Četrdeset godina od smrti Envera Hodže: Milion bunkera i smrt Bibliji

Najveći broj ljudi u Albaniji prepoznaju spoljašnost zgrade u Ulici Ismailja Ćemalija, Takozvana Vila 31 je ranije bila rezidencija diktatora Envera Hodže. Pre nekoliko nedelja u njoj je svečano otvorena umetnička rezidencija – posle dugotrajnog planiranja i posle decenija u kojima je bila potpuno zatvorena, piše Dojče Vele (DW).

Otvaranje se desilo slučajno pred 11. april, kada je četrdeseta godišnjica smrti paranoidnog diktatora. Ali nije slučajno da stanovništvo još uvek nema slobodan pristup nekadašnjoj Hodžinoj rezidenciji. Poseta je moguća samo u izuzetnim slučajevima.

Vila 31 nema skrivene tajne, ali nemogućnost pristupa simbolično pokazuje odnos Albanije prema tom poglavlju svoje prošlosti. Vladajuća elita nije zainteresovana za sveobuhvatno suočavanje sa prošlošću, a najveći broj građana ima druge, uglavnom ekonomske brige.

Milion bunkera

Tako je okrugla godišnjica smrti Envera Hodže u Tirani običan dan. Taj diktator je za vreme svoje vladavine zemlju pretvorio u jedno od najizolovanijih područja na svetu.

63989882_906

Izvan Albanije njegovo ime postalo je sinonim diktature posebnog tipa, koja se okružila bunkerima, piše DW.

Umesto da gradi stambene zgrade, Hodža je po celoj zemlji gradio bunkere. Ti tragovi su do danas vidljivi. Milion bunkera od armiranog betona u zemlji s nešto preko tri miliona stanovnika – to su bila svedočanstva diktatorskog ludila čoveka koji je usavršio teror.

Hodža je izgradio komunizam koji u tom obliku nigde više nije postojao, a ostao je od svih komunističkih diktatora najduže na vlasti. On svoj kult ličnosti nije gradio samo na svojoj ideologiji i diktatorskom vladanju, već i na sposobnosti da raskine veze sa svim saveznicima.

Opraštanje od „velike braće“

Raskinuo je veze s Titovom Jugoslavijom, sa Sovjetskim Savezom, a na kraju i sa Kinom, optužujući te države da su se odrekle jedinog istinskog učenja – staljinizma. Tako je odveo Albance u izolaciju i teško siromaštvo. Smatrao je da će njegov socijalizam da funkcioniše i bez spoljašnjeg sveta. Analitičari smatraju da je njegova manija proganjanja postajala sve veća kako je napredovao njegov dijabetes.

Hodža je novembra 1941. osnovao Komunističku partiju Albanije uz pomoć jugoslovenskih komunista. Dve godine kasnije, stao je na njeno čelo i ostao na toj funkciji do smrti. Izgleda da je raskid sa Jugoslavijom bio predvidljiv, jer je Hodža smatrao da u albanskoj nacionalnoj državi treba da bude i Kosovo, a Tito je imao viziju balkanske federacije sa Bugarskom i Albanijom koju bi predvodili Jugoslavija i on lično.

Kasnije se Hodža usudio da raskine veze i sa „velikim bratom“, Sovjetskim Savezom.

Kada je Nikita Hruščov 1956. započeo destaljinizaciju, Hodža se usprotivio. U Hodžinom svetu, Staljin je do kraja ostao merilo svih stvari. Danas se istoričari prepiru oko toga da li je to bio samo izgovor za okončanje sovjetskog prisustva u zemlji.

Sledeći „veliki brat“ Albanije bila je Kina. Savez sa majušnom Albanijom Kinezima je bio vredan pet milijardi dolara. Posle Maove smrti, Hodža je 1978. prekinuo odnose i sa Kinom. Rekao je da ne može da podrži novu politiku Kine. Ali taj raskid savezništva Albaniju je ekonomski bacio na kolena.

