog rada, koje je snažno obojeno društvenim uticajima sredine u kojoj je proveo detinjstvo. Formalno školovanje je napustio za vreme Kulturne revolucije, a prehranjivao se radeći različite poslove u fabrikama. Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka prijavio se u Narodnooslobodilačku armiju u kojoj je službovao nekoliko godina, da bi 1981. izdao svoj prvi roman. Početkom devedesetih nastavio je formalno školovanje i posvetio se u potpunosti pisanju. Mo Jana često porede sa Vilijemom Foknerom i Gabrijelom Garsijom Markesom, a najpoznatija dela su mu novela „Crvena polja sirka“ (1987), po kojoj je snimljen istoimeni film nagrađen Zlatnim medvedom u Berlinu (1988) i roman „Velika nedra i široka bedra“ (1996), jedino Moovo delo do sada prevedeno na srpski jezik, u kojima se realistično oslikava sudbina običnog čoveka u vihoru snažnih društveno-političkih izazova moderne Kine. Moova najnovija knjiga, „Žaba“ (2011), vidi se kao društveno angažovana literatura u kojoj se priča o babici i njenoj posvećenosti primeni kineske restriktivne politike jednog deteta i prisilnog abortusa, tumači se kao kritika kineske državne politike planiranja porodice. Dobitnik je prestižne nagrade „Mao Dun“ za proteklu godinu. Od izjava poznatija mu je da „pisac treba da kritikuje tamne strane društva i svu ružnoću ljudske prirode“, ali i da ne smeju svi da imaju „istovetan izraz“. U objašnjenju Švedske akademije nagrada mu je dodeljena zbog „halucinatornog realizma kojim spaja narodne priče, istoriju i vreme u kome živimo“.
Od kada je ustanovljena 1901. godine, Nobelova nagrada za književnost je dodeljena 105 puta. Dobitnici nisu birani uglavnom u ratnim godinama (1914, 1918, 1940, 1941, 1942, 1943), sa izuzetkom 1935. kada je komitet našao da nisu ispunjeni kriterijumi iz prvog paragrafa Nobelovog testamenta (o značaju i ciljevima dela), pa je odlučeno da nagrada ne bude dodeljena.
Nobelovu nagradu za književnost do sada je dobilo ukupno 109 pisaca (četiri puta nagrada je podeljena između dvoje autora – 1904, 1917, 1966, 1974. – a među njima je bilo dvanaest žena. Dva autora su odbila da prime Nobelovu nagradu: Pasternak (1958), pod političkim pritiskom tadašnjeg rukovodstva Sovjetskog Saveza, i Žan-Pol Sartr (1964), čiji potez je objašnjavan njegovim principijelnim stavom prema formalnim nagradama i počastima.
Nobelova nagrada je do sada dodeljena za dela napisana na 25 različitih jezika (uključujući srpsko-hrvatski). Ukoliko se gleda prema jezičkom kriterijumu, Mo Jan nije prvi Kinez koji je dobio Nobelovu nagradu. Gao Singđijen je 2000. primio najviše svetsko priznaje za svoj književni opus, ali je u vreme kada je dobio nagradu bio državljanin Francuske. NR Kina ne priznaje Gao Singđijenovu nagradu i zbog toga što smatra da mu je ona dodeljena prvenstvo zbog angažovane literature i oštre kritike uperene protiv zvanične kineske državne politike.
