Čovek od mermera

Smrt Jovana Pavla Drugog, „najprepoznatljivijeg lica XX veka“ i jednog od ključnih istorijskih protagonista epohe, potvrdila je da je papi Vojtili pošlo za rukom ono što nije uspeo niko drugi: bio je stvarno svetski lider, verovatno najpopularniji papa u istoriji. Ceo svet je bio njegova parohija i njegova pozornica, da parafraziramo Šekspira. Bio je zaštitnik ljudskih prava i ljudskog dostojanstva, protivnik socijalnih nepravdi, a neki misle čak i ključna figura u promeni političke karte sveta. Ovaj papa je priznao i izvinio se za sve greške koje je u istoriji napravila Rimokatolička crkva, bio je iskreni zagovornik ekumenizma, saradnje svih religija i svih crkava, ali istovremeno i papa apsolutista, branitelj teološkog konzervativizma.

Odavno na tronu Svetog Petra nije bilo tako moćnog, tako uticajnog i tako popularnog pape kao što je to bio ovaj „slovenski papa“. Izvesno je da su papi Jovanu Pavlu Drugom mnogi događaji išli naruku, ali je on snagom svoje izuzetne ličnosti i te kako usmeravao i stvarao istoriju. Stručnjaci će se možda još dugo sporiti koliki je bio doprinos Karola Vojtile u padu komunizma, ali neke od glavnih persona dramatis te ere, od Leha Valense i generala Vojćeha Jaruzelskog, do Mihaila Gorbačova i Džordža Buša seniora, misle da je njegova uloga bila ključna.

Mnogi zapadni novinari i publicisti lansirali su godinama mit o Karolu Vojtili kao o „usamljenom heroju“ koji je u vreme hladnog rata uspevao da razmakne gvozdenu zavesu i da maltene sam otpočne rat protiv „imperije zla“.

Džonatan Kvitni u svojoj knjizi Čovek stoleća apsolutno podržava ovaj mit. Po njemu, Karol Vojtila je kao krakovski biskup započeo revolucionarnu aktivnost Solidarnosti na časovima filozofije koje je držao: prvo je krišom instruisao sveštenike, a posle i širi krug vernika, kako da se bore protiv režima, držao je tajne seminare, imao je tajnu mrežu za rasturanje antirežimskog materijala širom čitave Istočne Evrope, rukovodio je čak štrajkovima glađu, finansijski pomagao Solidarnost, spasavao disidente zatvora…

Na osnovu obimne dokumentacije (dosijea tajne službe) može se zaključiti da su komunisti cenili Karola Vojtilu. Još na početku njegovog uspona 1958, komunistička vlast odlučuje da treba podržati njegovu nominaciju za podbiskupa Krakova: mladi Vojtila je bio poznat kao izuzetno obrazovan, inteligentan, komunikativan. Vlasti ga nisu smatrale radikalnim sveštenikom, da bi gradio crkve i otvarao seminare bio je spreman na kompromise.

OTPOR: Vojtila se nije neposredno politički angažovao u prvim posleratnim decenijama: međutim, primenom strategije „kultura pre svega“ pružao je otpor komunističkom režimu koji je nametao reviziju poljske istorije i kulture. Ulagao je ogroman trud u organizovanje pozorišnih, književnih, verskih, pa i ilegalnih kurseva na Jagjelonskom univerzitetu u Krakovu. Akcenat njegovih predavanja bio je na kulturi, istoriji, etici i – solidarnosti. Bio je to zapravo sjajan temelj budućeg „civilnog društva“.

Kad je izabran za krakovskog biskupa, povukao je neke neočekivane poteze: odmah je zatražio od lokalne komunističke vlasti da Crkvi vrati veliko zdanje koje je država zauzela posle Drugog svetskog rata. Vojtila je s komunistima tako vešto pregovarao da je povratio zgradu, ali im je za njihove potrebe ipak ostavio poslednji, četvrti sprat.

Kada je deset godina kasnije Rim proglasio Vojtilu za kardinala, komunisti su u jednom poverljivom dokumentu tajne policije detaljno analizirali njegove jake i slabe strane: „Može se reći da je Vojtila jedan od retkih intelektualaca u poljskoj crkvi. On lako miri, za razliku od Višinskog, tradicionalnu religioznost sa intelektualnim katolicizmom… Do sada se nije otvoreno eksponirao u antidržavnoj delatnosti… Nedostaju mu organizacione i liderske sposobnosti, tu je Višinski u prednosti…“

Mnogo godina kasnije general Jaruzelski je morao tužno da se osmehne na pogrešne procene svojih partijskih drugova.

