Čekajući sud naroda

Veličina apartmana dovoljna je za četvoročlnu porodicu, idealana je za parove, ekskluzivna za jednu osobu. Gigantska spavaća soba sa modernim kupatilom odvojena je od prostranog dela za popodnevni odmor, prozračnim mlečno belim paravanom. Elegancija zagasitih tonova tepiha i zidova, od svetlobraon do sivkaste, sklad udobnog kreveta i decentnog osvetljenja upotpunjeni su privatnim vrtom i high- tech opremom. Jedino četiri stolice sa visokim naslonima za leđa i drveni sto nedefinisanog stila odstupaju od inače perfektnog minimalističkog dizajna. Uz malo mašte apartman bi mogao biti u njujorškom Ric-Karltonu, bez ikakve mašte, recimo u hotelu Park hajat, u Tokiju. Za sada u apartmanu boravi bivši peruanski predsednik Alberto Fudžimori, a eksluzivni „svit“ se nalazi u policijskoj stanici u peruanskom glavnom gradu Limi. Snimak Fudžimorove zatvorske ćelije prikazala je novoizabrana vlast sa aktuelnim predsednikom Alanom Garsijom na čelu, kao odgovor na optužbe Fudžimorijevih obožavatelja koji tvrde da se on nalazi u nemilosti policije koja ga svirepo zlostavlja.

Fudžimorijeva ćerka Keiko, inače članica peruanskog kongresa, tvrdi da se njenom ocu uskraćuju lekovi, da gladuje i da mu je zabranjena neophodna fiskultura, a za zlostavljanje optužuje sadašnju vlast.

Kao i pre 17 godina kada je Fudžimori izabran za predsednika, i pre sedam godina kada je napustio Peru, i danas, dok sedi u zatvorskoj ćeliji, kontroverze oko lika i dela poljoprivrednog inženjera Alberta Fudžimorija ne prestaju. Oni koji ga podržavaju smatraju da je spasio Peruance od ekonomske i moralne propasti, za druge, Fudžimori je beskrupulozni diktator koji je učinio sve kako bi što duže ostao na vlasti. Peru je isporučivanjem nekadašnjeg predsednika od strane čileanskih vlasti konačno dobio šansu da mu sudi, s pravom ili ne, za korupciju i zloupotrebu ljudskih prava.

N.N. PREDSEDNIK: Tada, krajem osamdesetih godina, niko nije obraćao pažnju na oca četvoro dece, skromnog agronoma japanskog porekla, koji je zahvaljujući marljivom radu stigao do pozicije upravnika poljoprivredne škole – osim kada se Fudžimori kratko pojavljivao na televiziji dajući savete o najpovoljnijim danima za žetvu, vremenskim nepogodama i štetočinama. Krajem osamdesetih Fudžimori je, iako to niko nije mogao ni da pretpostavi, kovao političke planove. Nije posedovao ni dovoljno političkog iskustva, ni para, ni podrške, ali se zato kao osnivač i predsednik partije Cambio 90 kandidovao na izborima u Peruu 1990. godine. Jednog dana, usred predsedničke kampanje dovezao je traktor u siromašnu četvrt Lime. Na traktoru je svojeručno ispisao parolu na koju, opet, zbog njenog relativnog besmisla, tada niko od predsedničkih kanditata i njihovih timova nije reagovao: „Iskrenost, tehnički napredak i rad.“

Politički program inženjera Fudžimorija bio je krajem osamdesetih ne samo besmislen već i veoma tanak – Peruancima je obećao jedino promene, ali ne odmah i to sve po principu tada popularnog neoliberalizma.

Ništa nije navodilo na to da će nepoznati „Kinez“ ili „Orijentalac“, kako Fudžimorija zbog porekla nazivaju Peruanci, pobediti. Šta je Peruance nateralo da svog obožavanog Vargasa Ljosu koji se istovremeno kandidovao zamene „orientalnim“ inženjerom poljoprivrede?

