Ćelije sa pacovima i bez nade

Za “Vreme” iz Brisela i Antverpena

Čovek sa kapuljačom kleči u travi ispred zidina zatvora u Harenu, predgrađu Brisela. Ima veliku praćku iz kućne radinosti i u zatvorski krug odapinje – paketiće. Video koji je prošle godine bio masovno gledan na TikToku i drugim mrežama dalje pokazuje šta se dešava unutra – zatvorenici po sportskom igralištu jure za paketićima droge, penju se na krovove da pokupe ostalo. Čuvara nema na vidiku iako je Haren nov, moderni zatvor. Ili je barem tako trebalo da bude. Nekoliko meseci kasnije novi zatvorski skandal je potresao Belgiju, ovog puta u Antverpenu. Procureo je snimak kako je 41-godišnji zatvorenik tri dana strašno mučen u pretrpanoj ćeliji, koju je delio sa petoricom drugih. Usred bela dana su ga polivali ključalom vodom, tukli, seksualno zlostavljali i terali da jede fekalije. Čuvari se nisu umešali. Sindikati koji okupljaju zaposlene u zatvorima govorili su o previše robijaša i premalo osoblja.

Belgijski zatvori su postali poprišta scena kakve se znaju iz Centralne Amerike. Kazne se izriču lako, ali infrastruktura je načeta, a čuvara i drugih zaposlenih nema dovoljno. To zatvore pretvara u nasilne, nehigijenske stupice u kojima, osim onih koji su nešto zgrešili, često završavaju i siromašni ljudi, oni bez dokumenata ili psihički bolesni.

Unutra se bez kontrole koriste narkotici i mobilni telefoni. Čuvari se suočavaju sa pretnjama ili psihički popuštaju pod teretom posla. Ništa tu ne postaje bolje, naprotiv, iako sindikati, nevladin sektor pa i evropski sudovi upozoravaju već decenijama.

Mario Hejlen (38) dolazi iz tog pakla iako se srećemo u hipsterskom kafeu u kvartu Antverpena u kojem se toči zanatsko pivo. Hejlen pije koka-kolu bez šećera. Ruke su mu prekrivene tetovažama, jedna pokazuje statuu Justicije, boginje pravde povezanih očiju. Sedamnaest godina je Hejlen radio malo dalje, iza zidina od crvene cigle, kao čuvar. Danas je i sindikalac.

“Pretrpanost pretvara zatvor u ekspres-lonac. A mi pokušavamo da držimo poklopac na njemu”, priča on. “Stvaramo više problema u zatvorima nego što bi ti ljudi izazvali napolju.”

Na papiru, u Belgiji svaki zatvorenik ima pravo na sopstvenu ćeliju. U praksi, od toga nema ništa, često ih u istoj ćeliji bude po trojica ili više. Ponekad spavaju na madracima na podu. “Nekad im kažemo – izdržite 24 sata, možda se sutra oslobodi neka ćelija. Ali, svi znaju da lažemo. Jer, nova tura osuđenika već čeka da se useli”, priča nam Hejlen.

foto: natali bertrams

PREPUNE ĆELIJE

Brojke govore jasan jezik. Belgijski zatvori su sagrađeni za 11.000 zatvorenika, a trenutno ih je onde više od 13.000. To ih svrstava među najpretrpanije zatvore Evrope. Zatvor Sen Žil u Briselu – jedva tri kilometra šetnje od sedišta Evropske komisije – ima gotovo dvostruko više zatvorenika od predviđenog broja. Spada u starije, gradske zatvore, koji su obično pretrpaniji jer su blizu sudova. Takođe, u gradskim sredinama broj hapšenja je veći.

Jednako je loše što se tiče manjka osoblja. Samo u centralnom zatvoru Antverpena, kažu sindikalci, nedostaje šezdeset zaposlenih kako bi ih bilo ukupno petsto što je neophodno da se zatvorom upravlja kako treba.