Vojtila je bio osobito popularan među mladima i intelektualcima, cenili su ga levičari. Uvek je imao i prijatelje i poštovaoce među Jevrejima. Bio je intelektualac, poliglota, poeta u mladosti, čak kamenorezac i glumac, ali i kajakaš, planinar, fudbaler… Zvali su ga i „Božji atleta“.

Vojtila je bio osnivač „letećeg univerziteta“: mladi su bili naročito inspirisani njegovim predavanjima o religijskim temama, ali možda još više o onima o političkoj aktivnosti, o borbi za slobodu. Kada je vlast počela da hapsi pripadnike nekih subverzivnih grupa, Vojtila im je pružao sklonište.

Bitka za novu crkvu u industrijskom gradiću Nova Huta, nedaleko od Krakova, predstavljala je najveći konflikt između katoličke crkve i komunističke vlasti u posleratnoj Poljskoj. Trebalo je da Nova Huta, izgrađena pedesetih godina, bude „radnički raj“, za razliku od „dekadentnog“ Krakova. Radnici će, naravno, biti ateisti, pa nema potrebe za crkvom. Ali, radnici su hteli crkvu i to je Vojtila preneo vlastima. Bitka za dozvolu trajala je godinama. Kada su dozvole konačno pribavljene, počelo je zidanje „Skadra na Bojani“: krstovi su noću misteriozno nestajali, podignuto je razgrađivano… Vojtila i drugi sveštenici držali su mise na livadi, zimi i leti, pod suncem koje žeže i na snežnim olujama… Sukob je izbio kada je buldožer srušio temelje crkve… Propovedi su bile sve posećenije, a Vojtila je otvoreno govorio o „pravu na slobodu… o unutrašnjoj slobodi… o slobodi od straha…“. Dvadeset godina Vojtila je vodio ovu bitku: godinu dana pre nego što će biti izabran za papu konačno je održana misa u crkvi u Novoj Huti: ogromni krst bio je napravljen od metaka izvađenih iz tela poljskih boraca u Drugom svetskom ratu.

HODOČAŠĆE: Izbor Karola Vojtile za papu 1978. zabrinuo je Centralni komitet PURP-a. Papa je 1979. došao u rodnu Poljsku i počeo hodočašće bez presedana: govorio je o ljudskom dostojanstvu, o slobodi, o revoluciji duha, a ne vaskrsenju… Adam Mihnjik piše u specijalnom izadanju „Gazete Viborče“ da su duh i senka Aušvica i Kolime uvek pratili papine poruke: razumeo je grozote diktature i blisku vezu između laži i svireposti. U tami hipokrizije, konformizma i straha, on je Poljacima poručio: Nemojte se plašiti! Učio nas je hrabrosti i heroizmu. Na taj način on je usmerio hiljade ljudi da i težak život žive dostojanstveno.

Poljaci su posle papine posete shvatili da predstavljaju moćnu većinu, došlo je do „psihološkog zemljotresa i masovne političke katarze“. Revolucija je počela. Bez krvi. Bio je to početak kraja sovjetske vladavine.

Ta prva papina poseta Poljskoj bila je detonator velikih političkih promena, ispričao je kasnije general Jaruzelski.

Indikativno je da Zapad nije shvatio važnost ovog događaja. Vrlo cenjeni „Njujork tajms“ u uvodniku od 5. juna 1979. piše: „Koliko god da poseta pape Jovana Pavla Drugog Poljskoj osnažuje i nadahnjuje katoličku crkvu u Poljskoj, ona ne ugrožava politički poredak ni u zemlji, ni u Istočnoj Evropi u celini.“

Poljsku varijantu komunizma papa je uzdrmao pokazavši da zapravo crkva ustaje u odbranu radničkih prava, a ne partijska birokratija koja osluškuje direktive iz Kremlja. Sindikat „Solidarnost“ je bio njegova velika inspiracija. Papa Vojtila je voleo da u svojim propovedima govori o pravima radnika organizovanim u sindikate i partije. Kao klasični socijalizam, i njegovo učenje je imalo dinamizam masovnog pokreta.