„Bio je žut“, prvi je, najbanalniji odgovor na neočekivan izbor Fudžimorija. Peruanci su imali i imaju rasnih predrasuda – Inke su njihov nacionalni ponos, Indijanci su njihovi preci, a belci, po toj logici, neprijatelji. Boja Vargasa Ljose, iako omiljenog među Peruancima, u tom trenutku nije odgovarala. Ako se već do tada nije rodio neki novi crveni Inka-bog, onda je i „žuti“ bolji od „belog“. Za sve su tada bili krivi belci isti kao i tadašnji predsednik, Alan Garsija, koji je te 1990. godine zemlju ostavljao u apsolutnoj pustoši. Inflacija je iznosila 7650 procenata godišnje. Maoistički gerilci Sendero Luminoso iz pokrajine Ajakuho, sistematski su ubijali članove pokrajnskih vlasti i terorisali seljake sve dok im ovi nisu pružili podrsku. „Godine 1990.“, piše autorka Isabel Hilton, „bilans je bio sledeći: 5000 ljudi je važilo za nestale, 19.000 ih je bilo ubijeno.“

MATEMATIKA VLADAVINE: Fudžimorijev zadatak koji je tokom izborne kampanje ispisao na traktoru „Iskrenost, tehnički napredak i rad“, s obzirom na politčko i ekonomsko rasulo u zemlji nije bio ni najmanje lak. Ipak, Fudžimori, čiji je omiljeni hobi, prema rečima njegove prve supruge, bio rešavanje matematičkih zagonetki, i u predsedavanju države video je samo matematiku.

„To je jednostavno. Uzmimo, na primer, terorizam. Okupio sam moje ljude i analizirao problem. Situacija: demoralizovana vojska, nedovoljan broj pripadnika policije, narod izgubljen i bez poverenja u državu. Rešenje: učvrstiti moral vojske, povećati broj policajaca, pridobiti poverenje naroda. Postignut rezultat: pobedili smo terorizam! Isti princip primenio sam u slučaju hiperinflacije kao i za vreme prirodne katastrofe izazvane El ninjom“

Fudžimorijevu vladajuću matematiku nakon pet godina predsedavanja dokazale su i brojke: 1990. godine inflacija je iznosila 7650 odsto. Pet godina kasnije bila je ispod 15 odsto. Rast privrede iznosio je više od 12 odsto godišnje. To što su Peruanci i dalje živeli u siromaštvu, a tek svaki šesti je imao stalno zaposlenje beležile su tu i tamo neke nevladine organizacije.

U svojim zadacima Fudžimori ipak nije bio bezgrešan. Svoje političke oponente nije tolerisao. Nije ih ni likvidirao, ali je zato to prepuštao Valdimiru Montesinosu – njegovom ličnom savetniku, dugogodišnjem prijatelju, čoveku iz senke koji je od prvih dana bio uz njega. Montesinos je bio direktor peruanske službe državne bezbednosti, zvali su ga „Raspućin iz Perua“, a bio je zadužen za „prljave“ poslove, za mučenja, ucene i ubistva. Tek nakon desetogodišnje vladavine Fudžimorija, objavljivanjem tajnih video-traka, na kojima se vidi kako Montesinos podmićuje poslanika opozicije, zločinačko klupko je počelo da se raspliće. Šverc droge, masakriranje studenata, veze sa Pablom Eskobarom i prodaja oružja samo su deo zločina koje se pripisuju Montesinosu.

Izvođenje nekadašnjeg predsednika pred sud trebalo bi da dokaže ko je zapravo bio Alberto Fudžimori? Da li je uopšte znao za tajne poslove Montesinosa, da li je znao i prećutkivao, ili ih je on lično naručivao? Da li je nepoznati poljoprivrednik s početka devedesetih postao uspešan predsednik zahvaljujući kriminalnim radnjama Montesinosa, ili je Montesinos postao uspešan kriminalac zahvaljujući Fudžimoriju?

Sud, za sada, optužuje peruanskog „Kineza“ za korupciju i kršenje ljudskih prava. Dve trećine Peruanaca i dalje veruje Fudžimoriju iako mu je od obećanja sa traktora sve vreme nedostajala reč „iskrenost“.