Mario Hejlen je dugo gledao slom sistema uživo: samoubistva, silovanja među zatvorenicima, a čuvara nedovoljno da to spreče. Proganja ga, kaže, propadanje ljudi u zatvorima: “Vidiš kako se prepuštaju svojoj sudbini. Umesto da im se pomogne, njima biva sve gore. Gledao sam kako ljudi skroz popuštaju psihički”. Pa opet, kaže da “vidi dobro u ljudima od kojih su drugi odustali. Neću da budem čuvar koji samo zaključa ljude i zaboravi na njih”. Ali sada, kaže, ne stigneš da prozboriš ni dve reči sa zatvorenikom, a već nekuda trčiš jer pišti alarm, jer se nešto dešava.

Briselska advokatica Agnes Pisevo aktivna je u Centralnom savetu za monitoring zatvora, nevladinoj organizaciji koju u životu drži 450 volontera. Svake sedmice odlazi u Sen Žil, jedan od najstarijih i najpretrpanijih zatvora Evrope. “Belgija ćuti o svojim zatvorima”, kaže. “A kad priča, onda samo da bi pokazala čvrstu ruku. A stvarnost je drukčija, stvarnost je – napuštenost.”

Priča o prozorima bez okna koji su zatvoreni kartonima. O pokvarenim tuševima, zapušenim toaletima. “Viđam i pacove”, kaže. Leti je smrad takav da je teško izdržati minut. Zimi je ledeno.

LJUDI BEZ PAPIRA

Unutra su, kaže, zatočeni mnogi koji baš ništa nisu skrivili ili barem još nisu osuđeni: “Ljudi su u pritvoru a da ponekad i ne znaju zašto. Još nisu ni izišli pred sudiju”.

Prošle godine je zvanična statistika zabeležila četiri hiljade zatvorenika koje ovde zovu sans–papiers – bez ličnih dokumenata. Stranci čine 42 odsto zatvorske populacije, daleko iznad evropskog proseka od 27 odsto. “To su ljudi koji nisu kriminalci, ali nemaju kuda da odu”, kaže Agnes Pisevo.

Ona piše žalbe iznova i iznova, uzalud. Zato što, recimo, čuvari, kad nađu telefon u ćeliji, sve pretresaju do gole kože, uključujući telesne šupljine. To zakon ne dopušta tek tako, ali koga briga. “Ljudi koji završe u zatvoru izlaze gori. Tako ih loše tretiraju da im je posle još teže da se vrate u društvo”, kaže advokatica.

“Tortura” – tako je svoj dvogodišnji pritvor u Sen Žilu opisao knjigovođa Erik Štur, koji je bio optužen za pranje novca. “Pacovi trče kroz ćelije. Toaleti godinama nisu čišćeni. Smrdi. Ako imaš sreće, daju ti da se tuširaš jednom ili dvaput sedmično. Psi žive bolje od toga.”

Ali, najgore po Štura je tek dolazilo. Tokom 2023. cimer iz ćelije – osuđeni ubica – izbo je Štura. Veruje da je za to kriva policija koja je istraživala brazilske i portugalske operacije pranja novca u Antverpenu pa je koristila Štura i njegovu kćer da pruže informacije.

“Pokušao sam da ih upozorim da je to opasno, da će mi neko prosvirati mozak. Ali džabe”, priča on.

Posle napada i bolničkog lečenja, prebačen je u moderan zatvor u Harenu, ali strah je pošao tamo sa njim.

“Nisam više mogao oka da sklopim. Kad god sam morao van ćelije, da jedem ili slično, mislio sam šta bi moglo da mi se desi. Bio sam traumatizovan, a oni ništa nisu učinili da mi pomognu.” Prošlo je godinu dana pre nego što je seo sa psihologom koji govori holandski kako bi mu prepisao terapiju. Ali ta terapija mu nije bila dopuštena.

IZIGRAVANJE ČVRSTE RUKE

Ništa to nije stiglo niotkud, kaže Robi de Kej u svojoj kancelariji u centru Brisela koju krasi i jedan portret Če Gevare. De Kej je dve decenije bio čuvar, a sada je federalni sekretar Generalnog sindikata javnih usluga. “Sistem je radikalizovan i izvrnut ruglu”, kaže on. “Imate zatvorenike u Harenu koji pokazuju kako jedu jastoge i piju šampanjac.” I to uživo prenose na TikToku. To je, kaže sindikalac, proizvod političkih odluka da se glumi čvrsta ruka, zadovolji javnost koja traži oštre kazne i to da se zatvorenici drže na hlebu i vodi. Tako se od 2022. menja dugogodišnja praksa da oni osuđeni na manje od tri godine zatvora retko odu iza rešetaka. “Zatvori su već bili puni, a oni su odlučili da uguraju još ljudi”, kaže on. “Sa druge strane, manjka zaposlenih.”

