Cena smrzavanja

Specijalno za „Vreme“ iz Kijeva

Nakon što su dobro uplašile Evropu koja se baš nekako tih dana našla usred naleta prilično hladne zime, Rusija se prošle nedelje, barem privremeno, dogovorila sa Ukrajinom oko cena i isporuka prirodnog gasa ovoj bivšoj sovjetskoj republici.

Spor koji je pretio da dovede do otvorenog ekonomskog rata, možda najvećeg od pada Berlinskog zida, stvorio je zasad najveći jaz između Rusije i Ukrajine, izbezumio Evropu koja je najveći potrošač ruskog gasa i doveo u pitanje reputaciju Rusije kao pouzdanog snabdevača i poslovnog partnera i to baš kada je prvi put preuzela predsedavanje grupi najrazvijenijih zemalja G8.

Pregovori kombinovani sa međusobnim pretnjama, ucenama i optužbama trajali su gotovo mesec dana i prekinuti su uoči Nove godine. Ukrajini je isključen gas, a evropski potrošači su izvukli najdeblji kraj. Rusko-ukrajinsko natezanje završeno je tri dana potom sa komplikovanim sporazumom kojim se Ukrajina obavezala da plaća višu cenu. Evropa je dobila gas. Nema zime.

ANATOMIJA SMRZAVANJA: Prvog januara ujutro Aleksej Miler, zamenik direktora ruskog gasnog giganta Gasproma (procenjena vrednost oko 151 milijardu dolara), naredio je da se prekine dostava gasa Ukrajini, odnosno da se u gasovodima smanji pritisak približno onoliko koliko iznose ukrajinske potrebe.

Sve su direktno prenosile ruske televizije koje se, naravno, gledaju i u Ukrajini. „Smrzavanje“ je počelo odmah, bez obzira na to što su radijatori još bili vreli. Isključenju su prethodili ultimatumi i rokovi koji su isticali u ponoć pa je Ukrajincima preseo doček Nove godine.

Na scenu je onda stupila čista fizika, koja vrlo pojednostavljeno izgleda ovako: prirodni gas prolazi kroz gasovode pod određenim pritiskom, a da bi pritisak bio isti na početku i na kraju cevi, dugačkih na hiljade kilometara, potrebna je komplikovana mreža podzemnih tankova iz kojih se po potrebi upumpavaju dodatne količine. Gotovo svi važni i veliki gasovodi iz Rusije prema Evropi prolaze kroz Ukrajinu, koja preko državne firme Naftogas za njihovo korišćenje od Gasproma, odnosno Rusije, ubire ili novac ili 15 procenata od vrednosti ukupnog tranzita.

Naftogas može da uskladišti oko 32 milijarde kubnih metara gasa u podzemnim tankovima strateški raspoređenim duž trase, koje onda koristi što za svoje potrebe, što za održavanje pritiska u gasovodima. E sad, ako neko na početku cevi smanji pritisak, kao u ovom slučaju Gasprom, a onaj koji održava gasovod, u ovom slučaju Naftogas, neće ili ne može da obezbedi pritisak, krajnji korisnik, u ovom slučaju Evropa, ima ogroman problem.

Da je spor potrajao, mali potrošači i domaćinstva u prvih nekoliko dana ili nedelja uglavnom ne bi osetili ništa posebno.

Problem je u hemijskoj industriji i metalurgiji, gde se investicije i profiti mere milijardama dolara (evra), a reč je o ogromnim količinama gasa koji je i gorivo i sirovina. Onda sledi domino efekat. Veliki potrošači moraju da traže druge snabdevače ili nove izvore energije ili nove tehnologije, što utiče na cene, berzu, stope rasta, nacionalne dohotke itd.

Ukrajina je tvrdila da iz svojih rezervi održava pritisak, ali su tokom dva napeta dana svi evropski dostavljači gasa poput italijanskog ITE, nemačkog Rurgasa, austrijskog OMV-a, a i srpskog Srbijagasa, prijavili znatan pad dotoka koji je iznosio i do 60 procenata.