Neobičan gost iz Nemačke

U ime učvršćivanja vlasti, Enver Hodža je tražio oslonac i u zemljama koje nisu odgovarale njegovim ideološkim shvatanjima. Avgusta 1984. u Tirani je ugostio bavarskog premijera Franca Jozefa Štrausa, kojeg je pre toga javno označavao kao revanšistu. Štraus je doduše bio poznat kao strastveni antikomunista, ali to mu nije smetalo da ugovara milionske poslove sa komunističkim diktatorima. Ipak, za albanske prilike ta poseta bila je veoma neobična. Ni do danas nije potpuno razjašnjeno o čemu su tada njih dvojica razgovarali. Poseta se odvijala u potpunoj tajnosti.

Neupućeni često postavljaju pitanje zašto su Albanci većinom sledili režim bez otpora. Do sloma sistema 1990. nije postojao disidentski pokret kao u drugim komunističkim zemljama. Hodža ne bi trpeo takve pojave ni u zametku. Uzrok treba tražiti u plemenskoj osnovi ruralnog društva, u kojem ni u gradovima nije bilo anonimnosti. S druge strane, represija je bila brutalna, uporediva jedino sa najgorim sovjetskim vremenima pod Staljinom.

Smrtna kazna za posedovanje Biblije

Predratnu građansku elitu Hodža je skoro potpuno uništio. On je hteo da Albanija postane prva ateistička država sveta. Vernici su bili izloženi velikim progonima. To se naročito odnosilo na katolike na severu Albanije. I posedovanje Biblije moglo je da se kazni smrću.

Hiljade ljudi su nestale bez traga, o njihovoj sudbini se ništa ne zna do danas. Skoro do smrti Enver Hodža je lično i krajnje konsekventno predvodio čistke u kojima su mnogi ljudi, najčešće političari koji su pali u nemilost ili intelektualci, osuđivani na smrt ili progonstvo.

S druge strane postojao je Hodžin kult ličnosti koji je bio uporediv samo sa Staljinovim ili Maovim. To se ogledalo u sveprisutnim parolama na transparentima i plakatama: „Živeo Enver Hodža“ ili „Narod-Partija-Hodža“. Te parole su urezivane i na brda da bi bile vidljive sa velike udaljenosti.

Loš student iz dobre kuće

Enver Hodža je rođen 16. oktobra 1908. u Đirokastri, na jugu Albanije. Posle mature u francuskoj gimnaziji u Korči, kralj Zog I mu je dodelio stipendiju da studira u Monpeljeu i Parizu, gde je došao u dodir sa komunističkim idejama. Njegove kolege sa studija tvrde da nije završio fakultet. Od 1934 do 1936 studirao je pravo u Briselu i radio kao sekretar u albanskom konzulatu.

Posle povratka u Albaniju radio je kao profesor francuskog u svojoj bivšoj školi u Korči, a posle je otvorio prodavnicu duvana u Tirani. Nakon italijanske okupacije Albanije 1939. Hodža se sa istomišljenicima povukao u ilegalu, borio se u savezništvu s Titovim partizanima protiv italijanskih i nemačkih okupatora. Dve godine kasnije je bio saosnivač Komunističke partije Albanije. Supruga mu je bila Nedmije Hodža, sa njom je imao dva sina i ćerku. Umro je 11. aprila 1985. u Tirani, imao je 76 godina.

Šta se desilo posle Hodžine smrti?

Mnogi Albanci ponadali su se da će zemlja da se otvori posle smrti Envera Hodže. U Sovjetskom Savezu je na vlasti bio Gorbačov koji je pokrenuo perestrojku. Hodža je sahranjen uz najviše počasti. Mnoge Albanke i Albanci su tugovali i plakali u javnosti. Sada je teško reći da li su to bila iskrena osećanja.

U prvo vreme posle Hodžine smrti ništa se nije promenilo. Usledilo je još pet godina izolacije. Hodžin naslednik, Ramiz Alija, i dalje je negovao kult ličnosti preminulog diktatora – podignuto je mnoštvo spomenika posvećenih Enveru Hodži. Najveći od njih je postavljen u centru Tirane. Hiljade besnih ljudi su ga srušili 20. februara 1991.

Danas se čini kao da svi ti prizori pripadaju davnoj prošlosti. Stotine hiljada Albanaca su devedesetih napustile zemlju. Mlađa generacija zato nema neki poseban odnos prema toj temi. I kada današnja politička elita govori o „teškoj i bolnoj istoriji“, najčešće se radi o tome da se ona rado ostavlja na miru.