Pažljivi analitičari papinog bogatog opusa kažu da je jedna od najboljih njegovih enciklika, papinih poslanica biskupima i katoličkim vernicima, bila Laborem Exercens, o pravom dostojanstvu rada. Ugledni konzervativni list „Vol Strit žurnal“ napao je papine ekonomske teorije kao „podgrejani marksizam“. Papa nije verovao u delovanje tržišnih zakona, kao što nije verovao ni u diktaturu proletarijata. Očigledno, ovog papu nije lako klasifikovati.

ANTIGLOBALISTA: Papa Jovan Pavle Drugi bio je antiglobalista pre nego što su ovu ideju prihvatili laički liberali: govorio je protiv „divljeg kapitalizma“, kritikovao je Ameriku zbog „materijalističke civilizacije“, potrošačkog duha, sebičnosti, preterane razvijenosti: „Amerika ima sve sem ideja.“ Jovan Pavle Drugi je u mnogim svojim propovedima kritikovao „korumpirani savez“ bogatih, vojne vrhuške i ultrakonzervativne crkvene hijerarhije. Stresneru, paragvajskom diktatoru, papa je očitao bukvicu o ljudskim pravima i slobodi govora. Papa je digao glas protiv dugova trećeg sveta, kao i protiv „skandalozne trgovine oružjem“. Njegove poruke bile su rukavica bačena liberalnoj savesti čovečanstva.

Papa Jovan Pavle Drugi ostaće zabeležen i kao čovek mira: među prvima je digao glas protiv aparthejda u Južnoj Africi, u Londonu je 1982. govorio protiv rata na Foklandima, 2003. je vrlo decidno osudio napad na Irak, u Japanu je njegova poruka bila nedvosmislena: „Nikad više Hirošima! Nikad više Aušvic!“

Papa je po ovim pitanjima, ali i drugim, javno kritikovao i Džordža Buša i Tonija Blera, otvoreno im je to govorio i u privatnim audijencijama. Neki su mislili da će papa Jovan Pavle Drugi zbog stavova o trgovini oružjem, zbog oštre kritike ratnog pohoda na Irak, kao i višegodišnjih poruka da svaki čovek ima pravo na minimum ljudskog dostojanstva, što znači da bude slobodan i da ne bude gladan, dobiti Nobelovu nagradu za mir.

Papina politička vizija bila je ujedinjena Evropa: govorio je da su Istočna i Zapadna Evropa dva plućna krila istog organizma. Sličnu metaforu je upotrebljavao i kada je govorio o Rimokatoličkoj i Pravoslavnoj crkvi. Veliku satisfakciju je doživeo kada su neke bivše zemlje „istočnog bloka“ primljene u visoko evropsko društvo, ali je pretrpeo neuspeh kada je ujedinjena Evropa odbila da unese u svoj ustav sintagmu o „hrišćanskim korenima Evrope“.

Papina najveća ostavština za budućnost nije kritika kapitalizma, pa ni borba protiv komunizma, već to što se fokusirao na treći svet: on je bio glasnogovornik najsiromašnijeg dela čovečanstva, tražio je da oni bogatiji brinu i o „minimumu ljudskog dostojanstva“ i o ljudskim pravima onih sa geografske i socijalne margine. Često je ponavljao da on govori u ime onih čiji se glas ne čuje.

I dok danas većina političara, analitičara i mislilaca govori o ekonomskom, pa i o informacijskom i institucionalnom globalizmu, ovaj „slovenski papa“, prvi stranac u Svetoj stolici posle 450 godina, prvi je progovorio o moralnoj globalizaciji, o neophodnosti saosećanja i solidarnosti sa svim ljudima na svetu, naročito sa onima koji najteže žive.

GREHOVI: Ostavština pape Jovana Pavla Drugog puna je kontradikcija: zalagao se za radnička prava, za brigu o onima koji najmanje imaju, tražio je mesto pod suncem za izbeglice, bio je protiv smrtne kazne. Vatikan je osuđivao „kulturu smrti“, ali je svojim nepomirljivim stavom o zabrani upotrebe kondoma direktno odgovoran što su hiljade dece u Africi postala siročići, jer su im roditelji umrli od side, ali i što su mnogi od ovih mališana zaraženi opasnim virusom.

Popularni papa se veoma ogrešio i o žene. Neki liberalni zapadni katolički mislioci govore čak o njegovom „neandertalskom odnosu“ prema ženama. Liberalni teolog Hans Kung piše da je papa vodio zastrašujuću bitku protiv savremenih žena: bio je protiv kontrole rađanja i prekida trudnoće (čak i u slučaju incesta i silovanja), protiv razvoda braka, beskompromisno se protivio da žene budu sveštenici. Papa je bio i protiv veštačke oplodnje, kao i protiv istraživanja sa matičnim ćelijama… Rezultat svega toga je da su hiljade žena okrenule leđa crkvi.