Evropska unija, odnosno njena moćna Komisija za energiju, a ispotiha i Sjedinjene Države, pritisle su ukrajinske i ruske pregovarače da što pre i po svaku cenu nađu kompromis.

NATEZANJE: Vratimo se na one pregovore s početka priče.

Ukrajina je plaćala ruski gas 45 dolara za hiljadu kubnih metara i time pokrivala oko 40 procenata sopstvenih potreba. Svojim gasom pokriva sa sa oko 18 odsto. Iz Turkmenistana kupuje ostatak, za 50 dolara za hiljadu kubnih metara, ali u kešu. U skladu sa sovjetskom tradicijom, dobar deo aranžmana sa Rusijom sastojao se u barter dogovorima.

Onda su u Gaspromu odlučili da je sada dosta i da treba platiti četiri puta više, odnosno 230 dolara, što je navodno u skladu sa evropskim cenama. Mnogi u Kijevu, ali i u Evropi skloni su da to tumače kao osvetu Rusije za strateški poraz pretrpljen pretprošle godine, kada je na vlast u Ukrajini došao prozapadni predsednik Viktor Juščenko. On je takozvanom narandžastom revolucijom porazio premijera Viktora Janukoviča, čoveka koji je uživao nezapamćenu rusku podršku.

Mogućnost da se na ruskim granicama nađe još jedna članica NATO-a, a na dugi rok i Evropske unije, razbesnela je i uplašila Moskvu. Ukrajini su odmah prišle i susedne Moldavija i Gruzija i stvoren je snažan pro-zapadni blok, maltene u predgrađu Moskve.

„Ono što je počelo kao ekonomski problem, preraslo je u politički sukob zbog lošeg rukovođenja krizom“, rekao je nedavno novinarima Kris Vifer, strateg Alfa banke, drugog moskovskog finansijskog diva.

Iza Rusije, Ukrajina je po površini druga najveća evropska država, sa 47 miliona stanovnika, sa odgovarajućim tržištem, velikim industrijskim kapacitetima, sopstvenom svemirskom industrijom itd. Ukrajina, međutim, ima problem. Energetski i ekonomski je zavisna od Rusije. Gotovo sva nafta i prirodni gas, pa i dobar deo električne energije, te sirovine i dosta robe široke potrošnje dolaze baš iz Rusije. Ukrajinski premijer Jurij Jehanurov je odmah po otpočinjanju krize najavio da će čitava ukrajinska industrija morati da se prebaci na nove izvore energije i da „narod neće osetiti ništa“. „Uradićemo sve što je moguće da znatno smanjimo potrošnju gasa“, rekao je on.

Problem ima i Rusija. Svi strateški naftovodi, gasovodi i kopneni putevi ka Evropi vode preko Ukrajine. Crnomorske luke preko kojih u Rusiju dolazi ogromna količina robe nalaze se u Ukrajini. Deo raketa kojima se lansiraju ruski sateliti i na kojima počiva ruska nuklearna moć prave se u Ukrajini. Ukrajinske luke su sidrišta ruske Crnomorske flote koja, iako zastarela, predstavlja ozbiljan strateški kapital.

U situaciji u kojoj svako svakom zavrće ruku, Rusija je u početku gasnog spora imala prednost.

Ukrajina se nalazi pred parlamentarnim izborima i nestašica gasa ne bi oduševila građane koji bi tada uglavnom glasali za Juščenkovog arhineprijatelja Janukoviča i bivšeg saveznika i premijera Juliju Timošenko, koja je, uzgred, pre pet godina nešto malo odležala u zatvoru zbog multimilionskih pronevera u njenoj bivšoj firmi Unifajd enerdži sistems, prethodniku Naftogasa. U Ukrajini je zovu „gasna princeza“.

