Čovek koji je potpalio Ameriku

Za „Vreme“ iz Severne Dakote

Tradicionalno, američki predsednik nastupa kao predsednik svih Amerikanaca, i onih koji su u protivničkoj partiji i onih koji ga napadaju i prozivaju. U trenucima krize američki predsednici se po pravilu javnosti obraćaju rečima utehe, umirenja i ohrabrenja. I kada predsednički govor ne bi bio mnogo više od očekivanih i zamornih fraza, čak i tada bi nekakva uteha bilo to ritualno zavetovanje „američkim vrednostima“. Iza vizije i ideje koju Amerikanci imaju o svojoj državi stoji, u načelu, državna aparatura koju oni izdržavaju, a predsednikove reči na dostojanstven način na to podsećaju. Danas se prvi put u istoriji događa da američki predsednik usred krize odbija da se naciji obrati rečima, što okolnosti urgentno zahtevaju.

Činjenica je da Donaldu Trampu ne leži format predsedničkog govora. Kada se ne prepire sa novinarima, on se dobro oseća samo kada onih svojih nekoliko stotina engleskih reči kojima barata koristi za nizanje nesputanih asocijacija i opsesivno obračunavanje sa onima koji su mu trenutno na meti. Do sada je u nekoliko navrata pokušao da drži „predsedničke“ govore, i po pravilu je zvučao kruto, ravno, mrtvo; napor s kojim tuđe reči izlaze iz njegovih usta otkriva i da prvi put vidi to što čita sa telepromptera, a i da mu samo čitanje predstavlja izvesnu teškoću.

PREDSEDNIKOVI DOBRI LJUDI

Ipak, stvarni uzrok njegove neubedljivosti kada je sabijen u politički korektne okvire „američkih vrednosti“ je to što očigledno ne veruje u ono što izgovara. Njegove pristalice kažu da on nije kao drugi političari i da je autentičan – i nesumnjivo su u pravu. Među više desetina hiljada laži koje je izgovorio otkada je postao predsednik, gotovo nijedna se nije ticala njegovih stvarnih osećanja i sklonosti. Najviše što može da uradi jeste da se sa vidnim naporom suzdrži – i to samo privremeno. Jedan takav eksperiment sa držanjem „predsedničkih“ govora dogodio se posle demonstracija u Šarlotsvilu 2017. godine, gde su neonacisti sa bakljama u rukama vikali „Jevreji nas neće zameniti“, a jedan se kolima zaleteo u masu kontrademonstranata i ubio ženu. Tramp je glasom robota izgovorio prigodan tekst osude počinilaca da bi već sutradan, ničim izazvan i vidno zainteresovan da stvari dovede u red i stavi na svoje mesto, izgovorio rečenicu koja će obeležiti godine njegovog predsednikovanja: „Imali ste tamo vrlo dobre ljude, vrlo dobre ljude, na obe strane.“

ORUŽJEM PROTIV PROVALNIKA

Ceo svet je video kako je Džordž Flojd ubijen polako i sadistički, da se tu nije radilo o pukoj policijskoj brutalnosti, već o brutalnosti kakva dovodi u pitanje demokratsko društvo. Zbog nemogućnosti da se taj snimljeni događaj prenebregne i njegova jezovitost ospori (iako reakcija nadležnih u Mineapolisu, gde se to dogodilo, svedoči da postoji volja za takve pokušaje), Tramp je rekao da je „vrlo loše, vrlo loše“ to što je „sinoć gledao“. U narednom navratu, kada su počele demonstracije protiv brutalnog rasističkog ponašanja policije, novinarima se obratio sa obaveštenjem da Amerika istupa iz Svetske zdravstvene organizacije (to je bio pokušaj skretanja pažnje i menjanja teme) i odbio da govori o bilo čemu drugom i da odgovara na pitanja. Zatim je u okviru govora o uspesima Amerike oličenim u novoj raketi čijem lansiranju je došao da prisustvuje, izrecitovao nekoliko pripremljenih prigodnih rečenica u stilu: „To nije trebalo da se desi.“ To je bilo njegovo izvođenje obaveznog dela programa – i veoma daleko od predsedničkog obraćanja koje smiruje, ublažava nelagodu i, ako je sreće, označava početak novog istorijskog poglavlja.