De Kej priča da je posao čuvara loše plaćen i opasan. Sve zajedno dovodi sistem do ivice pucanja.

Ishodište je da se zatvori više ne mogu odvojiti od buma organizovanog kriminala povezanog sa narkoticima. To se najbolje vidi baš u Antverpenu, drugoj najvećoj luci Evrope i breši kroz koju na kontinent nadire kokain iz Južne Amerike. Poslednjih godina grad je poprište mafijaških ubistava, bombaških napada, obračuna kalašnjikovima na ulicama.

“Antverpen je narko-prestonica Evrope”, kaže zatvorski čuvar Hejlen. U zatvorima, priča, droga je sveprisutna, a sa njom agresija, pretnje, krijumčarenje, iznude. Stanje u Belgiji ga podseća na tmurne i ubilačke zatvore po Sjedinjenim Državama kakve znamo iz holivudskih filmova.

Samo prošle godine u racijama po ćelijama pronađeno je 526 mobilnih telefona, a 564 puta je zaplenjena droga. To je verovatno samo vrh ledenog brega. Iz zatvora se rukovodi brodskim isporukama narkotika, poručuju ubistva.

“Zatvorenici imaju sve uslove da bez problema nastave poslove iza rešetaka. Tu su čak i zaštićeni od spoljnih pretnji”, priča Hejlen.

To ne važi za ljude iz sistema. I Hejlen kaže da je jednom umalo dobio nož među rebra. Bivši robijaši prete čuvarima na ulici.

“Samo od novembra imali smo šest ili sedam slučajeva postavljanja eksploziva pod automobile ili na ulazna vrata. Stavljaju nam odašiljače pod kola da bi saznali gde živimo”, kaže Hejlen. “Ima pretnji smrću. Porodici se preti. Zar stvarno da čekamo da neko pogine pre nego što reagujemo?”

BOLESNI I ZABORAVLJENI

Osim kartela, zatvori popuštaju i pod neproglašenom epidemijom psihičkih oboljenja. Breht Ferbruge (39) radi u Harenu kao čuvar, na mestu koje bi trebalo da je haj-tek zatvor. “Sve izgleda novo, ali u praksi je to stari zatvor – svodi se na kaznu, ključ, oduzimanje prava.”

Kompleks je koštao blizu četiristo miliona evra i otvoren je 2022. godine. Već je pretrpan. Šest od sedam zatvorskih biblioteka ne radi jer nema osoblja. Zatvorenici spavaju na podu.

“Belgijski zatvori su postali najveće psihijatrijske ustanove u zemlji – a nisu za to pravljeni”, priča Ferbruge.

U poslednjih pet godina udvostručio se broj zatvorenika sa mentalnim problemima, sada ih je preko hiljadu. Ali, za njih je predviđeno tek petsto kreveta širom zemlje. Ostali završe u redovnim ćelijama, nekima čuvari krišom ubacuju lekove u kafu. Kuda to vodi vidi se u stopi samoubistava – u belgijskim zatvorima ona je triput viša od evropskog proseka.

Ferbruge misli da su zatvori ogledalo društvenog posrtanja: “Nije ovde reč o patologiji nego je ovo društvena selekcija. U zatvoru završavaju siromašni, često oni migrantskog porekla, ljudi koji drugde nisu dobili nikakvu pomoć”.

U zatvoru se tek ništa ne može očekivati, kaže briselska advokatica Pisevo. U kaznioni Sen Žil koju zna kao svoj džep često je slanje zatvorenika u samicu: “Oni to zovu prevencijom suicida. A u stvari je samo samica. U njoj nema ničega, čak ni svetiljke. Samo nekakav ležaj. A toaleti gadno smrde. Tu ljudi ostaju po nedelju dana bez ičega.”