Znajući sve to, Rusija je pritiskala, a Juščenko i Jehanurov su pak pokušavali da ublaže napade i ishode kompromis. Gasprom i Kremlj su bili neumoljivi: ili 230 dolara, ili zavrćemo ventile.

DOGOVOR, ILI KOME PARE: Nakon veoma napetih pregovora koje su u Moskvi vodili predstavnici Naftogasa i Gasproma, uz indirektno učešće vlada i predsednika dveju zemalja, te pritiska Evropske unije, dogovoreno je sledeće: po vrlo komplikovanoj šemi, ukrajinski Naftogas će ubuduće za hiljadu kubnih metara plaćati 95 dolara firmi RosUkrEnergo, posredniku koji je do sada obezbeđivao prolaz turkmenskog gasa do Ukrajine, a kroz Gaspromove gasovode;

RosUkrEnergo će od Gasproma kupovati gas po 230 dolara, ali će istovremeno uzimati i sav gas iz Turkmenistana koji Ukrajinu košta 50 dolara za hiljadu kubnih metara.

Svi aranžmani su gotovinski i namirivaće se iz ukrajinskog budžeta koji za 2006. iznosi oko 23 milijarde dolara uz 2,5 odsto deficita. Ukrajina je za uzvrat dobila izvesno povećanje takse za transfer ruskog gasa.

Analitičari imaju podeljena mišljenja o tom sporazumu. Mihajlo Pogrebinski, analitičar blizak opoziciji, ocenio je sporazum kao „snažan udarac koji bi mogao da ima katastrofalne posledice po Ukrajinu“.

Drugi, poput Aleksandra Čalija, bivšeg zamenika ministra spoljnih poslova, tvrde kako će ovakva šema na dugi rok imati pozitivne posledice, jer će naterati ukrajinsku industriju da se preorijentiše na druge izvore energije i postane konkurentnija. „Sve ovo će, međutim, sigurno usporiti ekonomski rast“, rekao je on.

Postoji još jedan problem. RosUkrEnergo postao je jedini dostavljač gasa, a time i monopolista. Malo se zna o ovoj firmi čiji brojevi ne postoje u telefonskim imenicima u Kijevu i Moskvi. Firma je registrovana u Švajcarskoj, u gradu Cug, ali se na tamošnji telefon niko nije javljao, čak ni tokom pregovora u koje je RosUkrEnergo bio uključen, pa se moglo pretpostaviti da će barem sekretarice sedeti u kancelarijama. Firma je inače u vlasništvu Gasproma i austrijske Rajfajzen banke, a nastala je jednostavnom promenom imena ranije firme, EurAlTransGas.

Ukrajinska Služba državne bezbednosti istraživala je prošlog leta veze RosUkrEnerga, Naftogasa i ruskog mafijaša Semjona Mogiljeviča, koga traži američki FBI zbog pranja novca, iznude, prevare i trgovine oružjem. Bivši šef ukrajinskog SDB-a Oleksandr Turčinov je ranije novinarima izjavio kako mu je letos lično Juščenko naredio da zatvori istragu.

Turčinov, sada šef izbornog štaba Julije Timošenko, podelio je novinarima i zapisnik s jedne ranije sednice upravnog odbora RosUkrEnerga gde se bivši direktor Naftogasa Jurij Bojko i njegov zamenik Igor Voronjin, inače ključni čovek u poslednjim pregovorima sa Rusijom, pojavljuju kao predstavnici „Miki maus kompanije“ pod imenom Centragas AG. U istom zapisniku generalni direktor Gasproma Aleksandar Medvedev vodi se kao izaslanik druge firme pod imenom Arosgas AG.

Predstavnik Rajfajzena Volfgang Pucek je prošle nedelje agenciji Asošijeted pres rekao kako RosUkrEnergo nema ama baš nikakve veze sa Mogiljevičem, te da Centragas samo „zastupa interese međunarodnih investitora iz gasnog sektora“.