Tramp, dakle, nije u stanju da nastupi kako se od američkog predsednika očekuje, zato što njegov osećaj za društvene okolnosti, njegov instinkt i njegovo opredeljenje naprosto nisu na liniji onoga što bi takav jedan govor trebalo da poruči: verodostojno zgražavanje nad brutalnošću policije, obećanje sistemskih promena kako do toga više ne bi došlo i, u tom kontekstu, naravno, osuđivanje vandalizma i onih koji podstiču obračune sa policijom, ali opet uz razumevanje odakle potiču frustracije Afroamerikanaca koji na neprimeren način protestuju na ulicama. Ali takvu liniju razdvajanja poželjnog od nepoželjnog, onog sa čime se poistovećujemo i za šta se borimo, od onoga što osuđujemo, Tramp ne želi da povuče, to nije mesto na kojem on želi da bude.

Prve noći nereda u Mineapolisu, Tramp je tvitovao da „kad krene krađa, kreće i pucanje“. Ta fraza je na više nivoa problematična: potiče iz šezdesetih godina, izgovorio ju je jedan od najpoznatijih rasističkih policijskih načelnika tokom rasnih nemira u Majamiju. Tramp je tako jasno poručio da mu nije stalo do toga da se distancira od rasizma. U istom tom noćnom tvitu je pretio i da će poslati vojsku na demonstrante.

SNAGE HAOSA I BEZUMLJA

Ubrzo je postalo jasno da među demonstrantima ima i običnih provalnika i „ubačenih elemenata“ koji provociraju policiju, ruše i lome i pokušavaju da rasplamsaju sukobe. „Obični“ demonstranti ponekad uspevaju, a ponekad ne uspevaju da ih zaustave. Za Trampa su, međutim, svi agresivni demonstranti, vandali, lopovi i provokatori prosto „radikalni levičari“. U objašnjenjima njemu naklonjenih analitičara, dakle i u glavama njegovih pristalica, važi sledeća formula: radikalni levičari = levičari = demokrate = „glasajte za republikance“; odnosno, malo preciznije: levičari = glasači demokrata = protivnici = neprijatelji = neko koga treba zaustaviti, sprečiti, onemogućiti, ukloniti, zatrti. Drugim rečima: samo Tramp može zemlju da spase od „snaga haosa i bezumlja“. Onaj prostor koji je sebi ostavio da u nekom trenutku napravi jasnu razliku između s pravom ozlojađenih demonstranata i provokatora, ostaje tek poslednje utočište u koje se sigurno neće zaletati.

Ministar pravde i ključni Trampov operater u administraciji Vilijam Bar, čovek koji mu ispunjava želje pre nego što je i sam Tramp u stanju da ih formuliše, odmah je rekao da su „za sve krivi levičarski aktivisti i Antifa (levičarske, antifašističke organizacije)“. Tramp je potom tvitovao da će „Amerika proglasiti Antifu za terorističku organizaciju“, mada američki zakoni ne dozvoljavaju da se domaće organizacije proglase za terorističke.

Kao što se čini da ogromnu većinu onih koji se posle razlaza demonstranata noću jure sa policijom čine obični lopovi, zainteresovani za firmiranu robu a ne za „rušenje sistema“, tako nema pouzdanih informacija iz čijih redova potiču „provokatori“. Sva je prilika da na obe strane ima onih koji bi voleli da se sukob rasplamsa. Kao što je malo verovatno da među provokatorima nema levičarskih anarhista, tako je malo verovatno i da nema provokatora iz drugih redova.

Američki „levo liberalni“ mediji podsećaju na ideje bivšeg Trampovog savetnika i arhitekte njegove izborne pobede Stivena Benona o trampističkom populizmu kao instrumentu za razaranje institucija države; na razne desničarske, rasističke i protofašističke organizacije koje očekuju i priželjkuju „rasni rat“, ili novi američki građanski rat, koje maštaju o tome šta će sve uraditi kada jednom u njemu pobede. Vrlo je verovatno da će se Trampovi ljudi i Trampovi mediji truditi da istraju u tvrdnjama da iza svega stoje levičari koji hoće da unište Ameriku, ali je isto tako verovatno da ne mogu da računaju na dugotrajni uspeh u tom poduhvatu. No, to je rizik na koji su Tramp i njegov ministar pravde Vilijam Bar u ovom momentu spremni. Drugim rečima: kada sve ovo bude gotovo, Tramp će hiljadama svojih laži pridodati još jednu i nastaviti da na njoj insistira kada god bude bilo potrebno.