Serija pedofilskih skandala pod okriljem Katoličke crkve, otkrivena s obe strane Atlantika, godinama je zataškavana. Papa se, istina, izvinio svim žrtvama, ali vinovnici nisu kažnjeni. Rimska kurija je pod vođstvom ovog pape prekrila velom najstrože tajne talas skandala, a sveštenici koji su se usudili da o tome javno govore degradirani su.

U Vatikanu je neka vrsta savremene inkvizicije predvođena kardinalom Racingerom pretila ekskomunikacijom svim disonatnim tonovima. Hans Kung piše da je papa bio snaga antimodernizma, pa čak i prosvećenosti. Mnogi liberalniji, pa i obrazovaniji teolozi nisu pristali da se povinuju rigoroznoj doktrini o papinoj nepogrešivosti. Broj sveštenika u mnogim zapadnim zemljama znatno je opao. Jovan Pavle Drugi bio je sjajan borac protiv totalitarizma u sekularnom svetu, ali je, nažalost, učvrstio totalitarizam Svete stolice. Ni za jotu nije promenio ni svoje tvrde stavove o celibatu sveštenika i homoseksualcima… Socijalna pravda svuda, sem u samoj crkvi.

U Južnoj Americi, posebno u Brazilu, liberalnije teologe papa je „počistio“ sa scene: oni su saslušavani, optuženi da su pobunjenici i ekskomunicirani što je je dovelo do toga da su se najsiromašniji vernici okrenuli raznim evangelističkim sektama.

Neki analitičari smatraju da je zbog svega toga Katolička crkva posle pape Jovana Pavla Drugog podjednako dogmatična, birokratizovana i sklerotična kao što je bio Kremlj pre pada Berlinskog zida. Katolička crkva ostala je natopljena mitom i kultom ličnosti.

Statistika kaže da se broj vernika u Evropi i Americi smanjuje iz godine u godinu, ali ovaj papa nije podlegao pesimizmu nekih katoličkih intelektualaca, verovao je da će XXI vek biti vek hrišćanstva, proleće katolicizma. Papa se bio okrenuo Africi i Južnoj Americi. Po njemu, tu je budućnost, tu vodi arka spasenja, to su kontinenti seljačke, narodne vitalnosti. Evropljani su malograđani i provincijalni malodušnici.

Za vreme ovog popularnog pape gotovo da ništa nije ostalo od novih vetrova Vatikana koji su crkvom počeli da struje šezdesetih godina prošlog veka a po čemu je papa trebalo da bude samo prvi među jednakima. Ne, papa Vojtila je bio capo di tutti capi. Autoritarni, neprikosnoveni i nepogrešivi lider Katoličke crkve. Od 124 kardinala koji će birati sledećeg papu, Jovan Pavle Drugi je imenovao čak 100: on je birao kardinale po svojoj meri: rigidne, lojalne, ali ne naročito inspirativne. Ovaj monotoni grupni portret kardinala ukazuje da je malo verovatno da će budući papa po intelektu, moralnoj čvrstini i karakteru moći da se poredi sa papom Vojtilom. Sa odlaskom Karola Vojtile nestaće ono najbolje što je donela njegova era, a ostaće ono najgore, piše londonski „Opserver“.

ČOVEK: Jovan Pavle Drugi ostaće verovatno najpopularniji papa u istoriji: dok su njegovi prethodnici boravili uglavnom iza zidina Vatikana, papa Vojtila je u svojim globalnim putovanjima pokazivao energiju neke rok superzvezde: posetio je 129 zemalja, održao hiljade propovedi pod vedrim nebom, čuli su ga milioni, voleo je da razgovara sa ljudima, za mnoge je postao oličenje katolicizma… Neispunjena želja mu je bila da poseti Moskvu i Beograd. Sociolog Mirko Đorđević, koji se susreo sa papom, kaže da je bila neskrivena njegova želja da blagoslovi Srbe i da ih ohrabri da traže svoje mesto u porodici evropskih naroda.