Zakon kaže da osuđenici, pritvorenici i oni sa psihičkim problemima moraju biti držani odvojeno. Ali ni to nije slučaj. U Antverpenu svaka zatvorska pridošlica potpisuje dokument kojim prihvata da bude smeštena sa bilo kim.

“Ako odbiju, idu u samicu. Nema izlaska u dvorište, nema poseta”, kaže sindikalac De Kej. “Dakle, ako hoćeš svoja prava, završiš u izolaciji.”

IZVOZ ZATVORENIKA NA KOSOVO?

Prošlog decembra je Savet Evrope tražio od Belgije da sredi ovaj “strukturni problem”. Odgovor vlasti u Briselu bio je – više zatvora. I sporazum sa Kosovom prema kojem bi tamo na izdržavanje kazne bili slati robijaši iz Belgije. U aprilu su vlasti čak odobrile instaliranje “prefabrikovanih zatvorskih ćelija” – u prevodu, kontejnera u kojima bi ljudi bili zaključani.

“To je samo kontrola štete. O zatvorenicima se ne brine, oni se samo sklanjaju iz vidokruga”, kaže Ferbruge. “Građenje novih zatvorskih zgrada ne menja to ko u njima završava. Samo čini da sistem izgleda prihvatljivije i još olakšava da se ljudi pošalju iza rešetaka.”

Doduše, Vlada predlaže i mere elektronskog nadzora za neke zatvorenike koji nisu osuđeni za nasilna dela. Tako bi u kućni pritvor moglo biti otpušteno oko 700 zatvorenika. Ali, mesta bi brzo bila popunjena – jer mnogo drugih čeka na izdržavanje kazne zatvora. Belgijsko Ministarstvo pravde nije odgovorilo na naše upite.

Vim Ipers je skoro tri decenije podučavao zatvorenike – ranije čitanju i pisanju, danas komunikaciji. On veruje da je promena moguća i pokazuje ka Norveškoj: “Humani pristup, prava reintegracija, obučeno osoblje. Više košta, ali smanjuje broj povratnika sa 70 na 20 odsto. A nama za to nedostaje jedino volja.”

Zašto? “Pa to nije popularno, nije seksi”, smatra Ipers. “U Belgiji zatvorenici nemaju pravo glasa. Političari ne vide da zatvorskom reformom mogu išta da dobiju.”

foto: fonet / tv fonet

Kako je u Srbiji

U Srbiji je zatvorska populacija ponovo narasla na oko 11.700. No nedavna proširenja zatvora oborila su prenatrpanost koja je pre nekoliko godina iznosila 109 zatvorenika na 100 mesta. Sada je Srbija spala na prihvatljivih 98 zatvorenika na 100 zatvorskih mesta.

Ali, osim toga, malo šta je prihvatljivo. Srbija spada u sam vrh zemalja koje pokriva Savet Evrope po broju zatvorenika po glavi stanovnika – na sto hiljada građana, njih 177 je iza rešetaka.

U toj statistici prednjači Turska (356), a ispred Srbije su i recimo Poljska (202), Mađarska (195), Albanija (192) te Češka (180) i Slovačka (179).

O bezbednosti brine oko četiri hiljade čuvara. Nedovoljno, izgleda, da neki od njih primeti i nešto preduzme kada se desi slučaj poput onog iz Padinske Skele u februaru prošle godine. Onde su trojica mladića u ćeliji danima strašno mučili i na kraju ubili penzionera (74) koji je u Padinjaku završio jer nije imao da plati novčanu kaznu od 30.000 dinara zbog petarde koju je bacio sa terase tokom dočeka Nove godine.

Iako su neki zatvori relativno novi, u mnogima vladaju – stenice. “Ljudi su vrištali od njihovih ujeda”, ispričao nam je Goran Ješić kad je izašao iz zatvora na Klisi, posle prvog protesta u Novom Sadu nakon pada nadstrešnice.

Strašan je manjak osoblja. Po jedan vaspitač na 100 do 150 zatvorenika. Ili jedan jedini psiholog zaposlen u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, najvećem u Srbiji. “Kazna se više svodi na čuvanje i sklanjanje od društva”, rekla je ranije defektološkinja Ljeposava Ilijić za BBC.

N. Rujević