RED I ZAKON

U datim okolnostima Tramp mora da nacrta aktivnog neprijatelja koji je kriv za sve, jer ako takvog nema, onda ovakvo rasplamsavanje nemira ne može da se tumači nikako drugačije nego kao osuda njegove administracije i njene nesposobnosti. Oni koji demonstriraju protiv policijske brutalnosti, demonstriraju u isti mah i protiv onih koji dopuštaju da manje ili više prikriveni rasizam postane deo javne politike, koji zabašuruju i ignorišu takve bolne teme, koji su toliko puta upozoravani, ali upozorenja nisu hteli da saslušaju.

U nedelju uveče, dok su demonstranti palili vatre u Vašingtonu, Tramp se povukao u atomski bunker, pogašena su svetla oko Bele kuće. Da li predsednik koji beži u bunker usred epidemije, koja je odnela više od sto hiljada života, sa desetinama miliona nezaposlenih, lošim privrednim izgledima, rasulom, nezadovoljstvom i nasiljem na ulicama Amerike, očekuje da će da pobedi na izborima za nekoliko meseci? Ispitivanja javnog mnjenja u ovom trenutku kažu da svuda zaostaje iza Bajdena, što je krajnje neuobičajeno za predsednika koji je pri kraju prvog mandata.

Gambit kojem se Tramp nada je da će kao Ričard Nikson krajem šezdesetih godina prošlog veka da nastupi kao predstavnik „reda i zakona“. Komentatori koji primećuju da on svojim držanjem samo podstiče nasilje, često dodaju da je to možda i njegov plan. Slušamo izveštaje koji kažu da Tramp na snimke očigledno neisprovocirane policijske brutalnosti reaguje pozitivno. Telefonirao je guvernerima i uveravao ih da moraju da budu „oštriji“. Ako i nije to nedvosmisleno formulisao i rekao u kameru, jasno je da su za njega demonstranti „bagra“ i da navija za to da se policija i nacionalna garda sa njima efikasno obračunaju, kako bi na to mogao da osloni nastavak izborne kampanje.

REIZBOR PO SVAKU CENU

No, veliko je pitanje da li taj plan može da se ostvari. U Severnoj Dakoti, republikanskoj državi u kojoj oko jedna četvrtina glasača bira demokrate, čak su i u Bizmarku, u kome crnce možete da nabrojite na prste dve ruke i u kome su policajci po pravilu veoma uljudni, bile održane mirne demonstracije na kojima su učestvovali nekoliko stotina ljudi i jedan razljućeni Trampov glasač koji je iz kola psovao demonstrante. Na nekim drugim mestima policajci su se pridružili protestu i šetali sa demonstrantima, ili nekoliko minuta iz solidarnosti sa protestom protiv policijske brutalnosti i rasizma sa njima klekli na jedno koleno, što narušava Trampovu monolitnu sliku u kojoj levi radikali pale, a policajci štite red i mir.

Nije isključeno ni da eskalacija sukoba Trampu posluži kao izgovor za uvođenje vanrednih mera i nastavak „čišćenja“ institucija od svakoga ko pokazuje makar slabašne znake protivljenja njegovoj politici. U tome se otišlo dosta daleko, već su zamenjene praktično sve birokrate koje Trampa nisu branile u svakom trenutku, čak po cenu da pritom krše zakon. Poslanici i predstavnici republikanaca koji nisu u Trampovom neposrednom okruženju već se nedelju dana ne usuđuju ni glas da puste ili da se odazovu pozivima novinara.

Izbori su, ipak, ključna stvar. Čuju se razne spekulacije o tome kakve bi vrste vanrednih mera i na koji način mogle Trampu da osiguraju izbornu pobedu. Ako bude izgubio, Tramp će se naći na veoma tankom ledu. Teško je zamisliti neki po njega povoljan ishod kada budu pokrenute sve nagomilane tužbe i istrage u momentu kada ostane bez predsedničkog imuniteta. S obzirom da je za njega opstanak na vlasti pitanje svih pitanja, valja poći od toga da u cilju svog reizbora neće imati nikakvih skrupula.