Sve u svemu, izlazi da je pobeda Rusije malo veća. Prvo, i dalje šalje gas Evropi za iste pare i, drugo, naplaćuje Ukrajini dva puta više.

Turkmenistan je takođe na dobitku jer je predsednik autokrata Samarmurat Nijazov uspeo da barter aranžmane prevede u gotove pare, i da od Ukrajine u kešu naplati neke ranije dugove. Nijazova, uzgred, nije briga kako njegov gas putuje do Ukrajine, odnosno koliko odlazi RosUkrEnergu ili Gaspromu.

Evropa je dobila svoj gas. Svi su srećni. Za sada.

„Pobedile su dve zemlje, Rusija i Ukrajina, pobedila je Evropa, pobedio je razum“, izjavio je u Kijevu ukrajinski premijer Jurij Jehanurov. Ruski predsednik Vladimir Putin je rekao u Moskvi kako će „novi dogovor postaviti stabilne temelje za nesmetano snabdevanje evropskih potrošača tokom mnogo narednih godina“.

Međutim, dogovor Naftogasa i Gasproma važi samo šest meseci i revizija sledi negde u junu, a ruski gas za Evropu i dalje protiče preko Ukrajine.

U najnovijem razvoju događaja, u utorak su poslanici ukrajinskog parlamenta Verhovne rade doneli odluku kojom se vladi premijera Jurija Jekanurova izglasava nepoverenje zbog kompromisa kojim se Rusiji odnedavno prirodni zemni gas plaća po ceni od 95 dolara umesto dotadašnjih 50. Novi zakon koji je jako povećao moć Verhovne rade omogućio je njenim deputatima da prostom većinom izglasaju nepoverenje pojedinim ministrima ili, po nekim tumačenjima, čak celom kabinetu, ali ne i premijeru. To se i desilo u utorak, ali su u Ukrajini parlamentarni izbori zakazani za mart, pa je parlament tražio od vlade da obavlja svoj posao do posle izbora, što je u svojoj izjavi zahtevao i premijer Jekanurov.

Najdirektniji plod poslednje krize, a možda i najveći gubitak Kremlja jeste taj što je u Ukrajini stvoreno najsnažnije antirusko raspoloženje do sada.

Iako više od 80 odsto Ukrajinaca govori ruski, iako gotovo svi na industrijalizovanom istoku zemlje za sebe tvrde da su najpre Rusi, pa tek onda državljani Ukrajine, politika Moskve kod mnogih je izazvala bes.

Mržnja prema Moskvi je posebno jaka u zapadnoj i centralnoj Ukrajini gde se još sećaju prisilne kolektivizacije pod Staljinom tokom koje je 20-ih i 30-ih godina prošlog veka od gladi umrlo nekoliko miliona ljudi.

Kijevom kruže SMS-ovi koje narod pozivaju da ne kupuje „robu od ruskog neprijatelja“. „Ako si Ukrajinac, prosledi ovo dalje.“ „Seti se Staljinovog terora, gladi, naših žrtava, gasnog terora. Ne kupuj od ruskih gadova“, piše i na plakatu koji već danima stoji na vidnom mestu usred veoma posećene Besarabske pijace u samom centru Kijeva.

„Putin je pucao sebi u nogu“, rekao je na Badnji dan Oleksij Tereščenko, mali privrednik iz Kijeva. „Ukrajinci više nikad neće verovati Rusiji.“

Drugi, uglavnom penzioneri, koji se još sećaju dobrih vremena pod Sovjetskim Savezom, kažu da nisu preterano srećni zbog svega, ali smatraju da je gasna kriza samo dokaz ruske moći.

„Ako se igraš sa medvedom, medved će te na kraju pojesti“, rekao je Anatolij Kika, oficir u penziji 1. januara ujutro. Radijatori u njegovom stanu na perferiji Kijeva bili su mlaki. Toplana je, međutim, zbog pada pritiska već bila isključila toplu vodu.