Prvi „il Papa Slavo“ bio je izuzetno harizmatičan: školovani filozof, daroviti poeta, stasiti sportista, sjajan poliglota, govorio je osam jezika, a uz to nasmejan i srdačan čovek. Neki su za papu Jovana Pavla Drugog rekli i da je bio „najveći politički glumac poslednje četvrtine XX veka“. I kad je govorio pred milion ljudi, njegove jednostavne reči dopirale su do ljudi kao da se njima lično obraća. Neki ovu veliku veštinu komunikacije pripisuju njegovoj nesumnjivoj inteligenciji i obrazovanju, a neki i ranim godinama kada je studirao dramu i glumio na daskama krakovskog pozorišta Rapsodija.

Čak i je i čuveni engleski glumac Džon Gilgud svojevremeno komentarisao da je papa Jovan Pavle Drugi savršen govornik.

Pokojni papa jeste bio vešt govornik, ali je govorio i u slikama: za Južnu Ameriku možda je fotografija pape sa sombrerom na glavi i malim Meksikancem u naručju značila više od bilo kakvih papinih poruka i molitvi. Sličnu poruku, „ja sam jedan od vas“, papa je uputio i kada je stavio na glavu šlem bolivijskih rudara pobunjenika.

Gotovo svi koji su ga sreli ističu njegovu ljudsku toplinu, neverovatnu veštinu komuniciranja sa svima, od filozofa do rudara, drugi govore o „slovenskom šarmu i slovenskoj duši“, šta god to značilo. Kada je 1981. teško ranjen u pokušaju atentata, papa je na opšte iznenađenje otišao u zatvor da razgovara sa atentatorom Alijem Agdžom, oprostio mu i blagosiljao ga.

Možda je tajna njegove nesumnjive harizmatičnosti i velike popularnosti bila u samom ljudskom materijalu. Aludirajući na onaj čuveni film Andžeja Vajde, neko je rekao da je ovaj papa bio „čovek od mermera“: izuzetno hrabar, borac protiv fašizma i totalitarizma, inteligentan, obrazovan, skroman, jednom rečju – čovek nesumnjivog moralnog integriteta, dakle s osobinama koje je danas tako teško naći u svetu politike, pa i šire. Jovan Pavle Drugi je istinski verovao u ono što je propovedao.

Filozof Lešek Kolakovski kaže da je u našem okrutnom, nasilnom veku, punom pohlepe, papa Vojtila promenio svet nabolje i, ako sme tako da se kaže, sve nas učinio boljim. Najparadoksalniji obrt je da su milioni katolika, pa i ljudi drugih vera i opredeljenja voleli papu, cenili su ga kao čoveka, čak i onda kada nisu sledili njegovo učenje.

Pred zidom plača

Papa Jovan Pavle Drugi će u istoriji ostati zabeležen i kao prvi papa koji je ušao i u sinagogu i u džamiju. Ovaj hrabri papa nudio je viziju Hristove globalizacije sa svim bogatstvom različitosti, ističe sociolog religije Mirko Đorđević. On je prvi pokušao da ublaži „sudar civilizacija“, smatraju pojedini analitičari.

Papa Vojtila je s lakoćom dopirao do nehrišćanskih vernika. Imao je vrlo dobre odnose sa većinom muslimanskih verskih lidera, ali je njegov najveći uspeh, istinski istorijski podvig, promena odnosa sa Jevrejima.

Kada je početkom 2000. godine papa Jovan Pavle Drugi urbi et orbi objavio da se izvinjava za sva zla i nepravde koji su učinjeni u ime Katoličke crkve i kada je na Trgu Svetog Petra u Rimu zatražio oproštaj za sve grehove i nasilje počinjene od inkvizicije do današnjih dana nad disidentima, pripadnicima drugih vera bio je to događaj od istorijskog značaja. Papa je eksplicite tražio oproštaj za vekovni progon Jevreja. Rekao je da su Jevreji „naša starija braća u veri“.

Eli Vizel je često isticao da zahvaljujući Jovanu Pavlu Drugom hrišćansko-judejski odnosi nikad nisu bili bolji. Nijedan papa u istoriji nije toliko govorio protiv antisemitizma i rasizma. Za vreme ovog pontifikata suštinski je promenjena katolička doktrina: Jevreji nisu krivi za Hristovu smrt, hrišćanstvo nije zamenilo judaizam kao Božju religiju. Judaizam ima svoj sopstveni integritet i on je paralelan sa hrišćanstvom. Papirić sa ovom porukom papa je stavio između kamenova na jerusalimskom Zidu plača. Ovim gestom poništio je 2000 godina hrišćanskog učenja.